nedelja, 11.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
petak, 29.01.2021. u 17:29 Predrag Rudović
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Noć u džungli pod zaštitom šamana

Marija je imala lepotu i temperament žena iz južnoameričih džungli. Pobegla je iz Venecuele, od Čaveza, Madura i od svih ostalih gluposti, a mir je pokušala da nađe u Ekvadoru. Ni sam ne znam kako mi je pošlo za rukom da je na par dana ukradem iz odvedem u Ekvadorijalni Amazon, na obalu reke Napo nadomak grada Tena.
Фото Пиксабеј

Pukne nešto u čoveku, prelomi se u njemu za tren i posle ne pomažu ni molbe, ni izvinjenja, ni suze ni kajanja. A još ako je sklon lutanju, onda samo krene i pusti da mu vreme pokaže put. I nije mu ni bitno kojim stazama gazi.

Tih poslednjih meseci pred odlazak sedeo sam na Nišavskom keju. Malene papiriće pretvarao u aviončiće, bacao ih a oni su sletali i gubili se u talasima Nišave.

U svakom je neka pesma, neka misao, neki stih. Davim ono najbolje u sebi i gledam kako ti avinočići nestaju u talasima. Pomislio sam kako bi valjalo te stihove pretvoriti u avione, na krilima svakog od njih ispisati imena raznih gradova, a onda ih jednog jutra ubaci kroz njen prozor u sobu, pa je posle voditi po svetu, od Rusije preko Australije do Indonezije, Argentine i Kariba. 

Prokleti romantik u meni. Zašto kada znam da se za to nema ni snage ni moći. A od te večeri više nemam nikoga. 

Ali molitve se uslišuju a zacrtani putevi sami otvaraju kad se jedna obična šetnja pretvori u slanje dokumenata za lutriju, a onda i u intervju u američkoj ambasadi. I onda neki novi život, neki novi ljudi i gradovi, novi jezik, novi Ja. Ali kakav život, kakvi predeli i valjda ono najvažnije, kakav ja? Niko to neće znati. Sigurno je jedino da se sadašnji Ja davi u talasima Nišave. 

I napuklo drvo sraste ali nikada u potpunosti ne zaraste, a kamo li čovek. Ali zato su tu život i vreme da leče. A tu je i po neka dobra žena. 

Umeo je život da me povremeno iznenadi kada se u njega uvuče neko nenadano prijateljstvo sa nekim posebnim i pametnim ljudima, kao na primer, kada sam u jednom niškom autobusu slučajno susreo moju Iv.

Foto Piksabej

Te ljubavi sa putovanja najlakše su za oboje, jer žena dobro zna da se skitnica ničim ne vezuje i onda mu se predaje potpuno i bez rezerve, slobodna od svih svojih ličnih zabluda i predrasuda. Znajući da vreme radi protiv nje i da ga nema mnogo ona onda jednostavno uživa u svakom trenu i biva istinita i svoja. 

Marija je dobra žena. Imala je lepotu i temperament žena iz južnoameričih džungli. Bila je emigrant kao i ja i to me posebno vezalo za nju. Poreklom iz Venecuele, pobegla od Čaveza, Madura i od svih ostalih gluposti, a svoj mir je pokušala da nađe u Ekvadoru.

Ni sam ne znam kako mi je pošlo za rukom da je na par dana ukradem iz Kita i odvedem u Ekvadorijalni Amazon, na obalu reke Napo nadomak grada Tena. Hotel, šumski bungalovi smešteni tik uz reku a meni se cele noći činilo da napolju lije nesnosna kiša. I cele te noći Marija je umela da ljubi, voli, sluša, govori i da ćuti onako kako samo te žene vrele krvi znaju i umeju. 

Dani samoće se nekako i podnesu, ali noći. Od noći se u samoći dobija strah i ludilo od koga se ne beži ni u piće, ni u umetnost, ni u bilo kakve poroke. To se jednostavno izdrži ili ne. Molitva ume da pomogne, ali teško da i ona pomaže. Ali onda život donese takve iznenadne trenutke pobede i utehe kao nagradu.
Marijine oči svetlucaju lukavošću iskonskih šamana džungle.

Foto Piksabej

Jedan od njenih predaka uistinu je bio šaman koji je pripadnike svog plemena lečio haluciogenim travama i ujedima mrava. Ta retka vrsta mrava prilikom ujeda ostavlja u krvi i malu količinu otrova pa se duša što od otrova što od bola baca u trans, beži iz tela i odlazi u svet slika i iluzija gde se meša sa palim duhovima,  pleše i bori se sa zaboravljenim uspomenama iz prošlosti.

Kažu da se sa tih astralnih putovanja izmorenog tela, malaksali i iscrpljeni, putnici vraćaju sa istinom o sebi. 

- Možda bi trebao da probaš ajahuašku? Možda ti ona pokaže od čega toliko bežiš? - šapuće mi na španskom, jeziku koji jedva razumem ali ga neobično volim.

- Nije potrebno dušo. Veruj mi. Ja sve te slike gledam ispred sebe svakoga dana. Moj je um proklet nezaboravom. A slike makar i iz treće godine života jasne su i igraju preda mnom kao da su se desile juče. 

Jednom sam kao mali tri dana i tri noći proveo plačući i tražeći ključ sa crnim plastičnim rukohvatom kakve su imale jugoslovenske zastave. Otac je otišao iz naših života i sa sobom uzeo i auto, ne sluteći da je crna plastika na ključu postala jedna od mojih omiljenih igračaka. Tri dana i tri noći sam urlao,  zapomagao, plakao i dozivao i oca, sve dok se nisu setili da pozovu mog ujaka koji je imao sličan auto i slične ključeve. Držeći u ruci kopiju tog ključa napokon sam uspeo da zaspim. 

Foto Piksabej

Veruj mi, nije meni potrebna ajahuaška. Preslaba je ona za naše Balkanske otrove. Nego, reci mi, jesi li ti u ovim džunglama i planinama ikada videla drvo šljive, ili je ono za tebe isto tako egzotično kao što je su za mene bili banana ili ananas?

- Nisam. Nisam nikada videla i možda sam ih jela samo par puta u životu. Ukusne su. Tamo odakle si ti ima puno šljiva?

- Sa jeseni... Ti ni jesen nikada u životu nisi videla? Ne znaš ni šta su godišnja doba, ni jesenje boje. S jeseni se cela moja Srbijica plavi od plavih šljiva, a onda mi pečemo svoju ajahuašku od tog plemenitog voća. Sedimo danima pored naših kazana i čekamo da taj melem iscuri ih njih. Taj nam je napitak bio i lek i uteha, i pomoć i molitva. I zato se pre nego što ga ispijamo i prekrstimo, to je za nas sveto piće.

Verovala ili ne, čak su se i carinici na čikaškom aerodromu navikli na činjenicu da se u srpskim koferima uvek nalazi bar nekoliko litara ovog napitka pa nas sve manje dave pitanjima a sve češće samo puštaju da prođemo. 

Gleda me razigranim očima, ljubi, pa opet gleda, pa opet ljubi. Napolju mi se čini da lije nesnosna kiša iako to samo šumi reka. 

Trebaće mi ovi trenuci i ove slike u danima koji dolaze. Trebaće mi ovaj miris reke, džungle, njenog tela, trebaće mi ove oči i poljupci kada oko mene ne bude bilo nikoga i kada se iz zvučnika kasetofona po ko zna koji put bude čuo dobro poznati stih, „Trebaju mi noćas neka davne žene...”

A ona ume da noć učini dugom. Da izmeša san i stvarnost. Da učini zoru nedostižnom. A ni zora nije jutro. Zora je tih par sati ni dana ni noći, ni jave ni sna, deo kruga rezervisanog za ljubavnike, putnike i očajnike. 

Te oči su uistinu šamanske. Crne kao noć. Čekaju da padne mrak i onda počinju da svetle plamenom jakim kao vatra. U njima u isti mah ima magijskog, iskonskog, veštičjeg i dečijeg, razigranog i zastrašujućeg.

Foto Piksabej

Godi mi misao da one svojim šamanskim veštinama na mome licu čitaju tragove znane samo šamanima koji su pronikli u tajne prirode, duhova i večnosti. Da ove noći sijaju pored mene baš zbog onoga što su videle. Ta pomisao prosto leči. I zato te oči ovih i narednih nekoliko dana ljubim svim snagama, koliko god mogu, ljubim ih kao da im nešto dugujem. 

A dugujem im čitav jedan život, koji nikada neću moći da im dam.

Srećući se sa ovim čudnim ljudima džungle, u čijim kulturama pojmovi kao što su vreme, prošlost, sadašnjost, java i san, mašta i stvarnost nemaju tako jasno određene granice, već se neprestano prepliću i mešaju, jedna stvar postala mi je kristalno jasna.

Ništa ne ostaje izbrisano u prošlosti. Prošlost je uvek tu, nerazdvojna od sadanjeg trena kao što se i senka ne razdvaja od svetlosti. Ona pleše okolo naših zabluda i iz prikrajka vreba na nas.

Isto je tako i sa pomislima i snovima. Oni isprva imaju nemerljivo malenu ali ipak stvarnu energiju, a onda rastu sve dok jednog dana ne postanu stvarnost. 

Zbog toga sam neobično siguran u jednu stvar. Dok jedan čovek na pragu četrdesetih leži u ovoj džungli pored jedne lepe Amazonke, krici trogodišnjeg dečaka koji je tražio ključeve svoga oca plešu okolo njih i odzvanjaju kroz džunglu duboko u noć. 

 

Predrag Rudović

 

 

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 
 

 

Komеntari10
aad64
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Аустро-Српкиња
"Док један човек на прагу четрдесетих лежи у овој џунгли поред једне лепе Амазонке, крици трогодишњег дечака који је тражио кључеве свога оца плешу около њих и одзвањају кроз џунглу дубоко у ноћ." Најежих се...
Aleksandar Rusija
"u tome i jeste nesreca sto bi se oni menjali sa mnom a ja bi se menjao sa njima"... U svakom slucaju lepa prica nislija... Ja nikad ne bi mogao da zivim na mestu gde nema zime... Meni i plus 15 vrucina...
Ema
Gospodine Rudoviću imate veliki dar za pisanje, bilo bi lepo da ga iskoristite za koji roman.
miroslav
Ova priča za mene je osveženje, u ovoj radnoj noći, za trenutak sam bio u džungli, za trenutak sam uživao. Lepi doživljaji su jedino što imamo i što nam ostane, dok smo živi. Teško je raditi u ružna covid vremena. Sve oko mene ove noći je jedna tužna priča, prigušena svetla, zujanje aparata, preplašeni i tužni pogledi,uzdisaji i plač. Radim, često pevam, zbog mene i zbog tuge oko mene, kad bi me čuli ovi ljudi i njima bi pročitao ovu priču o džungli. Kako bi nam bilo lepo, da smo u džungli?
Оскар
Што бих дао да сам на твом месту...
Вуксан Маринковић
Драги Оскаре, Трава је у комшијском дворишту увек зеленија. Не знам зашто би желео да се мењаш са неким ко се још увек осећа изгубљеним и помало несретним, који у страсти ублажава своју бол и тугу. Врати поглед на себе. Можда је срећа ту, поред тебе, или у теби, зато што ти је поглед усмерен негде тамо, ка џунгли. Доживљавање личне среће не може се поредити са срећом коју човек види код других. Сретно ти било!!!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja