Dalida me čeka u BMC-u, moram da požurim. Gledam šta ću da obučem, neko kuca na vrata. Dostava sa Taobao, obožavam Taobao, sve što nisam ni znala da postoji može tamo da se nađe.
Uzimam masku i izlazim iz stana, pozdravljam baku komšinicu i njenog unuka u prizemlju. Svakog dana rade zajedno, skupljaju i preslažu plastične boce. Baka je stroga, osetim to u tonu kojim mu se obraća, svakodnevno su zajedno dok su mu roditelji na poslu.
Pozdravljam portira na kapiji, i on pozdravlja mene. Stalno je nasmejan, živi tu u sobi iza portirnice, uvek je na poslu i uvek je nasmejan. Jednom mi je pomogao da pronađem paket koji mi je stigao a nisam znala gde su ga ostavili. Ja mu se obraćam na engleskom, mogla sam slobodno i na srpskom, a on meni na kineskom. Razumeli smo se savršeno!
Već sam na pešačkom prelazu, samopouzdano pružam prvi korak i dižem levi dlan kao znak da pokažem vozaču da mora da stane. Drugačije ćete teško preći! Nasmejem se blago sebi u bradu na sećanje od pre dve godine, kad sam prvi put videla tu ulicu i pomislila da je nikad neću preći jer se vozači jednostavno ne zaustavljaju, moraš da ih zaustaviš ti!
Vetar nosi miris baozija iz radnjice preko puta ulice. Ne mogu da se ne zaustavim tu. Majka, otac i sin, tu su od jutra do večeri, samo oni rade. Otac čisti i priprema sastojke, majka puni, a sin proverava ogromne košare od bambusa u kojima se baozi kuva na pari, i prodaje ih. Pozdravljam ih: „Nihao! Lianga”, i pokazujem koja dva da mi spakuje. Dečko zna nekoliko reči engleskog. Baozi je vreo, ali ne mogu da čekam da se ohladi.
Uživam u svakom zalogaju dok prelazim još jednu ulicu na putu do metro stanice Shilipu.
Rano je jutro a već je sve tako živo, levo na velikom platou stariji sugrađani su izašli da upiju to malo dragocenog sunca pre nego što nastupi duga i hladna zima u Pekingu. Neki čekaju u redu da ih ošiša mobilni frizer, odnosno frizer njihove generacije. Improvizovani salon na ulici, dve stolice i bakica koja spretno barata makazama.
Miris voća iz voćare širi se ulicom, dominira durian, čini mi se da je uvek u sezoni, već sam se navikla na taj miris. To je sada za mene miris obilja, obilja voća i povrća koja nalazim u kineskim prodavnicama.
Stariji čovek crne kose sa malom belom pudlicom u krilu pozdravlja me smešom. Uvek je nasmejan i svaki put pozdravi i mene i mog muža, kad god prođemo pored njegove prodavnice cigareta i alkohola. Naravno, porodični posao. Jednom sam videla njegovog sina kako sa maskom za hidrataciju lica uslužuje mušteriju.
Nasmešila sam se, ne toliko zbog činjenice da on na poslu nosi masku i hidrira lice, nego više zbog činjenice da mi to više i nije toliko čudno.
Zapravo, mislim da je super, zašto da ne, tu ionako provodi skoro ceo svoj dan! Kad provedete neko vreme u Kini, i vidite sve i svašta, ništa vam više nije čudno i vi se opustite. Više ne brinite šta će neko da kaže i pomisli ako idete ulicom i pevušite. Peva vam se jer ste veseli i ne zanima vas šta drugi misle o tome.
Ispred frizerskog salona pored čuju se pesma i povici. Tako je svakog jutra, leti svi zaposleni izađu ispred lokala, zimi su unutra, pevaju i dogovaraju se, tako mi deluje! Ne znam šta zaposleni misle o tome, ali izgleda kao da im ne smeta.
Silazim u metro stanicu, starija gospođa čisti rukohvat pokretnih stepenica, pogledi nam se ukrstiše, nasmešimo se jedna drugoj. Poželela sam da je fotografišem, njeno lice bilo je iz nekog drugog vremena, iz prošlosti, daleko od moderne Kine kakva je danas.
Stanicom odjekuje glas sa zvučnika koji najavljuje vozove, čujem Jin’ankiao moj pravac, ali nema šanse da stignem, nisam ni čekpoint prošla. To je u Pekingu obaveza na svakoj metro stanici, skeniranje torbi i ljudi. U početku me nerviralo, ali sam se navikla. Posle mi je bilo čudno kad sam u Šangaju videla da samo torbe skeniraju.
Stavljam svoje slušalice i palim muziku. Na platformi je gužva, voz dolazi posle dva minuta. Prepun! Ulazim, nema šanse da čekam naredni još dva minuta, osim toga vozila sam se u gorim i punijim beogradskim gradskim prevozima.
Ovde je makar kulturica, možda vam je nečiji lakat u bubregu ali svako gleda svoja posla, odnosno svoj telefon.
Pekinški metro je najbolji metro u kome sam se ikada vozila! Gužva je isključivo u vreme špica. Ne mogu da dohvatim telefon iz unutrašnjeg džepa. Možda bih malo bacila pogled na „Tik tok”, omiljenu zabavu većine dok se voze metroom.
Pomislim kako je u Srbiji još noć, šta li rade Beba i Bela, da li spavaju na svojim mestima. Beba je sigurna skočila na krevet, kevi ispod nogu. Bela je na svom mestu, a Ajsica sigurno u svojoj kutiji (krevet od paleta napravljen specijalno za nju).
Iz tog mog sna o kučićima trgne me glas sa razglasa, Dongsi. Izlazim iz voza i utapam se u masu, svi žurimo ka liniji 5. Nema stajanja, masa me nosi. Evo ga voz, vrata se zatvaraju. I evo me, već na Beixinkiao, vožnju plaćam „kju-ar” kodom sa telefona. Što se više vozite, vožnja vam je sve jeftinija!
Na izlazu sa stanice miriše hrana, a ljudi, skuteri, bicikle, idu u svim pravcima. Razmišljam da li da uzmem biciklo. Ipak ću da prošetam, kasnije ću iću na svoju omiljenu rutu oko Tian’ananmena i Zabranjenog Grada.
Dan je prelep, vedro i sunčano nebo, uživam u zracima sunca dok šetam kroz hutong, uske ulice sa prepunim dvorištima. Haos i lepota na jednom mestu. Očaravajuće ulazne kapije i vrata. Istorija na svakom ćošku. Miriše hrana, smrdi smeće, dostavna vozila i biciklisti se mimoilaze, tu poneko prošeta i u pidžami, male pudlice i hutonški psi se pozdravljaju.
Prepune kese povrća ostavljene ranom zorom ispred malih restorana. Red se već formirao ispred male piljare na ćošku gde se prodaje neki specijalni sos. Zbog toga je red ispred. Hutong se odavno probudio.
Srećna sam što mogu ponovo da šetam ovim ulicama jer je mesecima u jeku kovida nije bilo moguće ući u bilo koji kvart, osim onaj u kome živite.
Stižem do Dalidinog centra, sedam u dvorište ispod velikog drveta, ona nam donosi džezvu sa kafom. Pričamo o predstojećem kursu. Srećna sam što život polako počinje da liči na ono što smo navikli pre pandemije, makar ovde, makar na trenutak.
Anja Šušak Kuburuć, Peking
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika
