Kada ste se poslednji put zagrlili sa osobom do koje vam je stalo? Da li biste, da vam je prošle godine u ovo vreme neko rekao da nećete smeti da pružate ruke jedni prema drugima, mogli u to da poverujete? Jeste li ikada pomislili da će doći vreme kada će toplina nečijeg tela biti potencijalno smrtonosna? Cele godine slušali smo ovakve stvari pa su zato mnogi od nas i jučerašnji Svetski dan zagrljaja proveli na distanci.
Ranije možda nismo ni razmišljali o tome koliko su nam ovakvi trenuci dragoceni, ali današnjica i vreme koje je čak jednog čoveka iz Montreala nateralo da osmisli spravu sa drvenim ramom i plastičnim rukavima za bezbedno grljenje ostarelih roditelja, naterali su nas da se zapitamo koliko nam znači voljena ruka na ramenu ili oko struka.
Zagrljaji su važni jer su pokazatelj bliskosti sa različitim osobama: ne mora to biti samo emotivni partner, već i dete i majka, i sestra i brat i prijatelj
I jednostavna pretraga na „Guglu” odmah će nam dati „skicu” značaja ove vrste telesnog kontakta. Potrebna su nam najmanje četiri zagrljaja dnevno da bismo unapredili emotivnu inteligenciju, osam da sačuvamo brak, a ovakvi dodiri jačaju imuni sistem, podstiču stvaranje hormona sreće, smanjuju stres...
– Zagrljaji su važni jer su pokazatelj bliskosti sa različitim osobama: ne mora to biti samo emotivni partner, već i dete i majka, i sestra i brat i prijatelj. Ta telesna bliskost je važna jer čovek nije samo ono spolja vidljivo, već ima i dušu, emocije koje su nekad čak i važnije od onog racionalnog. Dok smo imali normalne uslove života, to i nismo primećivali i nismo ni znali koliko nam je bitno. Sada kada nam je to zabranjeno i vodimo računa o tome da se ne grlimo, ne budemo blizu jedni drugih, ne ljubimo se i ne rukujemo, to nam veoma teško pada – objašnjava Ana Kujundžić, geštalt psihoterapeut, dodajući da smatra da smo se udaljili jedni od drugih jer pandemija predugo traje, i da će nam biti potrebno vremena da se vratimo na nekadašnju bliskost.
Kujundžićeva ističe da Srbima ova situacija naročito teško pada jer su kod nas i grljenje i ljubljenje, dodirivanje, a pogotovo ono čuveno ljubljenje tri puta naročito važni, to zadovoljava emotivne potrebe nas, kao emotivnog i temperamentnog naroda.
Šta nam fali, kad nam fali zagrljaja?
– Postajemo tužni, a to je naročito izraženo kod ljudi koji žive sami i koji zbog svojih možda bolesti ili straha od virusa moraju da se potpuno izoluju. Mnogi ljudi postali su depresivni, povučeni, anksiozni, nemoćni... Nemoć je naročito štetno stanje koje može dalje da se komplikuje – naglašava Kujundžićeva.
Zagrljaje teško možemo nadomestiti, ali koliko god kritikovali društvene mreže, moramo priznati da je njihova uloga u pandemiji bila pozitivna.
– Ljudi su ipak mogli da se vide, da se čuju, razmenjuju emocije bar na taj način. Čini mi se da je sve ovo navelo i neke ljude koji nikad nisu bili „onlajn” da počnu da koriste društvene mreže da bi mogli da komuniciraju sa svojim bližnjima – ističe Kujundžićeva dodajući da u doba korone i distance, svojim klijentima savetuje čitanje knjiga, gledanje lepih filmova i slušanje pozitivne muzike, ali i da razgovaraju sa drugima, makar telefonom, ili čak dovikujući se preko terase.
Ranija istraživanja pokazala su da ljudi prosečno na mesečnom nivou provode sat vremena grleći se, dok je prosečna dužina ovakvog kontakta oko 10 sekundi. Sada je vreme utrošeno na ovaj način sigurno znatno kraće, tako da ćemo, iako smo jučerašnji dan možda proveli na distanci, čim pandemija prođe, morati da ga nadoknadimo još jačim, čvršćim i srdačnijim zagrljajima. Kada se virus iskoreni, sigurno je da čak ni poslovično oprezni i strogi epidemiolog Predrag Kon neće imati šta da nam zameri jer verovatno ni sam neće moći da odoli grljenju sa ljudima koje voli.
