Sad sam mirna
Sretoh prkosna momka narodnosti
koja naš rod ne voli i tlači,
koja se nasiljem ume da junači,
momka druge vere, krvi i kosti.
Ali ja brzo sve to premostih,
ljudskost je u meni oživela jače,
ne htedoh da ga sa zlim izjednačim,
lakše mi je kad oprostim.
Pružih mu ruku drugarski, vesela,
kao da je momak iz mojega sela,
unuk koje od poznatih mi žena.
Osmeh prijateljski bio je dosta ‒
kao nad ponorom uže visećeg mosta:
rastasmo se ko dva Albanca, dva Slovena.
U moje selo, onamo na mračnom Kosovu, stigla je struja kad sam imao deset godina. Učinilo mi se da će kuća eksplodirati od svetlosti. A kad se moje ime pojavilo u nekom listu, pročulo se u selu da je napisano „fabričkim slovima!”: A kad krenemo iz takvoga sveta, radosnije osetimo susrete s dragim, važnim ličnostima naše duhovnosti. U nekoj knjizi izdvojih, kao važan biografski podatak: „Poznavao Desanku, poznavala me!”
Ukupno delo Desanke Maksimović (16. maj 1898. ‒ 11. februar 1993), književna aktivnost, putovanja, plemenita činjenja, etičke pobune, uredna nacionalna i verska osećanja, ushit za vaseljenu i mikrosvetove, ljubav i brižnost za male i nebranjene, sva njena poetika, životna načela, uspravan hod ‒ ma kud hodila... sve se može presložiti u dve reči: jevanđeoska tajna. Na književna susretanja, ulazeći u narod, stizala je kao na liturgiju ‒ radosnim i dragosnim licem. I svud su je dočekivali ozarenim licima, kao malo koga u čitavoj našoj književnosti; kao da nam donosi blagosiljalice, olakšice u svakodnevnim tegobama. I traju svetlucanja kao žiške Sunca – svima nama na ravne časti.
Čitači brojeva i dlanova prepoznađu nas u broju osam. Pristigli iz porodičnih gustiša ‒ ona prva, najstarija među osmoro dece Mihaila i Draginje, a ja osmo dete u desetici Todora i Dušanke. Desanki, kao prvoj, data je prohodnost, a ostali za njom. U našoj čeljadnici svima sam bio na smetnji; zvao sam se „Tamo se!”. Svejedno, u toj košnici, ma kakvih teskoba bilo, ponećeš za sobom, kao u prtljagu, zuj i bruj ‒ kao stalnu upozorilicu da se ne odmetneš u nezdravu gordost i osiljenost. Neka bude važnije, kad izađemo u spoljni svet ‒ sve je jednako naše. I neizmerne daljine i raskošna, nebeska plavet.
Imali smo Desanka i ja mnoga druženja. Na susretima „Lazar Vučković” prokrstarili smo čitavim Kosovom... I Metohijom, dakako. Priština, Mitrovica, Zvečan, Zubin Potok, Leposavić, Prizren, Peć, Dragaš, Sredska, Štrpce, Gračanica... Kao voditelj svih programa za decu, počesto zasebnim kolima, napričasmo se. Jednom zgodom, imali smo manju pauzu, koliko da dopunimo gorivo, upita me: Izvini, molim te, šta je ovaj koji nas vozi!? Rekoh: „Srbin, zove se Svetomir Marković!” A ona: „Ja ga slabo razumem, a nekako mi umilno!” Objasnih da ga i ja slabo razumem, jer prebrzo priča, a sve onim „starinskim” jezikom drevnih Kosovaca. Tek ona će: „Ja đavolski dobro osećam sve ogranke našeg jezika... Pa da! Jezikom cara Dušana i njegovih vremena!” To je kazala pojačanim glasom i radosnim licem, kao da je sama sebi nešto otkrila... I meni beše drago, jer mnogo je onih koji nama, „nealbanskom življu”, stavljaju mučan teret na dušu ‒ kako unakazismo lepotu jezika našeg!?!
U Sredskoj, onamo negde pri Prizrenu: susreti s decom ‒ narodno veselje!!! Poodavno, ulazeć kroz špalir osnovaca, Desanka pomilova prelepu devojčicu. Tako joj i reče: „Mnogo si mi lepa! Imaš li brata, sestru?” „Imam sestru!” „Koliko je stara?” „Ona nije stara; ima samo jednu godinu.” „Jaaaaaao, ovo prvi put čuh u u životu!!!”
Anegdote su tek uzgredni biografski detalji, ali često dragocena naznaka, pa bih dodao još jednu. Prilazeći jednoj školi u Prištini, neki okrajak vetra naglo nas preseče i odnese Desanki šešir, a ona povika: „Potrči, molim te, to mi je sve od lepote!!!”
Iznova bih da se vratim sebi davnom, onom nevažnom iz desetice. Desankina poslednja, neobjavljena pesma „Sad sam mirna” – stiže baš meni, na moju adresu! Drhtavom rukom, a duhom posve smirenim za pesmotvorenje! Ovako nešto, u potonjim časima stvaranja, iz odmorišta „Servo Mihalj” u Vrnjačkoj Banji, sredinom septembra 1992. godine, mogla je da pošalje samo ona – Desanka Maksimović!
