sreda, 24.02.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
utorak, 19.01.2021. u 13:20 Ramiz Hadžibegović
FENOMENI

Zavičaj, mera za sve

Srećni ili tužni, gde god živeli, koju god slavu slavili, šta god radili, u kojeg god boga verovali, kojim god jezikom govorili, mesto rođenja ima aromu i ukus početka i kraja
(Фото М. Јанковић)

Kod naših ljudi postoji uverenje da retko ko na planeti više pati i tuguje za svojim rodnim mestom od Balkanaca, iako je zavičajna nostalgija svetski bol. Možda zbog toga što su tapiju na multietničnom Balkanu oduvek imali ljudi autentične istorije i kulture, puni duševnosti, koji teško podnose svaku promenu, svaku drugu stvarnost, tuđe navike, dok Zapad nikad nije bio, niti može biti Balkan. Naravno, ljudskoj prirodi je svojstveno i normalno, pa i pristojno, da zavičaj, kao prostor uspomena i sećanja na detalje iz detinjstva, idealizuje, da ga bolećivo retušira, ulepšava. Tim pre i više ako je ono bilo neobično, romantično, s primesama mitologije i sujeverja, jer je to lični doživljaj i emotivna percepcija koju niko nikome ne može sporiti ni poricati. Zato ga je lakše voleti, slutiti, osećati, nego o zavičaju pisati.

Uloga zavičaja i zavičajnosti, kao vrednosne kategorije, u konstrukciji identiteta vrlo je značajna i toj temi se u antropološkim, sociološkim, demografskim i etnološkim krugovima pridaje sve veća pažnja jer predstavlja relevantan kulturološki fenomen, budući da je neodvojiv od života i emocija, tradicije i uspomena, od sudbine pojedinca i kolektiva, literature i umetnosti.

Rodno mesto

Poznato je da okolina, a pogotovo rodno mesto, deluje na ljude, da oblikuje njihov karakter i mentalitet i da ih, kasnije, čvrsto veže za sebe, što je bila sudbina mnogih uglednih i poznatih ljudi. Zavičaj je iznad života natopljenog prošlošću i uzvišen prostor u kojem se susreću nasleđe i običaji. Meša Selimović ističe: „Nije to samo neobjašnjiva veza između nas i zavičaja, već i koloplet nasleđa, istorije i cjelokupnog životnog iskustva vezanog za svoj kraj. Generacije i pokoljenja traže i nalaze u zavičaju arhetipske slike svoje genealogije, starozavetnih predanja, iako niko ne može verno zamisliti svoje pretke dalje od dve loze.”

Velika romantična duša zavičaja, koja poseduje lirske staze i epsku snagu, jednako komična koliko i tragična, opire se olakim tumačenjima. Na pitanje šta je zavičaj, etimologija nudi dosta definicija, dok Miloš Crnjanski tvrdi: „Zavičaj je ono što osećate u svom srcu. Uglavnom, svi odgovori se svode na filozofsko i iskustveno, na metaforičko i simboličko, na asocijativno.”

Ovaj toponim, gde je svako od nas prvi put spoznao radost života, implicira da je reč o mnogo značajnijem fenomenu i pojmu od konkretnog prostora. Zavičajnost impresionira time što ima filozofsku poruku, što priziva dobru sreću i zaštitu od svega što može ugroziti čoveka, i uz sve to ima ljudski temeljan odnos u svojoj širini i dubini. Što bi rekao pesnik: „Zavičaj je mera za sve u životu: za ljubav i lepotu, prijateljstvo, nežnost, za dobrotu i uspeh.”

Veza čoveka i zavičajnosti trajna je i neraskidiva, uprkos činjenici što ljudima pravi zbrku od života. Za rodno mesto dišemo, živimo, mremo. Svet je jedan, život je jedan, pa i zavičaj je jedan. Na njega se oslanjaju misli, sećanja, reči, pamćenja, dela, istina.

(Foto G. Mirković)

Od rodnog mesta ne možemo pobeći. On je naše obeležje, naš koren i naša najdragocenija i najveća imovina, dimenzija sveta, mesto ushićenja i nespokoja.

Pa ipak, smisao za realnost i objektivnost o zavičaju zna biti u senci moralisanja, privida i sumnje. U novom vremenu promenjenih shvatanja, mučno je izaći na kraj s njim. Osporavanje svega, tamne strane života bez dovoljno izazova, inspiracije, slobode, karakteristike su one druge strane zavičaja. Ponekad je to i „prokleta avlija”, bez dovoljno širine, lepote i visine, iluzija s energijom cinizma. Istina, u zavičaju postoji više mira, a manje privatnosti. Teško je u svom mestu sresti čoveka koji ne smatra da je učinio više nego što mu je priznato, jer se tuđi uspesi i svaka vrsta individualnosti ne prihvataju s odobravanjem. Ponekad je vapaj i čitava ta kuknjava za zavičajnom bliskošću tugaljiva i smešna, jer treba biti iskren: svaka manja sredina ima svoj folklor, nakaradnost, svoju nekulturu.

Od postanka sveta ljudi se sele. Balkanski prostori nikad nisu bili toga pošteđeni. Ljudi bez jasnog cilja, slučajno ili u potrazi za izgubljenim životom, za novim identitetom, postaju migranti. U svom intimnom prtljagu nose zavičajni bol, prazninu, tišinu, počesto i besmisao.

Svaki gubitak rodnog mesta doživljava se traumatično jer se ono ne može zameniti novim. Ko se seli, taj se ne veseli. Da li bi zavičaj dobio takav značaj kakav ima danas da svet nije postao masovno migraciono stanište?

Nije isto napustiti zavičaj u zrelom dobu i u detinjstvu, jednako kao što je velika razlika između onih koji su morali otići i onih koji su tražili više. Ako se to uradi u zrelom dobu, čovek živi neobičnim dvostrukim životom, dočim, ako se to desi u mlađim godinama, zavičaj se brže i lakše zaboravlja. Kad napuste rodno mesto, ljudi ne napuštaju život, koji nikada nije daleko od zavičaja, iako je to odvajanje od načina života. Porede se stara i nova sredina. Nikome nije lako da se ukoreni, ma čime se bavio. U novom pribežištu ljudi postaju vlasnici tapije na dve istorije, dve geografije, dva jezika.

U tom dobrovoljnom izgnanstvu, gde nema života po volji, ostaje da se izmišlja. I što duže borave u takvim uslovima, to je rodni kraj privlačniji, slađi, uzbudljiviji.

U tuđini zavičaj se prikazuje u najlepšem svetlu i velikom značaju, s uspomenama koje su toliko lepe da je u njih teško poverovati. Takve nostalgične slike, uvek tople, pojedine štite, druge proganjaju. U jeziku i govoru ljudi u nigdini zauvek se oseća i čuje trag prošlog vremena, a tek običaji, gastronomija, igra. I kuće se ukrašavaju zavičajnim ornamentom, a za državne i verske praznike, krsne slave, uz zavičajne pesme služe se „svoja” jela.

I kada steknu ono što su želeli, njih žulja definitivni povratak u rodni kraj. „Što smo duže u tuđini, zavičaj nam je sve bliži.”

Izgubljena zavičajnost je tema i izraz svake nacionalne literature, filozofije, umetnosti. Nebrojeni umetnici bavili su se motivom zavičaja, što samo govori o tome koliko je ova pojava značajna. Iz ovog fenomena nastajala su veličanstvena dela: simfonije, slike, pesme, biseri svetske literature, vrhunska književna ostvarenja.

Slike mladosti

Što bi lucidno rekao Arsen Dedić: „Zavičaj radi samo u julu i avgustu!” Zaogrnuti saznanjem o prolaznosti neponovljive zavičajne lepote i uzbuđeni kao deca, u sela se jedino vraćaju penzioneri, nastojeći da svoje poslednje godine života poklone istinskoj vlastitoj celini. Oni povratkom u zavičaj prave intimnu inventuru, sabiraju život, vraćajući se nekadašnjem govoru, glasu, akcentu.

Srećni ili tužni, gde god živeli, koju god slavu slavili, koliko god se selili, šta god radili i čime se bavili, u kojeg god boga verovali, kojim god jezikom govorili, s koje god česme pili, mesto rođenja ima aromu i ukus početka i kraja. S dubokim tragom u tkanju duše, to je naš usud, sudbina i teret koji ni u snovima ne malaksava.

Slike iz detinjstva

Zapamćeni doživljaji iz detinjstva i mladosti svetinja su koja se ni sa čim ne može porediti. Uspomene na majku i oca, na običaje, jezik, kulturu, na odrastanje, svako od nas čuva kako se ne bi izgubio, a detinja slika rodnog mesta, uzdignuta u domen arhetipskog simbola, najiskrenija je percepcija i obrazac za ceo život. Čovek koji se seća sebe kao deteta jasno se određuje ne samo prema svom zavičaju, već i spram globalnih uticaja, novih tendencija i običaja. Što godinama te slike odmiču od pamćenja detinjstva, od onoga što je davno prošlo, one postaju izoštrenije, jasnije, bliže. Mnogi pred kraj života zaborave šta su jeli za doručak, ali iz perioda detinjstva sve pamte. Tek u zrelim godinama saznajemo koliko je duša zavičaja značajna i velika. Slikar Vojo Stanić, u jednoj ispovesti, ističe: „Za svakog čovjeka, za njegovo formiranje, najvažnije je tih prvih petnaestak godina. Tada naučiš jezik, počinješ da upoznaješ ljude, svet oko sebe; to je kičma. A i doživljaji su najsnažniji. Sliku koju poneseš iz djetinjstva, iz roditeljske kuće, poslije samo uljepšavaš ili je, ako baš nemaš sreće, pokvariš.”

Komеntari8
bd46a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Боба
Носталгија није везана за "родно место" већ средину и културу у којој се човек формирао. То укључује и далеко дубљу везу са прецима и историјском и генетском линијом и културним наслеђем. Сводити то на "родно место" је упрошћавање. За свој народ могу бити и јесу везани многи који су рођени и одрасли у иностранству и њихова "носталгија" казује на много дубље корене феномена. Да је среће иначе користили би потенцијале свих наших људи у свету али то је немогућа мисија за оне који су на позицијама.
Ivan Dordevic
Одличан текст. Свака Вам је златна. Поздрав из Њујорка
Vladislav Marjanovic
Zavicajnost je krajnje subjektivni osecaj koji se izgradjuje u odgovarajucem socijalnom okruzenju. On moze da bude vezan za rodno mesto, ali i za mesto odrastanja nezavisno od mesta rodjenja. Iako je mahom vezan za etnicku, versku ili kulturnu pripadnost, to ne mora uvek da bude slucaj. Otud svako uopstavanje preti da taj osecaj potcini mitologiji kolektivnog identiteta. Kad se to dogodi onda je pitanje da li se ne radi o odrazu politicke propagande vladajucih elita radi mobilisanja masa.
Mark Tven
Mark Tven: Samo ko ne ume bolje zivi i umire u mestu i kome se rodi.
Praetorian
Hvala Vam na ovom clanku. Ljudski tekst, konacno.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja