Počelo je čišćenje Potpećkog jezera kod Priboja, gde je Lim naneo oko 7.500 kubika različitog otpada, najviše plastičnog. Slike koje pokazuju to ruglo i nemar otišle su u svet i ponovo pokrenule priče kako da se (ne)ponašamo. Odnošenje otpada na baliranje i reciklažu u regionalnu deponiju „Duboko” kraj Užica izgleda na prvi pogled kao rešenje, ali to ne zadovoljava ekologe i sve one koji su iole zabrinuti za budućnost životne sredine.

Od osamdesetih plastika postaje sastavni deo naših domaćinstava, a takozvana PET ambalaža i kese za jednokratnu upotrebu polako nas zatrpavaju. Reciklaža je misaona imenica za mnoge upotrebljavane predmete kod nas, ali ne i svuda na planeti. Recikliranje je proces razgradnje, a zatim ponovnog korišćenja materijala koji bi inače bili samo bačeno đubre. Recikliranjem se sprečavaju milioni tona otpada od završavanja na deponiji na kojoj otpad ne može biti ponovo iskorišćen. Deponije ne samo da su otrovne po životnu sredinu već narušavaju i lepotu gradova i mesta u kojima se nalaze.

Ambalažni, građevinski, elektronski, električni otpad, gume, staklo, automobili, papir… najčešće se to kod nas baca, gura što dalje od svog praga i vidokruga.

U Srbiji je od 2017. do 2019. godine proizvedena ukupno 831.000 tona komunalnog plastičnog otpada. Od ove količine otpada odvojeno je, sakupljeno i reciklirano 14.000 tona, ili dva odsto ove vrste otpada. S obzirom na to da odvojeno sakupljanje komunalnog plastičnog otpada nije sistemski organizovano, velike količine završavaju na nesanitarnim deponijama ili u zemljištu i rečnim koritima, pokazao je najnoviji izveštaj o reviziji svrsishodnosti poslovanja „Upravljanje plastičnim otpadom”, koji je podnela Državna revizorska institucija.

Plastici je potrebno i do hiljadu godina da se razgradi, a u međuvremenu nanosi velike štete životnoj sredini i, posredno, zdravlju ljudi. S druge strane, sadašnjim načinom korišćenja plastike i odlaganjem plastičnog otpada ne ostvaruju se privredne koristi koje bi doneo cirkularni pristup, pa se plastika, kao vredan materijal za privredu, gubi nakon što je postala otpad, istakao je dr Duško Pejović, predsednik Državne revizorske institucije i generalni državni revizor. Kako je naglasio, u cilju postizanja veće stope reciklaže plastičnog otpada, potrebno je unaprediti sistem odvojenog sakupljanja komunalnog otpada i primenu načela produžene odgovornosti proizvođača.

Sprovođenje ove revizije je pokazalo da su propisi u Srbiji u oblasti upravljanja otpadom najvećim delom usklađeni s regulativom Evropske unije, ali da nisu stvoreni mehanizmi za njihovu potpunu primenu.

Reciklaža je najmlađa industrijska grana u Srbiji, a prema zvaničnim podacima, beleži veliki rast. O tome najbolje govori podatak da je u protekle tri godine u ovoj industriji zaposleno više od 10.000 ljudi. Uspešni sistem prikupljanja mora da poveže i uključi proizvođače, trgovce na malo, potrošače i lokalne vlasti. U Srbiji danas postoji 2.200 firmi koje se bave sakupljanjem i reciklažom otpada, što je u odnosu na 2009, kada ih je bilo 200, ogroman napredak.

Pored stručnjaka, inženjera i ekologa, reciklažna industrija upošljava i sakupljače sekundarnih sirovina širom zemlje koji često potiču iz marginalizovanih društvenih grupa, pruža im socijalnu zaštitu i uključuje ih u legalne tokove.

Najznačajnije reciklerske i sakupljačke firme su osnovale Udruženje reciklera Srbije. Cilj je da se kroz zajedničke aktivnosti zaštite interesi reciklera i sakupljača, promovišu načela zaštite životne sredine, ali i da se kroz partnerski dijalog s Vladom Srbije nastavi razvoj ove važne grane privrede.