Njeno veličanstvo – muzika. Umetnost muza. Najbožanstvenija od svih umetnosti, najbliža bogovima i – matematici. Lirska paučina između srca i mozga. Otkriće veće od sve mudrosti i sve filozofije ovoga sveta. Oduvek bila i zauvek biće. Sigurno. I onda kada ništa nije sigurno.
Svi vole muziku. Ne znam nikoga ko je ne voli. Samo, jedni vole jednu, drugi drugu vrstu muzike. Jedni vole narodnjake, drugi rok, treći džez, četvrti klasičnu. Mnogi obožavaju evergrin. Neko voli laku, neko umetničku muziku. Neko voli sve.
Muziku možete svirati, pevati, slušati.
Danas, više nego ikad, možete je slušati u sopstvenoj kući. Najčešće se sluša spontano, ono što radio i TV programi nude, pa svako bira ono što hoće – ako može da nađe. Lakše nađe onaj ko voli laku, teže onaj ko traži umetničku muziku. To je i normalno. Televizija i radio pripadaju narodu, a laka, popularna muzika je ono što narod najviše voli. A šta je sa delom naroda koji voli nešto drugo? On može da vreba zvezdane trenutke kada će se u sobi razliti zvuci Mocarta, Vivaldija, Betovena, Čajkovskog, Verdija, Griga, Musorgskog... Božanstveni stari znanci za malobrojne i – „ko to beše”? – za veliku većinu onih drugih kojima su bliži neki drugi „što lepo pevaju”.
Kada Momčilo Bajagić u svojoj popularnoj pesmici „Muzika na struju” peva o tome da „klasiku sluša onaj ko razume”, on govori isto ono što piše Abraham Mol u svojoj knjizi „Kič – umetnost sreće” – da je klasična muzika zaista namenjena muzičarima ili bar onima koji samom suštinom svoga bića to odista i jesu – kojima je to od Boga!
Imam prijatelja, koji, iako nije muzičar (sam, niti svira, niti peva, niti komponuje), često svoju dnevnu sobu pretvara u pravu muzičku sobu. Kao vatreni ljubitelj umetničke muzike – prevashodno operske, radio je to i ranije, i onda kada je redovno putovao da odsluša Verdijevu Aidu u Veronskoj areni.
Čitavog života kupovao je, prvo ploče, zatim audio kasete, pa video kasete i najzad kompakt diskove, na kojima je snimljena ova muzika. Paralelno sa tim dopunjavao je svoju sobu uređajima za što bolju reprodukciju zvuka. Tako su u ovoj sobi danas, rame uz rame sa ostalim delovima nameštaja, gramofon, kasetofon, plejer za CD-ove, zvučnici, pojačalo, slušalice... sve ono što je savremena tehnologija omogućila za postizanje „haj-fi” – visoke vernosti vrhunski izvedenog muzičkog dela. Uživa on tako sa svojom porodicom kad god poželi, a sa prijateljima jedanput mesečno, nedeljom, pred podne.
Muzička soba u stanu može biti svaka ona soba u kojoj se najviše sluša muzika. Danas su to najčešće sobe mladih, koji, pre nego o krevetu, misle o položaju svojih zvučnika, i kao vrhunski eksperti, znaju do u santimetar, najbolje rastojanje zvučnika od mesta slušanja, probleme akustike i ostala pravila za uživanje u muzici.
Što se mene lično tiče, ja najviše volim sobu sa klavirom. Improvizaciju po dirkama. I to je muzika, zar ne?
Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs
