Specijalno za „Politiku”
Tačno pre jednog veka u sanatorijumu na Vračaru preminuo je vojvoda Živojin Mišić od posledica višegodišnje teške bolesti kojoj nije bilo leka. Vest se brzo raširila među njegovim saborcima iz oslobodilačkih ratova i širom cele novostvorene Kraljevine SHS. Otišao je i drugi srpski vojvoda iz redova armije u kojoj je u tom momentu bio na dužnosti načelnika Glavnog generalštaba. Kao i njegov prethodnik, vojvoda Putnik, napustio je svet u mundiru i čizmama ne dočekavši zasluženi odmor, i po treći put penziju. Novine mu doneše nekrologe, popisaše sve ratne funkcije, odlikovanja, napredovanje u činovima. Sve najviđenije sakupilo se na ispraćaju njegovog tela od Oficirskog doma do Novog groblja. Ređali su se govornici. Stizale su delegacije iz svih krajeva. Gunjevi i koporani ratnika bili su okićeni odlikovanjima.
Vremena u kojima je živeo i ratovao poznavala su, kao i sva potonja, i divljenje, ali i nezahvalnost prema dostojnim sinovima otadžbine. Politički razlog, sujeta ili intriga bili su ponekad preči od interesa vojske i države na vetrometini. Protagonisti državnog udara iz 1903, ali još više „preletači” karijeristi ili kako su ih onda zvali „prišipetlje”, označiše ovog sposobnog i časnog vojnika „obrenovićevcem” i poslaše ga u penziju sa dužnosti pomoćnika načelnika Generalštaba. Aneksiona kriza 1908. otvori potrebu da se pukovnik Mišić vrati u redove aktivnih oficira i ponovo zauzme visoki položaj sa koga je oteran. Dok je general Putnik obavljao dužnost ministra vojnog, Mišić ga zastupa na položaju načelnika.
Drugi put je ponovo neopravdano sklonjen u penziju u septembru 1913. pod optužbom da je njegovom nebrigom vojska, jedva 3.000 na celoj demarkacionoj liniji, dočekala nespremna upad iz Albanije i pretrpela nepotrebno velike gubitke. Vlada je zaboravila da je ona protivno traženju vojske ubrzala demobilizaciju i svalila tešku dužnost na nekoliko hiljada regruta. Za očuvanje njenog obraza pao je general Mišić.
I prilikom povlačenja 1915, na putu stradanja, smenjen je sa položaja komandanta Prve armije kada i cela Putnikova Vrhovna komanda. Tada su dvojica zaslužnih vojnika prebačena na lečenje u Francusku. Oficiri su ga sretali tokom leta 1916. na Krfu, u civilnom odelu, neraspoređenog i zaboravljenog. Trebalo je da zagusti na Solunskom frontu i da preuzme od generala Vasića komandu nad Prvom armijom, zadobivši odmah pobedu na Gorničevu.
Pored ličnog iskustva iz tri rata Mišić je bio profesor Strategije i uz Putnika glavni protagonista spremanja svih ondašnjih srpskih generalštabnih oficira. Znao je svima karakter, vrline i mane ako ih je bilo, što će mu olakšati da ih bira i postavlja na dužnosti. I u njegovoj privremenoj penziji, oficiri se nisu libili da ih on sprema za ispite. Komandanti divizija i armija bili su njegovi vršnjaci ili klasni drugovi. To poznavanje imalo je veliki značaj u ratu.
Pored Putnika bio je tvorac ratnih planova za rat protiv Turske i Austro-Ugarske. Za brzu mobilizaciju i koncentraciju imao je velike zasluge. Istoričari će se truditi da razdvoje šta je Putnikovo delo, a šta Mišićevo ili Živka Pavlovića, njihovog najbližeg saradnika. Njegov karakter je sigurno doprineo da u Drugom balkanskom ratu 1913. srpska komanda ne povuče svoju Treću armiju pred bugarskim verolomnim napadom, već prihvati odlučan otpor i krene u protivnapad, što je donelo pobedu. Ništa manje, kasnije, tokom kritične faze Kolubarske bitke, kada je sve bilo u povlačenju, mokro, gladno, deprimirano, sa praznim topovskim, municijskim karama, Putnik ga sa mesta svog pomoćnika, šalje da od ranjenog generala Petra Bojovića preuzme najugroženiju, Prvu armiju.
Za svoju ideju da izvuče armiju iz dodira sa neprijateljem, odmori je i oporavi nekoliko dana na položajima kod Gornjeg Milanovca, a potom krene silovito u protivofanzivu kao jedini način odbrane i proterivanja osvajača, vodio je telefonsku bitku sa Putnikom celo veče tog kritičnog 15. (28. po novom) novembra 1914. godine. Ucenjuje i ostavkom, ubeđen u svoje argumente. Ipak kao disciplinovan vojnik pristaje da izvrši svako naređenje Vrhovne komande, ali uz uslov da za posledice ne odgovara. Putnik oko ponoći prihvata. Naređuje skraćivanje fronta napuštanjem prestonice Beograda. Vojska dobija predah, stiže i municija za topove. Ostalo je legenda mnogo puta ponovljena. Legenda je prekrila sve slabosti i duševne muke najodgovornijih, ali i prostih vojnika.
Duh ofanzive koji mu je bio u krvi ostvariće brilijantno kao načelnik Vrhovne komande od juna 1918. godine. Prevazišao je sve nade komandujućeg generala D’Eperea. Odobrio je generalu Bojoviću drsko napredovanje dolinom Morave ka Beogradu i nije dozvolio da zastoj kompromituje krajnji rezultat proboja Solunskog fronta. Nemački car je uputio poruku bugarskom: „Sramota, dozvolili ste da 62.000 srpskih vojnika odluči rat”. Sada kada čitamo konačno obelodanjene memoare Franše D’Eperea, našeg petog vojvode, vidimo da srpski istoričari i vojni i civilni nisu preterivali u oceni rada Mišića.
Kakav je to bio čovek koji je obukao mundir 1874. i koji će nositi sa manjim prekidima do smrti u svoj 66. godini?
Mišić je nesporno, imao i komandantsku i ličnu hrabrost. Ne samo po obrazovanju, već kao bistar analitičar loših iskustava iz prethodnih ratova Srbije i grešaka komandovanja pa i neznanja, bio je strog u zahtevima da se samopregorno radi i priprema. Kao čovek sa sela poznavao je dušu srpskog seljaka, u ratu vojnika. Starao se da podstakne one njegove najbolje instinkte, ukazivao mu je pažnju i ljubav, brigu. Jednako tako je podučavao svoje starešine. Oni su svi verovali u njega i sledili su njegove naredbe kao jednog od svojih. Ne bi bilo netačno reći da su verovali i u njegovu sretnu zvezdu koja ga je izvesno pratila.
Istorijska ličnost takvog značaja, nije mogla da umakne pažnji istoričara, ali i književnika, novinara, besednika. Često su u svojoj viziji, pa i političkim razočaranjima pre i posle Drugog svetskog rata, stavljali te svoje misli u usta vojvode ne bi li uvećali njihov značaj. I danas ima takvih legendi koje ga prate, a da im se stvarni izvor zagubio. Vojvoda po svom celokupnom radu i shvatanjima to nije bio.
