Ovaj naš svet je napretkom tehnologija odavno postao globalno selo, a sada to selo pati od iste boljke – pandemije virusa korona koja nas globalne seljane, čini se, sve više odvaja nego spaja. Nemogućnost fizičkih kontakata i razmena kreativnih ideja u direktnim razgovorima i susretima u ogromnoj meri pogodilo je kulturne i umetničke događaje, stvaraoce i profesionalce iz ovih oblasti, koji se silom prilika sada dovijaju u pronalaženju načina da umetničko delo ne ostane neocenjeno i nedostupno široj publici.
Dobar primer takvog dovijanja dao je upravo završeni ugledni međunarodni filmski festival u Kolkati (nekadašnja Kalkuta), glavnom gradu indijske države Zapadni Bengal. Svoje 26. izdanje, silom zdravstvenih prilika pomereno s novembra 2020. na januar 2021, festival je priredio dvostrano. Uživo u dvoranama – za indijsku publiku, delegate i stvaraoce, što je podrazumevalo nošenje maski, upotrebu dezificijenata i pridržavanje svih propisanih antipandemijskih mera, i onlajn, putem digitalne platforme – za akreditovane inostrane delegate, profesionalce i goste, kao i inostrane članove žirija koji su, ne bez komplikacija, ocenjivali vrednosti filmova iz pet programskih celina.
Pomenute komplikacije odnosile su se jedino na činjenicu da su članovi glavnog žirija u sastavu: slavni reditelj i producent Briljante Mendoza (Filipini), direktorka festivala Guanahuanto Sara Hoč (Meksiko) i filmski kritičar, potpisnica ovih redova, kao predstavnik Srbije, radili zapravo u tri različite vremenske zone usled čega je satnicu međusobne razmene mišljenja bilo teško uskladiti. Uz onlajn festivalske dane, uz korišćenje digitalne platforme koja je besprekorno funkcionisala, u bezbednosti sopstvenih domova, članovi žirija s tri kraja sveta u poslednjih desetak dana malo su spavali. Ali, vredelo je. Naime, 26. KIFF u svom glavnom programu nudio je vrlo dobre, izazovne filmove, od kojih je žiri jednoglasnom odlukom nagradio: „Bandar bend”, „Šambalu” i „Vezanih očiju”. Sva tri filma nose u sebi ono što se može nazvati inovacijama u pokretnim slikama, ujedno su čvrsto oslonjene na dobro ispisane priče o sudarima čoveka i prirode i čoveka i stvarnosti, na rediteljsku veštinu i izuzetne doprinose odabranih snimatelja.
Kao najbolji film „Bandar bend” iranske scenaristkinje i rediteljke Manijeh Hekmat osvojio je prestižnu nagradu „Zlatni bengalski tigar” i novčani iznos od 10.000 američkih dolara. Izvrsnom kirgiskom filmu „Šambala” Artika Sujundukova pripala je nagrada „Srebrni bengalski tigar” za najbolju režiju, dok je ukrajinskom filmu „Vezanih očiju” Tarasa Drona dodeljena Nagrada žirija.
Vizuelno fascinantan film „Bandar bend” Hekmatove pleni idejom da se u dokumentarističko verističke pejzaže jugozapadnog Irana u vreme strahovitih poplava 2019. godine smeste tri imaginarna lika – članovi jednog provincijskog benda, čije će jednodnevno putovanje po poplavljenim i devastiranim putevima (do Teherana gde treba da učestvuju u muzičkom takmičenju) rediteljka pretvoriti u začarani krug bezizlaznosti. U veliku metaforu pokidanih veza njene zemlje s ostatkom sveta, ali i u sliku realnih teškoća iranskog naroda u svakodnevnim sudarima s prirodom i njenim ćudima, nudeći i dragocene isečke dnevnih borbi i onih malih ljudskih pobeda, ljudske istrajnosti i radosti. Manijeh Hekmat ljude i svoje filmske junake posmatra s puno ljubavi i nežnosti, a scene ljudskog dovijanja u nesreći boji tonovima humora koji se rađa iz stvarnosti. Njen „Bandar bend” je malo remek-delo, film koji pruža gledaocu puno radosti i želju za slavljenjem života.
Film „Šambala” nagrađenog kirgiskog reditelja Artika Sujundukova, zasnovan inače na priči Čingiza Ajtmatova „Beli parobrod”, poetsko-filozofsko je delo o čoveku i prirodi, snažno podržano majstorijama kamere legendarnog snimatelja Murata Alijeva. Ovo je dirljiva priča o nevinom umu dečaka Šambale (ime mu znači dečak koji zrači svetlošću) što u nedostupnim planinskim, šumskim predelima živi uz dedu i drevne mitove o Majci jelenu, koja spasava ljude i prirodu od nasilničkog zla. Ljudi seku šume, ubijaju jelene, hvataju orlove, menjaju klimu, a Šambala sanja o povratku oca s dalekog putovanja i povratku jelena, jer će jedino tada biti srećan kao pre, a reditelj Sujundukov pred očima zadivljenog gledaoca sa sigurnošću stvara tehnički i estetski uravnotežen film široke palete boja koje se urezuju u gledaočevu podsvest. Film vredan velike pažnje.
Iako je u centru priče ukrajinskog filma „Vezanih očiju” devojka koja je MMA borac, cenjena kao sportistkinja, iako film obiluje fascinantno snimljenim scenama njenih borbi koje se završavaju u krvi, i ovde je reč o vizuelno-poetski snažnom delu. Reditelj Taras Dron je okrenut više na unutrašnje stanje glavne junakinje koja nosi status udovice ratnog heroja s mnogo lomova, dilema i nesigurnosti, kao i na njen odnos s pasivno-agresivnim trenerom koji je uvlači u svet psiholoških manipulacija o ženi-borcu kao nižem biću...
Svi nagrađeni filmovi na 26. Kolkata festivalu, uključujući i one indijske proizvodnje koji su brojčano dominirali, nastaviće svoj festivalski život. Najčešće onlajn, ali će i tako nekako stići do širokog gledališta tokom ove obećavajuće 2021. godine.
