Slučaj mlade glumice Milene Radulović, koja je prijavila za silovanje poznatog reditelja Miroslava Miku Aleksića, čiju je školu glume pohađala od svoje jedanaeste godine, šokirao je celu javnost i posebno uznemirio roditelje dece kojima je taj isti Aleksić bio učitelj. I dok jedan deo javnosti čestita na hrabrosti mladoj glumici, drugi se pita zbog čega je čekala devet godina da prijavi seksualno napastvovanje, zašto roditeljima ili prijateljima nije odmah rekla šta joj se dogodilo i zbog čega je nastavila da odlazi u dramski studio dovodeći sebe u situaciju da više puta postane žrtva silovanja. Suočeni sa ovakvom zaglušujućom „paljbom” pitanja, stiče se utisak da zaboravljamo da je silovanje jedan od najtežih zločina nakon koga žrtve prolaze kroz psihički teror najvećih mogućih razmera, jer su „bombardovane” kontradiktornim osećanjima – počev od poniženja, preko stida i krivice, pa sve do straha. Zbog toga neke od njih nikada ne progovore o strašnoj traumi koju su preživele.

– Trebalo bi imati na umu da žrtve silovanja o ovom činu progovore tek kada psihološki „obrade” i „prerade” traumu i pođu dalje, a to važi i u Mileninom slučaju. Čitajući izveštaje iz medija, shvatila sam da je ova mlada žena godinama išla na psihoterapiju, a odlučila je da progovori javno i prijavi svog bivšeg učitelja glume kako bi bila podrška maloletnim devojkama koje se sada nalaze u ovom dramskom studiju i trpe seksualno nasilje. Nasilje se, po pravilu, prijavljuje kada žrtva emotivno ojača, odvoji se od nasilnika i u fizičkom i u psihičkom smislu i stekne snagu da obradi traumu. Milena je danas afirmisana glumica sa uspešnom karijerom, mentalno je jača i može mnogo više toga da podnese nego što je bila u stanju sa 17 godina – tumači Tanja Ignjatović, psiholog u Autonomnom ženskom centru, koja godinama radi sa žrtvama seksualnog nasilja, dodajući da mnoge žrtve silovanja nikada ne progovore o groznoj traumi koju su preživele, jer znaju da je silovanje tabu-tema u našem društvu, da se žene proglašavaju krivim za to što im se desilo i da se žrtvama generalno ne veruje.

– Seksualni napasnik najčešće nije manijak iz parka, već osoba koju žrtva poznaje, kojoj veruje i sa kojom je ona emotivno bliska. To osećanje bliskosti samo intenzivira unutrašnji konflikt, zbunjenost i mentalnu konfuziju, što dodatno slabi žrtvu i sprečava je da donese racionalnu odluku. Shvatam da mnogi ne razumeju zašto se sedamnaestogodišnja devojka nije poverila roditeljima šta joj se dešavalo, ali zlostavljanje ima mnogo različitih oblika i ne mora biti sinonim za seksualni odnos i obljubu. Ako vešt seksualni predator skidanje i dodirivanje golog tela izvodi na časovima glume, devojčice mogu biti dovedene u dilemu šta se zapravo dešava. Kako sam razumela, seksualno nasilje se dešavalo baš za vreme časova, a taj profesor nikada nije zvao učenice da se sastaju nakon škole. To znači da je napastvovanje bilo zaogrnuto takvim slojevima misterije, da su roditelji mogli da sede u čekaonici škole i ne posumnjaju šta se dešava iza zatvorenih vrata – dodaje naša sagovornica.

Sve to usložnjava odgovor na pitanje zašto ga devojčice nisu prijavile.

– Lako je reći „napao me je nepoznati čovek u haustoru”, ali kako saopštiti da je nasilje počinio profesor kome roditelji veruju i koji važi za „legendu u glumačkom svetu”. Neke od njih su se plašile da im niko neće verovati, druge su strepele kako će roditelji reagovati, treće su strepele da će ih javnost napasti, jer se za nasilnika  uvek traži neko „opravdanje”, a žrtvi se postavljaju pitanja kao što su „a šta si ti pre toga radila”, „da li si ga izazvala”, „kako si bila obučena”, „zašto si otišla u njegov stan”... Kada se sve to sabere, ne čudi što je seksualno nasilje godinama bilo obavijeno velom tajne – primećuje Ignjatovićeva.

Psiholog napominje da ćutanje o „strašnoj tajni” ne znači da devojčica nema dobar odnos sa roditeljima, ali napasnici su često baš članovi porodice ili uvaženi članovi društva i postoji opravdani strah da joj niko neće verovati. To je, prema njenom mišljenju, ujedno i odgovor na pitanje zašto ova mlada glumica nije napustila dramski studio nakon seksualnog napastvovanja. Da je to uradila, morala bi da objašnjava zašto odlazi iz škole glume uoči upisa na Fakultet dramskih umetnosti.

– Predatori su svuda oko nas i oni najčešće biraju profesije koje će im omogućiti da budu u kontaktu sa decom – zato bi mališane predškolskog uzrasta trebalo edukovati šta odrasli (ne)smeju da rade sa njima. Deci bi trebalo objasniti da odrasli ne smeju da imaju svoje tajne sa njima, jer mnogi nasilnici upravo tako deci govore i za seksualni odnos kažu da je to „tajna” koju nikome ne smeju da otkriju. Osim toga, dete mora da raste sa pričom da sve može da kaže roditelju, bez straha da će biti kažnjeno ili da mu se neće verovati – ističe naša sagovornica.

Čelična disciplina kod strogog profesora

Kroz dramski studio glume Miroslava Mike Aleksića tokom protekle četiri decenije  prošlo je oko 3.000 polaznika. Na audicije se, iz godine u godinu prijavljivalo 200 i više mališana, od kojih je Aleksić birao najviše njih desetak. Način rada, pored strogoće i čelične discipline, podrazumevao je da svako dete jednom nedeljno pročita jednu knjigu, i da u svojim sveskama zabeleže svaki naslov, pisca, temu i ideju dela.

Časovi su, kako saznajemo, uvek počinjali molitvom i tako se završavali. Od kada budu primljeni u studio Mike Aleksića, deca su prolazila kroz četiri ciklusa i sa 18-19 godina završavali ovo dramsko, mnogima i traumatično putovanje. B. G. T.