Silovanje je jedno od najtežih krivičnih dela, a odbrana okrivljenog s jedne i zastupanje žrtve s druge strane – veliki su izazovi u advokatskoj profesiji. Jugoslav Tintor, advokat sa zavidnim iskustvom u krivičnim predmetima, koji je već godinama na funkciji predsednika Advokatske komore Beograda, zastupa glumice Milenu Radulović, Ivu Ilinčić i još nekoliko mladih žena koje su prijavile profesora glume Miroslava Aleksića za više silovanja i seksualno uznemiravanje. Pitamo ga najpre kako se odlučio za ovakav izazov.

– Pored toga što je otac jedne od žrtava moj kolega i prijatelj, okidač da preuzmem ovaj slučaj bile su zaista specifične okolnosti koje su pratile funkcionisanje škole glume koju su pohađale ove devojke i njihove podudarne tvrdnje da su u okviru procesa učenja sve bile žrtve seksualnog zlostavljanja iste osobe. Predmet je zaista interesantan i zbog načina izvršenja krivičnog dela, o čemu nisam u mogućnosti da javno govorim jer je tužilaštvo donelo naredbu da istraga bude tajna, što me znatno hendikepira kada treba da razjasnim javnosti pojedina pitanja.

Kako komentarišete dva najčešća pitanja koja se ovih dana postavljaju u javnosti – koliko će biti teško dokazati silovanja posle proteka više godina i ima li materijalnih dokaza koji potkrepljuju iskaze žrtava?

Nema nikakve sumnje da sud može doneti osuđujuću presudu na osnovu činjenica koje je utvrdio iz iskaza više oštećenih. U ovom postupku trenutno imate šest oštećenih a očekuje se da će ih biti više od deset. Onaj ko tvrdi da mora biti materijalnog dokaza – svodi reakciju države samo na ona krivična dela koja su prijavljena istog dana i kod kojih postoje neposredni fizički tragovi zlostavljanja. Ni zakon, ni sudska praksa ne podrazumevaju ovakav pristup, u našem pravu ne postoji princip formalne ocene dokaza – da je jedna vrsta dokaza značajnija od druge, već kvalitet dokaza sud ocenjuje slobodno, analizirajući ih svaki zasebno i u njihovoj međusobnoj vezi. Naravno da je lakše dokazivati silovanje koje žrtva prijavi istog dana ali onaj ko kaže da bez modrica i telesnih povreda, koje se konstatuju od lekara, silovatelj neće nikad biti osuđen, taj šalje poruku da samo onaj ko istog dana prijavi slučaj ima šanse da dobije zadovoljenje pravde, a da po proteku određenog vremena nema svrhe prijavljivati. To je veoma opasno i to nije tačno.

Kako sud, na osnovu zakona, ceni dokaze u ovakvom slučaju?

Ukoliko sud analizom iskaza utvrdi činjenice koje su potrebne za presuđenje i bude uveren u njih – jedini mogući ishod je da okrivljeni bude oglašen krivim. U ovom predmetu je specifično to što postoji zaista veliki broj oštećenih čiji saglasni iskazi govore u prilog optužbe, tako da će od suštinskog značaja biti analiza ovih dokaza i ocena njihove verodostojnosti. Napominjem da to nije „reč na reč” već reč protiv mnogo reči. Činjenica da su iskazi dati detaljno i da je svako saslušanje trajalo po pet sati govori sama za sebe, dok činjenica da žrtve nisu tražile zaštitu identiteta prilikom svedočenja ide u prilog verodostojnosti njihovih iskaza jer su spremne da stanu iza svojih reči. Mislim da to njihovim saglasnim tvrdnjama daje jednu dodatnu težinu.

Ima li u dosadašnjoj sudskoj praksi slučajeva da je silovanje dokazano posle proteka više godina?

Bilo bi interesantno proveriti da li je u našoj sudskoj praksi bilo slučajeva da je protiv jednog okrivljenog pokrenut krivični postupak zbog krivičnih dela protiv polne slobode izvršenih na štetu ovako velikog broja oštećenih. Ja nisam čuo da postoji. Svedoci smo da su krivični postupci za ubistva pokretani i vođeni po proteku dužeg vremena, takođe bez materijalnih dokaza, pa to nije predstavljalo nikakvu prepreku da okrivljeni budu oglašeni krivim.

Kakve su sankcije propisane za dela koja se Aleksiću stavljaju na teret, a šta vi očekujete od suda u pogledu odluke o kazni?

Za silovanje je propisana kazna zatvora  od pet do 15 godina. Ne želim da licitiram sankcijama jer je njihovo izricanje u nadležnosti suda. Očekujem da sud okrivljenog oglasi krivim na osnovu raspoloživih dokaza i da ću zaštititi prava žrtava u ovom sudskom postupku kako bi umanjio štetne posledice po njih i pomogao da pravda bude zadovoljena.

Kako komentarišete činjenicu da žrtve imaju ogromnu podršku javnosti, dok u isto vreme mediji ne poštuju pretpostavku nevinosti okrivljenog?

Prirodna reakcija svakog normalnog čoveka je podrška ovim mladim devojkama koje su imale dovoljno hrabrosti da otvore „Pandorinu kutiju” i progovore o detaljima svega onog kroz šta su prošle. To je strašno teško jer podrazumeva sekundarnu viktimizaciju. Primetio sam da se u pojedinim medijima manipuliše sa delovima informacija iz izjava koje su žrtve dale medijima, a ne tužilaštvu. Dodati su pojedini navodi koji su potpuno izmišljeni od strane novinara. To je posledica tajnosti istrage, jer se u deficitu informacija kreiraju vesti da bi prodale novine, što nije dobro i mislim da šteti postupku, ali nemam načina da to sprečim. Što se tiče pretpostavke nevinosti, ja kao advokat zaista vodim računa da svojim komentarima ne dovodim u pitanje ovu procesnu garanciju, čak sam u više navrata saopštio svoj stav koji je u odnosu na pretpostavku nevinosti principijelan, nezavisno od strane na kojoj u sudnici sedim.

Kakve argumente očekujete od odbrane okrivljenog?

Nemam neka očekivanja. Okrivljeni ima pravo da se brani onda kada je to za njega najpovoljnije i na način koji je za njega najpovoljniji.

Možete li ukratko da opišete atmosferu u kancelariji tužioca? Da li žrtve imaju pomoć i podršku prilikom saslušanja u istrazi? Zbog čega je branilac okrivljenog otišao tokom iskaza Ive Ilinčić?

Atmosfera je uobičajena. Tužilac vodi računa o tome da se svaka izgovorena reč precizno unese u zapisnik. Odbrani je omogućeno da postavlja pitanja oštećenima. Za njih je traumatično da se podsećaju svih detalja, ali su ove devojke svesne da je to neophodno da bi se utvrdila istina. Zbog toga je od ogromnog značaja podrška porodice, koju one imaju dok proživljavaju ova iskustva prvi put u životu. U svojim iskazima iznele su i razloge zbog čega nisu mogle da prijave slučaj ranije. Kolega je napustio saslušanje jer je imao drugih službenih obaveza, ali je njegova koleginica iz kancelarije prisustvovala saslušanju do samog kraja.

Da li mislite da će glavni pretres biti zatvoren za javnost? Da li će žrtve morati u sudnici da se suoče sa okrivljenim i da ponovo ispričaju sve što su rekle u istrazi?

Vrlo je verovatno da će pretres biti zatvoren za javnost ali odluku o tome donosi sud. Sasvim je izvesno da će žrtve u sudnici morati da ponove sve šta su rekle u istrazi i to u prisustvu okrivljenog, kao i da će se u tom slučaju suočiti sa njim – na šta su one spremne. Međutim, ukoliko neka od drugih žrtava zatraži neki oblik procesne zaštite – uveren sam da će sud odobriti zaštitu identiteta i primenu posebnih mera prilikom saslušanja uz isključivanje svake mogućnosti susreta sa okrivljenim i suočenja sa njim. One koje zastupam to nisu tražile, pa ovo govorim za druge devojke koje se eventualno prijave.

Svedoci smo da je ovaj slučaj pokrenuo lavinu potisnutih trauma iz prošlosti koje sada mnoge žene iznose u javnost. Da li mislite da bi one na ovaj način mogle da ohrabre i sve druge koje do sada nisu imale snage da prijave ovu vrstu krivičnih dela?

Potpuno sam uveren da krajnji efekat ovog slučaja prevazilazi postupak koji se vodi, kao i da nakon ovog predmeta ništa više neće biti isto, kada govorimo o krivičnim delima protiv polne slobode. Ukoliko reakcija javnosti ohrabri sve buduće žrtve da u ovakvim slučajevima ne ćute već prijave zlostavljanja, jer je prijava jedan hrabar čin koju javnost otvoreno podržava i ne bavi se žigosanjem žrtvi, onda će ambijent u ovom društvu svakako smanjiti tamni broj kriminaliteta kod ove vrste krivičnih dela, koji je na žalost u Srbiji, po mom uverenju, još vrlo visok.