Bio je poslednji dan meseca oktobra 1918. godine, dan Svetog Luke, kada je putem ka Obrenovcu prošla jedna srpska konjička patrola. Ljudi, žene i deca i sve što je moglo da trči izlazili su i trčali za oslobodiocima.
Iako su to bili nepoznati ljudi iz ko zna kojeg kraja Srbije, stali su obasuti grljenjem, ljubljenjem, kao da su najrođeniji i najmiliji. Žene su iznosile med, voće, rakiju i drugo što se našlo u ovim teškim vremenima, kitile ih poslednjim peškirima i vunenim čarapama.
„Braćo i sestre, srećna vam sloboda!” – i oni uzbuđeni, promuklim glasom vikali su pridolazećem narodu, pokušavajući da probiju gomilu. Njihov zadatak je bio da izvide da li je od neprijatelja potpuno čist teren oko Save.
„A gde su naši, naši Posavci?” – pitale su kroz suze majke, žene, sestre.
„Idu, idu… tu su negde! Samo što nisu stigli!”
I zaista, sutradan su stigli oni što su imali sreću da pređu živi preko Albanije, da prežive tu golgotu, kroz glad i tifus mimoiđu tragediju na Krfu, izbegnu švapske sumarene – podmornice i u tim prilikama pevajući: „Svako se boji i ima trem, nei’će švapski sumaren.”
Ovi ljudi, obični seljaci koji do rata nisu išli dalje od Obrenovca i Beograda, videli su sada Grčku, neki Italiju, Francusku i severnu Afriku. Prešli su nekoliko mora, bili u velikim gradovima, družili se sa crnim ljudima, zavoleli Francuze kao svoje bliske, govoreći da su isti kao Srbi, samo ne znaju da govore srpski, pokušavali da se približe hladnim Englezima, zaljubljivali se u njihove bolničarke. Postali su gordi što su probili Solunski front i poneli sa posebnim ponosom naziv Solunci. Pričali su priče, skoro neverovatne za one što ih nisu doživeli, mada su bile istinite. Naši k’o naši, ponekad se neko i podrugivao i zagledao sa nevericom, ali su se mnoge priče i sačuvale od zaborava.
Bistar seljak M. S. iz Bariča, društven i razgovaran, radovao se u napretku, a napredak je bio doći do Soluna. Družio se sa crncima Senegalcima, koji su bili u francuskoj vojsci. Iako nije znao nijednu reč drugog jezika, a ni oni nisu znali srpski, „vodio” je sa njima duge razgovore, da bi saznao nešto o njima, njihovom životu, običajima i dr.
„Imate li vi Boga!” – pita on Senegalce, praveći razne grimase i poglede da im objasni šta je to Bog. Zgledaju se Senegalci među sobom. Pretpostavljaju šta ovaj pita, pa kada se sete, svi u glas poviču „Da!”. Sad ide drugo pitanje: „A da li je vaš Bog beo ili crn?” – pita M. S., pokazujući nebo i svoje i njihovo lice dok ne dobije odgovor da je njihov Bog crn. „A moj je beo!” Onda sledi pitanje: „Kakve vam je boje đavo?” Onda prasnu u smeh kad shvate da je njihov đavo beo kao Srbin, a njegov crn kao oni i za taj dan je razgovor gotov.
Drugi put stanu Srbi pored puta i čekaju neka saveznička kola (kamion). Englezi prolaze gordo, ni pogledom da udostoje srpske vojnike, ali Francuzi stanu i pomognu družini da uđe u kamion.
„Bon Serb! Bon Serb! – potapšu po nekog po ramenu, a ovaj ne znajući da to znači dobar, pretpostavljajući da znači bolestan, odmah se hvata za stomak i previjajući se tobož od bola viče: „Stomak – konjak, konjak!” Nije važno da li mu veruju, pred prvom kantinom se zastaje, naručuju konjak i pije za život Srba i Francuza.
Bilo je i onih srpskih boraca koji su se povlačili u sebe, duboko pateći od nostalgije. Tako je Lazar Čučković još na Krfu osećao da se neće kući vratiti. Vadio bi iz sanduka vezene vunene čarape, koje su mogle da ga kroz Albaniju zaštitite od zime, gladio ih i ljubio. Njih mu je od vune njihovih ovaca isplela i izvezla njegova lepa i mlada žena Joka. U njima je Laza gledao svoj tek započeti život, kuću, voćnjak, njive i sve što je voleo. Kroz suze bi govorio: „Ja se kući neću vratiti. Umreću negde u tuđini, a vi mi kad umrem obujte ove čarape, da sa njima počivam. To je jedino što imam iz Srbije.”
I zaista, u prvim borbama je bio ranjen i od rana umro. Drugovi su ga sahranili po srpskom običaju, „onako kako valja i kako treba”, pošto su mu prethodno obuli vezene čarape voljene žene „da mu lakše bude samom u tuđoj zemlji i strašnom svetu”. A kada su pošli u proboj fonta, onima koji nisu to doživeli zapalili su sveće i sa grobova uzeli po malo grčke zemlje za ucveljene majke i nesrećne porodice. Međutim, ni mnogi od njih nisu stigli do svojih kuća.
Prilikom povlačenja srpske vojske ka Albaniji 1915. godine, naročito kada su povlačenje presekli Bugari, mnogi borci su pali u austrijsko i nemačko ropstvo. U Nemačkoj i Austrougarskoj su ih sačekali lageri ograđeni žicom, mučenje i hrana od repe, gora nego što se
u Srbiji daje svinjama. Malo posle im je bilo lakše, kada su raspoređeni na rad. Najbolje su prošli seljaci, jer su radili poslove u kojima su se dobro snalazili. (Izvor: podaci iz rukopisa za hroniku Bariča Vite Radovanovića)
