Konflikti su neodvojivi deo društvenog života. Konflikt možemo da definišemo kao sukob dve želje (interesa) koje se međusobno isključuju. U tom smislu konflikti su prisutni između roditelja i dece, dvoje supružnika, šire porodice, suseda, lokalne zajednice, društvenih grupa. Konflikt treba shvatiti kao sukob želja ili interesa, a ne kao ona ponašanja koja koristi neko ko želi da prevlada u konfliktu. Drugim rečima, agresivno ponašanje nije samo po sebi konflikt, već je izraz konflikta.

U civilizacijskim okvirima postoje dve vrste razumevanja konflikta: ono koje je civilizacijski „više” i ono koje je „niže”. Viša vrsta se odnosi na konflikte, kritike, debate itd., koji se vrše iz pozicije samopoštovanja i poštovanja druge strane, bilo da je reč o pojedincu ili grupi. Viši oblik je moguć samo onda kada ljudi razlikuju drugu osobu od njenog ponašanja, mišljenja, uverenja, postupaka ili rezultata tih postupaka. Niži oblik je moguć onda kada se ne pravi ova razlika, tako da se u sporu napada druga strana kao osoba, ličnost, ljudsko biće.

Napad na osobu i argumente

Ovo razlikovanje je poznato od antičkih vremena kao napad na osobu (lat. ad hominem, ad personam) i kao napad na argumente koje zastupa druga strana, to jest na „stvar” za koju se ona zalaže (ad rem).

Kada se u konfliktima napada „stvar” za koju se zalaže druga strana, ukazuje se da njena argumentacija nije logički ispravna; da informacije na koje se poziva nisu istinite; daju se suprotni argumenti itd. U konfliktima u kojima se napada ličnost sagovornika dovoljno je reći: Ne slušajte ovu budalu.

Dok je u konfliktima ad rem osećanje ljutnje legitimno osećanje, jer je ono usmereno na promenu ponašanja druge strane, za konflikte ad personam tipična su osećanja prezira i mržnje. U preziru se drugi doživljava kao bezvredan, zbog čega ga treba ismejati, poniziti, odbaciti i ignorisati. U mržnji drugi se doživljava kao zao i opasan, zbog čega ga treba uništiti – ako ne fizički, onda psihički i socijalno.

Iz aspekta kohezije jedne zajednice konflikti koji su usmereni na stvar su konstruktivni, dok su konflikti usmereni na ličnost – destruktivni. U prvom slučaju druga strana je protivnik, a u drugom slučaju je neprijatelj. Društvo u kome između njenih pripadnika, pojedinaca i grupa postoji mnogo neprijatelja jeste „pocepana” zajednica.

U domaćem političkom životu napadi na ličnost su postali ustaljena praksa svih uključenih aktera. Verovatno su mediji koji zastupaju nečiji politički interes najdalje otišli u tom nesrećnom pravcu. Ponašanje odbornika u skupštini vrvi od napada na ličnost „neprijatelja”. Verovatno je procenjeno da takvo ponašanje ostavlja najpovoljniji utisak na biračko telo. Kada bi birači i sami bili na određenom civilizacijskom nivou, verovatno bi kažnjavali takvo nekulturno ponašanje. Ali izgleda da nikome nije stalo do podizanja kolektivne kulture konflikta, već naprotiv.

Virtuelne društvene mreže omogućile su svakom vlasniku naloga da kaže šta misli o nekom političaru ili javnoj ličnosti, o nekom njegovom postupku koji ne odobrava, što u najvećem broju slučajeva uključuje uvrede, etikete i druge oblike napada na ličnost.

Ideje „postistine”, „političke korektnosti”, „ratnika za socijalnu pravdu” i sličnih ideologija donose nam talas jedne civilizacijski retrogradne prakse, koja se naziva „kultura poništavanja” (eng. cancel culture). To je novi oblik šikaniranja svih onih koji se ne slažu s mišljenjem jedne grupacije, to jest ne slažu se s određenom ideologijom.

Na meti javne ličnosti

Ukoliko se neko usudi da iznese neko mišljenje koje nije „politički ispravno” na njega se sruči ostrašćena rulja istomislećih koja u svojim komentarima datu osobu ismeva, diskvalifikuje, omalovažava i na kraju bojkotuje. To se posebno odnosi na javne ličnosti koje imaju veliki broj pratilaca, tako da njihove izjave imaju značajan socijalni uticaj. Najagresivniji su oni pratioci koji se na osnovu jedne izjave razočaraju i prezru nekoga koga su godinama poštovali. To čini da su mnogi zastrašeni mogućim bojkotom, tako da odbijaju da učestvuju u javnom dijalogu.

Bez slobode izražavanja nema društvenog dijaloga, a bez njega nema zdravog društva. Političare verovatno ne možemo promeniti, ali u svojim porodicama možemo izbeći napade na ličnost i jasno ukazati, poštujući sebe i drugog, šta nam smeta u tuđem ponašanju.