Grupa evroposlanika traži od Evropske komisije da obrati pažnju na kineske investicije u oblasti teške industrije u Srbiji, jer donose brojne negativne posledice kako po životnu sredinu, tako i po pravni poredak. Poslanica Evropskog parlamenta iz redova Evropske narodne partije Mirjam Leksman rekla je da je sa još 25 evroparlamentarca uputila pismo evropskom komesaru za proširenje i susedsku politiku Oliveru Varheljiju, u kojem su ukazali na negativne aspekte kineskih ulaganja po životnu sredinu Srbije. Zabrinuti su zbog kineskog investiranja u tešku industriju, naročito u železare, rudnike uglja i fabrike guma, u gradovima kao što su Bor, Smederevo, Kostolac i Zrenjanin.

Kao drugi paket problema Leksmanova je navela da mnogi ugovori sa kineskim investitorima krše zakone u Srbiji, ali i evropske uslove za pregovore. To nije samo pitanje ekologije, nego i fer konkurencije među kompanijama, kao i pitanja koja se odnose na mnoge pravne aspekte investiranja.

Poslanica grupe Zelenih u Evropskom parlamentu Viola fon Kramon Taubadel je upozorila da je zagađenje vazduha ozbiljan problem, koji „košta života“, a kao primer je istakla Termoelektranu Kostolac.

Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta smatra da je njihovo pravo da kažu, ali bi ih on pitao, kao Srbin koji je trpeo teror nekih evropskih zemalja, šta su uradili po pitanju osiromašenog uranijuma, koji je korišćen 1999. pri bombardovanju Srbije.

– Kada se izvine državi Srbiji, nadoknade ratnu štetu, očiste zemlju od uranijuma koliko je to moguće i kada budu snosili cenu lečenja tih ljudi koji trpe posledice, onda mogu da kažu da je to teška industrija i da šteti građanima Srbije. Šta njih briga. Mi se trujemo, ne truju se oni – kaže Savić.

Naš sagovornik smatra da za evropske poslanike nije problem Srbija. Problem im je Kina jer ne gledaju blagonaklono na njeno prisustvo na njihovoj teritoriji, iako Srbiju ne prihvataju u članstvo EU.

– Srbija takve stvari treba da ignoriše i da prihvati onoga ko nudi ruku saradnje, a očigledno je to Kina. Za sada možemo da budemo zadovoljni. Zaštita životne sredine mogla bi da bude bolja, nema nikakve dileme. Tu su oni u pravu, ali ne brinu oni zbog nas, oni brinu zbog njih. Ta priča je po meni potpuno prazna i Srbija ne treba da obraća pažnju na to što pričaju evroparalamnetarci. Ne brine njih zaštita životne sredine. Oni bi najradije da vide leđa Kinezima i Rusima – ističe profesor Ekonomskog fakulteta. Naš sagovornik kaže da mi možemo od Kineza da tražimo da poboljšaju zaštitu životne sredine, ali otprilike znamo šta možemo da dobijemo. Koga je moliti, toga ne treba ljutiti, dodaje on. Prema njegovim rečima, mi smo malo zemlja, koja ima mnogo problema, a ne može samostalno da ih rešava i mora da pravi ekonomska, politička i vojna savezništva.

– Dok nam Evropska unija postavlja uslove kakve niko ne postavlja, sa Rusijom imamo tradicionalno dobru saradnju. Kina nam je došla kao „kec na 11” i to je još jedna mogućnost za Srbiju – naglašava Savić.

Milan Kovačević, konsultant za strane investicije, kaže da evropski poslanici upoređuju ono što se kod nas događa sa onim što je regulisano i kako se to radi u Evropskoj uniji. Naši bliski ekonomski odnosi sa Rusijom i Kinom im već predstavljaju problem jer jednog dana kada budemo i ako budemo članica moraćemo da sledimo zajedničku politiku odnosa sa drugim zemljama.

On kaže da nije važno što su pobrojane kompanije  u vlasništvu Kine, jer ona ulaže i po Evropi. Potpisnici pisma, kaže, nalaze ponešto drugo što nije dobro, pa onda vezuju to za Kinu.

– Mi u poslednje vreme stvarno imamo velike ekološke probleme sa rudnikom u Boru i sa železarom u Smederevu i treba to zaista da shvatimo kao problem. Naše termoelektrane previše zagađuju vazduh, pepeo odlažu na loš način, imamo dosta jalovine iz mnogih rudnika. Energetika i ekologija su kod nas uvezane u čvor. Moramo u većoj meri voditi računa. Mislim da se mnoge stvari događaju koje odlažu našu mogućnost da se priključimo EU. Ovo je upravo jedna od tih – kaže Kovačević u upozorava da kada je reč o ekologiji ne samo da tolerišemo kineskim kompanijama, već nažalost i domaćim kompanijama tolerišemo zagađenje životne sredine.

– Ekologiju bismo morali postaviti visoko u hijerarhiji naših ciljeva. Prvo, radi ekonomije, jer nećemo daleko dogurati ako ulažemo u projekte koji kvare ekologiju.. Drugo, što od tog zavisi naše zdravlje, naš vazduh i privlačnost zemlje. To može biti jedan od faktora koji odbija od ulaganja kod nas – upozorava Kovačević.

On se slaže sa ocenom Fiskalnog saveta da je za zaštitu životne sredine u budžetu opredeljeno četiri puta manje novca nego što bi trebalo, jer što se kasnije rešavaju budu rešavali ekološki problemi to će nas skuplje koštati.