utorak, 13.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
četvrtak, 04.02.2021. u 20:15 Dr Srđan Cvetković

Sve pobune Borislava Pekića

Njegova dela odišu snažnom porukom da su sloboda, lično poštenje i večna borba nešto što nadilazi smrt i osmišljava ljudski život
Борислав Пекић (Фотографије: Википедија/Љиљана Пекић)

Borislav Pekić je rođen 4. februara 1930. u Podgorici. Njegova porodica se često selila, pa je okupaciju proveo u Bavaništu kod Pančeva u kući svoje bake po majci. Pred izbore novembra 1945. učestvuje u akcijama demokratske opozicije oko Demokratske stranke kao jedan od članova ilegalnih omladinskih opozicionih grupa.

Treća beogradska gimnazija u Beogradu koju je pohađao bila je pravi rasadnik ,,reakcionarnih đaka”. Tako je, sa četrdeset dvojicom svojih drugova, bio predmet torture i batinanja ostrašćenih skojevaca. Njegovo društvo je u hodnicima škole prošlo tzv. toplog zeca.

,,Video sam svoje drugove kako krvare, prolazeći kroz tunel neljudske mržnje koji će se dve-tri godine kasnije nazvati ’toplim zecom’ i u svoj topli zagrljaj primiti mnoge učesnike ovog iz 1946. Video sam svoje drugove kako ćute. Video sam sebe kako ćutim. Video sam decu kako viču ’Smrt!’ a nemaju ni 12 godina….”

Pekić je kao student bio jedan od idejnih tvoraca Saveza demokratske omladine Jugoslavije, ilegalne omladinske opozicione političke organizacije, koju je 1948. osnovala grupa omladinaca i studenata iz Beograda. Mnogi omladinci i studenti su, zbog svog delovanja u Savezu demokratske omladine Jugoslavije, osuđeni na dugogodišnje robije. Uhapšeni su početkom novembra 1948. godine u teško vreme spoljnopolitičke napetosti oko rezoloucije Informbiroa, zatim osuđeni na ukupno 126 godina zatvora! Sam Pekić najpre na osam a onda posle žalbe na presudu na čak 15 godina zatvora.

U KPD Sremska Mitrovica je došao na izdržavanje kazne 12. avgusta 1949. Po kazni proveo je mesec dana u samici. Nakon što mu se zdravlje ozbiljno pogoršano, prebačen je u Niš i tamošnju zatvorsku bolnicu. Tokom boravka u KPD u Nišu je prema svedočenjima bivših vaspitača bio jedna od glavnih uzdanica kulturnog života. Na taj način je ,,ubijao vreme”, ujedno se na neki način pripremao za karijeru pisca i scenariste na ,,darovanoj slobodi”. Pušten je posle velike amnestije 29. novembra 1953. nakon Staljinove smrti.

Godine po izlasku sa robije Pekić provodi u čitanju, introspekciji, pisanju, studiranju psihologije. To je možda presudan period u njegovom duhovnom razvoju, koji je potom iznedrio sve što je, u stvaralačkom smislu, Pekić uradio šezdesetih i kasnije. Grozničavo pokušava da nadoknadi godine provedene u zatvoru i nasilno prekinutu mladost. No i na uslovnoj ili darovanoj slobodi i dalje njegova opsesija i osnovna tema opusa ostaje ono što je predodredilo i njegov život − priroda totalitarnih režima i način na koji se u njima snalaze pripadnici građanskog staleža. Sada na drugi način, kroz umetnost i filozofiju, nastavlja svoj mladalački bunt protiv totalitarizma.

Pekić je u šarolikom spektru unutrašnjeg neprijatelja od strane Službe državne bezbednosti svrstan i praćen kao srpska desnica i srpski nacionalista. Supruga Ljiljana je kao inžinjer arhitekture dobila posao u Londonu. Međutim, petnaest dana pred polazak, 1971. u stan mu je upala milicija, izvršila pretres i saslušavala ga. Razlog za oduzimanje pasoša bili su njegovi kritički stavovi prema komunističkom režimu koje je iznosio privatno, najčešeće po domovima i beogradskim kafanama, a što je sve uredno dostavljano vlastima od agenata službe. ,,Pasoš mi je vraćen posle velikih članaka u nemačkoj štampi o mom slučaju i dobijanja ’Ninove’ nagrade za ’Hodočašće Arsenija Njegovana’. Otputovao sam u London, nakon toga nijedna moja knjiga nije objavljena, a svi su ugovori raskinuti bez ikakvog objašnjenja...”

Konačno u zenitu književne slave, u drugoj polovini osamdesetih biva šire društveno priznat i primljen u članstvo SANU. Međutim, za njega to nije značilo nikakv kraj karijere već je pored književnog nastavio i sa svojim društvenim angažmanom. U Srbiji je često kao intelektualac bio na meti kritika, i to sa raznih, pa i oprečnih strana.

Na Osnivačkoj skupštini DS, u februaru 1990, Pekićevo mesto potpresednika bilo je nesporno. Bio je ponosan što je posle gotovo pola veka oživeo rad Demokratske stranke. Programski, smatrao je da Demokratska stranka treba da bude moderna građanska stranka centra.

Demonstracije od 9. do 12. marta na Terazijama u Beogradu su, ispostavilo se, poslednje antikomuinističke demonstracije, na kojima je učestvovao. Krug se zatvorio. ,,Večiti mladić i buntovnik”, zajedno sa mnogim intelektualcima, našao se ponovo na ulicama Beograda, protestujući protiv diktature. Išao je u protestne šetnje, sukobio se s policijom u Takovskoj pri opsadi televizije, dobio je i nekoliko udaraca pendrekom. Govorio je u samo svitanje na Terazijama i rekao kako je video prvi put posle 1945. mlade ljude koji se bore za pravdu, ljubav, sreću, ali bez fanatizma i predrasuda i da je ono što je video „kod česme” nadraslo sve što je lično doživeo u svom životu.

Pristao je da krajem 1991. kao građanski intelektualac bude kandidovan za narodnog poslanika na listi demokratske stranke u Rakovici. Poraz od radikalskog demagoga Vojislava Šešelja kao da je simbolično najavio pad, tumaranje i desetogodišnju propast srpskog društva. U listu „Demokratija”, koji je kao dečak rasturao još 1945, sada je bio u uredništvu, imao stalne političke komentare i intervjue. U jeku te borbe u kojoj se činilo da tek ima šta da ponudi, savladala ga je bolest s kojom se uporno nosio čitavog života. Preminuo je 2. jula 1992. godine u Londonu.

Iako svoje političke ideale za života nije ostvario (niti se danas naziru), ipak njegov nesalomivi duh slobode i kritičke misli ostao je da živi kroz dela. Generacije mladih ljudi i danas se napajaju njegovim književnim delima neprolazne vrednosti, bistrim mislima i jasnom i doslednom kritikom totalitarnog jednoumlja. O Pekiću se i danas vode polemike. Tumači se šta je hteo da kaže. Poziva se kao nesporan  autoritet, što je najveća počast koju čovek može da doživi. Njegova dela odišu snažnom porukom da su sloboda, lično poštenje i večna borba nešto što nadilazi smrt i osmišljava ljudski život.

Viši naučni saradnik ISI, autor knjige „Borislav Pekić život buntovnika”

Komеntari8
6931a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

posmatrač i svedok
...Демонстрације од 9. до 12. марта на Теразијама у Београду су, испоставило се, последње антикомуинистичке демонстрације...kakva šizoidna konstrukcija! Devedesetih davno više nije bilo komunizma, Pekić se mentalno zaglavio u 1945. Nije bio nepravedno progonjen, nego se svaka država štiti od unutrašnjih neprijatelja, koji otvoreno rade na rušenju države, on je čak i lako prošao šta se dogadjalo po ostalim zemljama. Molim da objavite, iako se ne slaže sa stavom Politike.
Dusan T
Ja donedavna, a nemam malo godina, uopste nisam bio svestan da je, cak i u Beogradu, po komunistickoj okupaciji, nastavljen oruzani otpor "ilegalaca" (ustvari boraca za legalnu vlast) protiv okupatora. G. Pekic je bio mlad, a nije bio ni takvog karaktera ni konstitucije, pa nije u tome ucestvovao.
Владимир Милановић
Хвала за овај одмерен и врло информативан текст о великом писцу, доследном промотеру недељивости патриотизма, морала и демократије.
Slavko Petrov
Kao covek najvisih knjizevnih kvaliteta, robijao je i propatio zbog demokratskih i gradjanskih nacela. Neverovatno. Rodoljub ilegalac od rodjenja do smrti. Sta nedostaje ovom politickom stavu ? Realnost, ocigledno. Medjutim, da ju je imao ne bi bio Borislav Pekic. Odnosno, demokrata i umetnik. Bice, pre umetnik i demokrata. Veliki srpski knjizevnik. Svetski, svakako. Steta je sto su demokrate u Srbiji, u koje svrstavam sebe, osudjene na tezi put. Velika steta. Nenadoknadiva.
Рајковић Ненад, Форцхајм
Па нека чујем неког, да каже, како је он Црногорац а не Србин! И нека се јави неко, да похвали Титово време.
Радослав Рацић
У тексту није речено да је господин Пекић Црногорац, већ да је рођен у Подгорици. Али, Вама господине Ненаде Рајковићу хвала што сте, несвесно, изнели тачну тезу да је Црногорство у ствари само географски појам.
Neva
Rajkovicu, Borislav Pekic nije Srbin il Crnogorac. On je gradjanin koji se borio i tamnovao za tvoju slobodu.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja