On ne juri rekorde, već rekordi jure njega. U svet košarke je ušao logičnim sledom jer potiče iz sportske porodice, ali put Branka Lazića (32) od Ljubovije do Beograda i evropskih metropola ni malo nije bio lak i bajkovit. Prva teška odluka bila je da sa 13 godina napusti dom i preseli se u predrgađe metropole – Železnik. „Banuo“ je među mnoge talentovanije od sebe, ali je verovao u pogrešnu procenu onih koji su mu osporavali dar, a laka doza inata mu je dala ubrzanje ka njegovoj jedinom, verovatno i krajnjem odredištu karijere – Malom Kalemegdanu.
Neustrašivi bek, po potrebi i krilo, „krca“ desetu sezonu u Zvezdinom dresu i iz dana u dan ispisuje klupsku istoriju. Prvi rekord je oborio 2016, kada je sa trona igrača koji su odigrali najviše međunarodnih utakmica skinuo čuvenog centra Predraga Bogosavljeva (73). Dve godine kasnije „pao“ je i slavni bek i dugogodišnji kapiten Slobodan Nikolić, koji je Zvezdin dres oblačio u 430 zvaničnih utakmica. A, nedavno, u pobedi protiv Reala u Madridu, Lazić je došao do magične brojke od 600 utakmica, po čemu je apsolutni rekorder u srpskoj košarci.
Naravno, cela ova priča ne bi imala takvu punoću da kapiten „crveno-belih“ nije usput „brao“ trofeje, a sa 13 suvereno se nalazi na čelu večne „crveno-bele“ liste. Pet puta je sa Zvezdom bio šampion države, a po četiri puta grlio pehar ABA lige i Kupa „Radivoja Koraća“. Uz put je dočekivao i ispraćao brojne trenere, ali je kod svih – Pešića, Lazića, Vukoičića, Radonjića, Alimpijevića, Topića, Tomića, Gavrilovića, Šakote, Obradovića, pa opet Radonjića, imao jasno definisanu ulogu i neograničeno poverenje. Kapitensku traku zadužio je 2018. i tako na još jedan način zapečatio svoje mesto u Zvezdinoj „kući slavnih“.
Trenutno igra sedmu evroligašku sezonu, u 161 utakmici postigao je 585 poena, ima 250 skokova i 112 asistencija. U Evrokupu je sakupio u tri sezone 35 mečeva, sa 128 koševa. Pre Zvezde četiri godine je nosio dres FMP-a (78 utakmica, 204 poena), a ostavio je trag i kao reprezentativac. Prošao je skoro sve mlađe selekcije, na EP igrača do 18 godina 2007. je osvojio zlatnu medalju, a kruna karijere je svakako poziv u seniorski tim, koji je na Evrobasktu 2017, pod dirigentskom palicom Aleksandra Đorđevića stigao do srebra.
Karijeru je gradio na vojnički način, čin po čin, dok nije stigao do zvanja „ministar odbrane“. To nimalo nije slučajno, s obzirom da je bezbroj puta istakao kako bi bio profesionalni vojnik – specijalac, da se nije otisnuo u košarkaške vode. Fizičke predispozicije, samodisciplina, upornost i veli rad su njegova sportska filozofija i lična karta, sa jasnom spoznajom o svojoj ulozi u timu. Po pravilu čuva najbolje niske protivniče igrače, mnogima je „noćna mora“, a ne retko je dobijao priznanja i od američkih košarkaša koji fizičkim predispozicijama odskaču u odnosu na Evropljane. Poslednji u nizu je njegov saigrač Džordan Lojd (proše sezone ga je Lazić u dva meča zaustavio dok je igrao za Valensiju), koji ga je po snazi i čvrstini uporedio sa jednim od najboljih u NBA, Kavaijem Lenardom. Pre njega to su uradili Zvezdini navijači koji su mu među morem nadimaka nadenuli i „Le Branko“, sa jasnom aluzijom na Lebrona Džejmsa.
Lazić u ovom trenutku svakako ne spada u „top 10“ najboljih srpskih igrača, ali u evroligaškim okvirima je u probranom društvu onih koji brane boje svog kluba deceniju i više. Tako, desetu sezonu igraju još Kostas Papanikolau (Olimpijakos), Rudi Fernandez i Džejsi Kerol (Real). Godinu dana duži staž ima Vasilis Spanulis (Olimpijakos), a u 12. sezoni su Nikita Kurbanov (CSKA) i Arturas Milaknis (Žalgiris). Serhio Ljulj veran je Realu 14. sezonu, a dve više u kraljevskom klubu ima Felipe Rejes, kao i Jorgos Printezis (Olimpijakos). Na čelu ove družine je veteran Paulius Jankunas, kome je ovo 17. sezona u dresu Žalgirisa.
