ponedeljak, 12.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
nedelja, 31.01.2021. u 10:00 Radmila Vasiljević
PRIČA IZ VELIKOG RATA

Kad je Bog bio crn a đavo beo

(Фото Википедија)

Bio je poslednji dan meseca oktobra 1918. godine, dan Svetog Luke, kada je putem ka Obrenovcu prošla jedna srpska konjička patrola. Ljudi, žene i deca i sve što je moglo da trči izlazili su i trčali za oslobodiocima.

Iako su to bili nepoznati ljudi iz ko zna kojeg kraja Srbije, stali su obasuti grljenjem, ljubljenjem, kao da su najrođeniji i najmiliji. Žene su iznosile med, voće, rakiju i drugo što se našlo u ovim teškim vremenima, kitile ih poslednjim peškirima i vunenim čarapama.

„Braćo i sestre, srećna vam sloboda!” – i oni uzbuđeni, promuklim glasom vikali su pridolazećem narodu, pokušavajući da probiju gomilu. Njihov zadatak je bio da izvide da li je od neprijatelja potpuno čist teren oko Save.

„A gde su naši, naši Posavci?” – pitale su kroz suze majke, žene, sestre.

„Idu, idu… tu su negde! Samo što nisu stigli!”

I zaista, sutradan su stigli oni što su imali sreću da pređu živi preko Albanije, da prežive tu golgotu, kroz glad i tifus mimoiđu tragediju na Krfu, izbegnu švapske sumarene – podmornice i u tim prilikama pevajući: „Svako se boji i ima trem, nei’će švapski sumaren.”

Ovi ljudi, obični seljaci koji do rata nisu išli dalje od Obrenovca i Beograda, videli su sada Grčku, neki Italiju, Francusku i severnu Afriku. Prešli su nekoliko mora, bili u velikim gradovima, družili se sa crnim ljudima, zavoleli Francuze kao svoje bliske, govoreći da su isti kao Srbi, samo ne znaju da govore srpski, pokušavali da se približe hladnim Englezima, zaljubljivali se u njihove bolničarke. Postali su gordi što su probili Solunski front i poneli sa posebnim ponosom naziv Solunci. Pričali su priče, skoro neverovatne za one što ih nisu doživeli, mada su bile istinite. Naši k’o naši, ponekad se neko i podrugivao i zagledao sa nevericom, ali su se mnoge priče i sačuvale od zaborava.

Bistar seljak M. S. iz Bariča, društven i razgovaran, radovao se u napretku, a napredak je bio doći do Soluna. Družio se sa crncima Senegalcima, koji su bili u francuskoj vojsci. Iako nije znao nijednu reč drugog jezika, a ni oni nisu znali srpski, „vodio” je sa njima duge razgovore, da bi saznao nešto o njima, njihovom životu, običajima i dr.

„Imate li vi Boga!” – pita on Senegalce, praveći razne grimase i poglede da im objasni šta je to Bog. Zgledaju se Senegalci među sobom. Pretpostavljaju šta ovaj pita, pa kada se sete, svi u glas poviču „Da!”. Sad ide drugo pitanje: „A da li je vaš Bog beo ili crn?” – pita M. S., pokazujući nebo i svoje i njihovo lice dok ne dobije odgovor da je njihov Bog crn. „A moj je beo!” Onda sledi pitanje: „Kakve vam je boje đavo?” Onda prasnu u smeh kad shvate da je njihov đavo beo kao Srbin, a njegov crn kao oni i za taj dan je razgovor gotov.

Drugi put stanu Srbi pored puta i čekaju neka saveznička kola (kamion). Englezi prolaze gordo, ni pogledom da udostoje srpske vojnike, ali Francuzi stanu i pomognu družini da uđe u kamion.

„Bon Serb! Bon Serb! – potapšu po nekog po ramenu, a ovaj ne znajući da to znači dobar, pretpostavljajući da znači bolestan, odmah se hvata za stomak i previjajući se tobož od bola viče: „Stomak – konjak, konjak!” Nije važno da li mu veruju, pred prvom kantinom se zastaje, naručuju konjak i pije za život Srba i Francuza.

Bilo je i onih srpskih boraca koji su se povlačili u sebe, duboko pateći od nostalgije. Tako je Lazar Čučković još na Krfu osećao da se neće kući vratiti. Vadio bi iz sanduka vezene vunene čarape, koje su mogle da ga kroz Albaniju zaštitite od zime, gladio ih i ljubio. Njih mu je od vune njihovih ovaca isplela i izvezla njegova lepa i mlada žena Joka. U njima je Laza gledao svoj tek započeti život, kuću, voćnjak, njive i sve što je voleo. Kroz suze bi govorio: „Ja se kući neću vratiti. Umreću negde u tuđini, a vi mi kad umrem obujte ove čarape, da sa njima počivam. To je jedino što imam iz Srbije.”

I zaista, u prvim borbama je bio ranjen i od rana umro. Drugovi su ga sahranili po srpskom običaju, „onako kako valja i kako treba”, pošto su mu prethodno obuli vezene čarape voljene žene „da mu lakše bude samom u tuđoj zemlji i strašnom svetu”. A kada su pošli u proboj fonta, onima koji nisu to doživeli zapalili su sveće i sa grobova uzeli po malo grčke zemlje za ucveljene majke i nesrećne porodice. Međutim, ni mnogi od njih nisu stigli do svojih kuća.

Prilikom povlačenja srpske vojske ka Albaniji 1915. godine, naročito kada su povlačenje presekli Bugari, mnogi borci su pali u austrijsko i nemačko ropstvo. U Nemačkoj i Austrougarskoj su ih sačekali lageri ograđeni žicom, mučenje i hrana od repe, gora nego što se

u Srbiji daje svinjama. Malo posle im je bilo lakše, kada su raspoređeni na rad. Najbolje su prošli seljaci, jer su radili poslove u kojima su se dobro snalazili.    (Izvor: podaci iz rukopisa za hroniku Bariča Vite Radovanovića) 

Komеntari17
4cbc9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milivoje Krgovic
E, svaka mu čast za ujedinjenje, e brate usreći ovu jadnu Srbiju i nase Drzavljanstvo dadosmo onima koji ga nikad nisu imali. Pa ljudi, Karadjordjevici su grobari Srbije, zar vam još to nije postalo jasno.
Stevo
@Daca, zajednicki imenitelj mucenika i heroja Velikog rata i komunista je da su SRBI, od iste majke i oca! Kad to shvatite, da komunisti misu vanzemaljci nego rod rodjeni opisanih heroja, mozda i razumete nesto u zivotu! @Macak, gospodine Macak: A kad je to Srbiji bilo bolje pre kralja Aleksandra, ako biste bili ljubazni da nas edukujete? Mislite na latne kasike Dusanove Srbije? Ma to je crtani, Tomy i Jery!
Dusan T
@Daca Na zalost ta cinjenica sporo dopire do srpskog mozga. Kako drugacije objasniti da nismo mogli da se rastociljamo imena Jugoslavija, sve dok Milo nije resio da se otkaci od svoje rodbine u Beogradu. Kako drugacije objasniti da i posle toga, Srbiju i dalje jasu Jugosloveni. Rekao bih da su se dobro utvrdili u Beogradu i da Srbija nema nikakve sanse, sve dok je Beograd dere i odlucuje o njenoj sudbini. Od novobeogradskih mangupa do vracarskih salonskih revolucionara, svi su isti.
Macak
Nije nuzno ici tako daleko. Bolje je bilo i za njegovog oca. Aleksandar je bio najveca greska pomenutog vladara. Njemu nikada nije trebao da preda tron, a to kako je pomenuti Aleksandar dosao do istog, mimo reda i sve uvukao u nesto iz cega jos uvek ne mozemo da se izvucemo.... On je ekskluzivni krivac za dolazak komunista. Mozda ne sa namerom, ali ubistvo iz nehata je i dalje ubistvo.
Prikaži još odgovora
dimitrije
Treba stati sa tom mitomanijom o velikom ratu. To je najveci sunovrat ljudskog drustva na svetskom nivou. Milioni nevinih su umrli, da bi bogatasi bili jos bogatiji. Nikakve slave tu nema. Trijumf ropstva.
Daca
Muka,junastvo i hrabrost.Sve te zrtve smo pogazili i predali u ruke komunistima.Umesto da gradimo drzavu na takvim,jakim temeljima,mi smo je predali onim koji su drzavu dobili na poklon.Umesto hvala,oni su razvalili sve za sta su izginule generacije Srpskih rodoljuba.Nasim precima jedno veliko"Izvini i oprosti"
Stari Beograđanin
Daco ne znam o kakvoj "hrabrosti" pišeš- da su ondašnji, preostali Srbi bili hrabri, a njih tada više nije bilo, hrabri su izginuli u ratu, sprečili bi Aleksandra, Pašića i drugu bratiju da srpsku pobedu prokockaju ujedinjenjem sa Hrvatima i Slovencima. Valjda je Aleksandar, potomak trgovca svinjama i vojnika austijskog "Frajkora" Karađorđa hteo da postane kralj velike države a ne samo male, u ratu opustošene i nazadne Srbije. Možda je Bog hteo da kralj svoju glupost u Marselju plati glavom!
Macak
Taj eksperiment Aleksandra Karadjordjevica Srbiji je zagorcao zivot na duge staze. Da smo, a mogli smo uzeli samo teritorije na kojima smo bili vecina i prepustili Hrvate i Slovence volji Austrije i Madjarske, a razmenili manjine za nase koji bi ostali na tudjim izbegli bi mnogo toga, pa cak i ovo sto nam se danas desava. Njegovo kopiranje Franje Josifa, a posle isto to i onog Broza mi smo poprilicno platili, a ocigledno da cemo to nastaviti i u buducnosti.
Prikaži još odgovora
Пантелија
Слава и Хвала нашим дичним прецима!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja