sreda, 03.03.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
nedelja, 24.01.2021. u 20:00 Boško Jakšić

Nema svetla na kraju tunela

Sirijski narod je posle decenije građanskog rata izgubio nadu i oseća se izdanim, a većina živi sa manje od dva dolara dnevno
Избеглички камп Ал-Јармук у близини Дамаска (Фото: EPA-EFE/YOUSSEF BADAWI)

Da nije bilo izraelskih vazdušnih napada na snage iranske Revolucionarne garde i libanskih, avganistanskih i pakistanskih brigada u istočnoj provinciji Dir ez Zor, Sirija bi utonula u beznadežni medijski mrak uprkos kolosalnim ljudskim i materijalnim gubicima i slabim nadama da će konflikt biti rešen 2021.

Ono što je počelo zahtevima za reformama i slabljenjem kontrole obaveštajne sile, pretvorilo se, zahvaljujući odbijanju predsednika Bašara el Asada, u krvavi sukob političkih rivala i otvaranje vrata mešanju svetskih i regionalnih sila. U prvoj godini, režim je protiv mirnih demonstranata upotrebio brutalnu silu što je razbuktalo otpor koji je dobijao podršku Arapa i Zapada. U drugoj godini revolucija je postala militantna, a razbuktalo nasilje je poprimilo sve karakteristike građanskog rata.

Na površinu su izbile podele između Asadove povlašćene šiitske manjine i sunita, a kako narod nije uspevao da reši političke probleme, na scenu su stupili stranci. Turska, Saudijska Arabija i Zapad stali su na stranu pobunjenika. Iran, libanski Hezbolasi i Rusija podržavali su režim. Izrael se obazrivo držao po strani.

Naoružane grupe počele su od 2012. da dolaze spolja uzimajući svoje teritorije i uspostavljajući linije fronta u skladu sa interesima onih koji su ih naoružavali i finansirali. Najveću pretnju predstavljao je od 2014. ulazak Islamske države i njenog kalifata.

Asadove snage vremenom su gubile ljudstvo, naoružanje, teritoriju i energiju, ali režim je spasen direktnom ruskom vojnom intervencijom 2015. Od tada je na snazi pogubni status kvo: Islamisti su konačno poraženi 2019. Asad kontroliše veće delove Sirije. Rusi i proiranske milicije drže svoje. Pobunjenici uz podršku turske vojske kontrolišu severozapadnu provinciju Idlib. Više od trećine površine Sirije na severoistoku je pod vlašću Kurda koje pomaže ono malo Amerikanaca koji se nisu povukli.

Preko 5,5 miliona Sirijaca rasuto je po izbeglištvu u Turskoj, Libanu, Jordanu, Iraku ili Egiptu. Prema podacima UN, blizu 12 miliona (od čega pet miliona dece) i dalje je u Siriji i svakome je neophodna neka vrsta humanitarne pomoći, ali onu koja stigne kontroliše režim. Milionima nedostaje tekuća voda. Blizu polovine stanovništva nema nikakvu medicinsku zaštitu. Hiljade škola su uništene, a više od milion učenika ne pohađa nastavu pošto je 140.000 učitelja izgubilo posao. Nezaposlenost je 55 procenata, kod mladih čak 75. U nekada stabilnoj zemlji danas većina živi sa manje od dva dolara dnevno.

Može li Asad da ostane politički aktivan? Kakav će Ustav zameniti onaj iz 2012. koji je dozvolio politički pluralizam, ali proklamuje monopolsko liderstvo režimske Baas partije u državi i društvu? Kako politički objediniti Siriju kada opozicija na severu ima prelaznu vladu i lokalne savete?

Način vladavine, bezbednosti, sudstva ili obrazovanja po raznim regionima danas oslikavaju ideologiju onih koji ih kontrolišu. Ratni zločini, kršenja ljudskih prava, masovna hapšenja i tortura i dalje potkopavaju pokušaje postizanja održivog mira. Na marginama vojnog rata izbio je socioekonomski rat. Civilna infrastruktura je potpuno uništena, uključujući bolnice i škole. Glad je sveprisutna. Napori da se zemlja obnovi od šteta procenjenih na 120 milijardi dolara utihnuli su otkako su SAD obnovu uslovili političkim rešenjem.

Ujedinjene nacije neuspešno su pokušavale da serijom ženevskih sastanaka dođu do nekog političkog dogovora. Rusija je uzaludno nudila svoje inicijative. Proces je 2020. posustao zbog pandemije, sankcija i turskog preuzimanja kontrole nad severom Sirije.

Nade se polažu u Ustavni komitet koji su UN formirale 2019. sa zadatkom da napiše nacrt novog Ustava, ali komitet se sastao tek četiri puta i nije preduzeo ni preliminarne korake.

Izbeglice, demografske promene, siromaštvo, prisustvo stranih vojski, režim koji se opire političkim reformama, ruski ekspanzionizam, bezbednost Izraela, ambicije Irana, ambicije Vašingtona, namera Turske da obezbedi svoje granice kontrolišući delove sirijske teritorije. Mogu li svi ti faktori da se objedine u nekom političkom rešenju?

„Sirijski narod izgubio je nadu i oseća se izdanim”, kaže za kairski „Al Ahram” disidentski sirijski diplomata Bašar el Hadž Ali. „Većina Sirijaca veruje u zaveru protiv njih – što je ironično bila prva optužba koju je Asad koristio protiv mirnih nenaoružanih demonstranata koji su protiv njega ustali na početku revolucije. Zavera nije protiv režima već protiv slobode ljudi i demokratije koju traže.”

Posle decenije konflikta, u odsustvo političkog rešenja nema ni pobednika ni gubitnika. Neophodan je novi društveni dogovor i napredovanje procesa zasnovanog na rezoluciji Saveta bezbednosti UN 2254 koja garantuje tranziciju ka pluralističkoj i demokratskoj zemlji. Tako kaže politička teorija. Sirijska praksa je demantuje.

Komеntari10
7c734
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dr Zoran Markovic
Plan "Arapsko prolece" je smisljen u Vasingtonu i ima za cilj promene rezima u arapskim drzavama koje ne podrzavaju bezrezevno SAD i NATO. Svi rezimi koji su bili na listi (u sest drzava), osim u Siriji, su promenjeni. Jedino se Sirija pokazala kao zemlja gde je narod informisaniji i podrzava svoju vladu, tako da se jos uvek odrzala. Cilj nije nikakvo "uvodjenje pluralizma i demokratije", vec sirenje interesne sfere Zapada. Oni koji to ne vide ili su naivni, ili placeni da zazmure.
Stanko -obicaji su stariji od zakona !
U Siriji narod bio informisaniji i podrzava ... - u kakvoj ste vi zabludi !
Car sloba
Vrlo globalistički obojen tekst. Sankcije i lažne optužbe o hemijskom oružju niko i ne spominje. Tako je kolin Pauel Iznosio i optužbe da Irak ima oružje masovnog uništavanja koje su dovele do masovne nesreće tamo, ali ne u americi. Takođe nismo primetili nikakav sukob između Izraela i islamske države, ali jesmo njihove dopunjujuće akcije uz američku saglasnost. Vrlo pristrasan tekst zasnovan na selekzovanim, a ne objektivnim činjenicama.
Mile Rad
I kad je izgledalo da ce biti svetla na kraju tunela, pokazalo se da je to bilo svetlo dolazeceg brzog voza!
Робеспјер
Можда је "Израел" био (јавно) уздржан, али Мосад није. Нимало. Били су уплетени у логистику и финансије сециглава из ИД. Помагали су их како би се ослабила власт у Сирији и како би се на власт довели ирански непријатељи. И нека се захвале Путину и руској војсци (у Израелу руски језик је малте не званични због великог броја руских Јевреја) која не дозвољава Сиријцима да обара израелске авионе изнад Либана, одакле Израелци бомбардују Сирију. Либан се жали УН небројено пута, и нико не реагује.
Pedja
Jako je lepo što se svi razumeju u sirijske prilike bolje od samog autora teksta, ali bi valjalo da ipak znaju i činjenice. Rusi su dali Izrealu "zeleno svetlo" da štiti svoje bezbednosne interese u Siriji, uz obavezu da ih na vreme obavesti o svakom napadu. Sirijske rakete ne obaraju izraelske avione, ne zbog zabrane od strane Putina, već zato što ne mogu do njih da dobace. Rusija nikako ne želi da Iran "proguta" Siriju, pa prećutno odobrava Izraelu da udara na pozicije Hezbolaha i Irana...
Zlatan
Gospodine Jaksicu siguran sam da znate da je rat U Siriji izazvan izvana a ne plod unutrasnjeg nezadovoljstva Sirjiskog naroda. Rat je poceo jer se Asad suprostavio izgradnji gasovoda iz Katara preko Sirije kao i nacionalizovanje Sirisjke Narodne Banke i stavljanje pod kontrolu Federalnih Rezervi. Demostracije i ISIS su instaliranih od strane iste koalicije koja je " eliminisala" Huseina, Gadafija, jos uvek se koprca u Avganistanu, zatim je " privremo odustala" od Venecuele, Belorusije ....
Tony S
Da dodamo jos da je u pitanju bilo i stratesko partnerstvo sa Iranom i Irakom u vezi gasovoda prema Evropi sto je veoma naljutilo Katar, Saudijce i Amerikance. Kakvi crni miroljubivi demonstranti. Ti isti miroljubivi demonstranti su pobili na stotine Sirijskih vojnika u pocetku pobune. Bili su dobro opremljeni i naoruzani do zuba, da ne spominjemo novcane naknade i obecanja od strane Katara i Saudijaca.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja