nedelja, 11.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
četvrtak, 11.02.2021. u 20:14 Mošo Odalović
IZ LIČNOG UGLA

Poslednja, neobjavljena Desankina pesma

Ovako nešto, u potonjim časima stvaranja, iz odmorišta „Servo Mihalj” u Vrnjačkoj Banji, sredinom septembra 1992. godine, mogla je da pošalje samo ona ‒ Desanka Maksimović
Десанка Максимовић (Фотодокументација Политике), Последња песма (Фото: лична архива)

Sad sam mirna

Sretoh prkosna momka narodnosti
koja naš rod ne voli i tlači,
koja se nasiljem ume da junači,
momka druge vere, krvi i kosti.

Ali ja brzo sve to premostih,
ljudskost je u meni oživela jače,
ne htedoh da ga sa zlim izjednačim,
lakše mi je kad oprostim.

Pružih mu ruku drugarski, vesela,
kao da je momak iz mojega sela,
unuk koje od poznatih mi žena.

Osmeh prijateljski bio je dosta ‒
kao nad ponorom uže visećeg mosta:
rastasmo se ko dva Albanca, dva Slovena.

U moje selo, onamo na mračnom Kosovu, stigla je struja kad sam imao deset godina. Učinilo mi se da će kuća eksplodirati od svetlosti. A kad se moje ime pojavilo u nekom listu, pročulo se u selu da je napisano „fabričkim slovima!”: A kad krenemo iz takvoga sveta, radosnije osetimo susrete s dragim, važnim ličnostima naše duhovnosti. U nekoj knjizi izdvojih, kao važan biografski podatak: „Poznavao Desanku, poznavala me!”

Ukupno delo Desanke Maksimović (16. maj 1898. ‒ 11. februar 1993), književna aktivnost, putovanja, plemenita činjenja, etičke pobune, uredna nacionalna i verska osećanja, ushit za vaseljenu i mikrosvetove, ljubav i brižnost za male i nebranjene, sva njena poetika, životna načela, uspravan hod ‒ ma kud hodila... sve se može presložiti u dve reči: jevanđeoska tajna. Na književna susretanja, ulazeći u narod, stizala je kao na liturgiju ‒ radosnim i dragosnim licem. I svud su je dočekivali ozarenim licima, kao malo koga u čitavoj našoj književnosti; kao da nam donosi blagosiljalice, olakšice u svakodnevnim tegobama. I traju svetlucanja kao žiške Sunca – svima nama na ravne časti.

Čitači brojeva i dlanova prepoznađu nas u broju osam. Pristigli iz porodičnih gustiša ‒ ona prva, najstarija među osmoro dece Mihaila i Draginje, a ja osmo dete u desetici Todora i Dušanke. Desanki, kao prvoj, data je prohodnost, a ostali za njom. U našoj čeljadnici svima sam bio na smetnji; zvao sam se „Tamo se!”. Svejedno, u toj košnici, ma kakvih teskoba bilo, ponećeš za sobom, kao u prtljagu, zuj i bruj ‒ kao stalnu upozorilicu da se ne odmetneš u nezdravu gordost i osiljenost. Neka bude važnije, kad izađemo u spoljni svet ‒ sve je jednako naše. I neizmerne daljine i raskošna, nebeska plavet.

Mošo Odalović i Desanka Maksimović (Foto lična arhiva)

Imali smo Desanka i ja mnoga druženja. Na susretima „Lazar Vučković” prokrstarili smo čitavim Kosovom... I Metohijom, dakako. Priština, Mitrovica, Zvečan, Zubin Potok, Leposavić, Prizren, Peć, Dragaš, Sredska, Štrpce, Gračanica... Kao voditelj svih programa za decu, počesto zasebnim kolima, napričasmo se. Jednom zgodom, imali smo manju pauzu, koliko da dopunimo gorivo, upita me: Izvini, molim te, šta je ovaj koji nas vozi!? Rekoh: „Srbin, zove se Svetomir Marković!” A ona: „Ja ga slabo razumem, a nekako mi umilno!” Objasnih da ga i ja slabo razumem, jer prebrzo priča, a sve onim „starinskim” jezikom drevnih Kosovaca. Tek ona će: „Ja đavolski dobro osećam sve ogranke našeg jezika... Pa da! Jezikom cara Dušana i njegovih vremena!” To je kazala pojačanim glasom i radosnim licem, kao da je sama sebi nešto otkrila... I meni beše drago, jer mnogo je onih koji nama, „nealbanskom življu”, stavljaju mučan teret na dušu ‒ kako unakazismo lepotu jezika našeg!?!
 U Sredskoj, onamo negde pri Prizrenu: susreti s decom ‒ narodno veselje!!! Poodavno, ulazeć kroz špalir osnovaca, Desanka pomilova prelepu devojčicu. Tako joj i reče: „Mnogo si mi lepa! Imaš li brata, sestru?” „Imam sestru!” „Koliko je stara?” „Ona nije stara; ima samo jednu godinu.” „Jaaaaaao, ovo prvi put čuh u u životu!!!”

Anegdote su tek uzgredni biografski detalji, ali često dragocena naznaka, pa bih dodao još jednu. Prilazeći jednoj školi u Prištini, neki okrajak vetra naglo nas preseče i odnese Desanki šešir, a ona povika: „Potrči, molim te, to mi je sve od lepote!!!”
Iznova bih da se vratim sebi davnom, onom nevažnom iz desetice. Desankina poslednja, neobjavljena pesma „Sad sam mirna” – stiže baš meni, na moju adresu! Drhtavom rukom, a duhom posve smirenim za pesmotvorenje! Ovako nešto, u potonjim časima stvaranja, iz odmorišta „Servo Mihalj” u Vrnjačkoj Banji, sredinom septembra 1992. godine, mogla je da pošalje samo ona – Desanka Maksimović!

Komеntari5
b11f4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Д, М.З.
Познајем овог младића који разговара с Десанком.
Наташа Вујовић
И, ја бих, драги Мошо, да се вратим себи давно развејаној, скупим "своје крпице" од паучине, опсене, и обмане своје и преваре туђе....А, лепшег лека који на моју душу паде јутрос, нема од ове дивне реченице: "Нека буде важније, кад изађемо у спољни свет ‒ све је једнако наше. И неизмерне даљине и раскошна, небеска плавет". Ово је амалгам за моју душу. Хвала што поделисте ове танане, чисте, нетакнуте, као јутарња роса, сузе...
Daca
U pravu je Basara.Desanci i nije trebao spomenik.Sama ga je sebi podigla"Krvavom bajkom" i "Ne,nemoj mi prici".Lepo od urednika sto je podsetio na prave anegdote,a ne one izmisljene.
Зорка Вукмировић
Нека ово траје у нашим сећањима и буде узор нашој деци, јаче је и од постмодернизма и тзв савремености
Dobrusanka
Uzbudljiva poslednja pesma Desanke Maksimovic,isto koliko i autorovo secanje na veliku pesnikinju.Zajednicka im je poruka ljudskost,ona otapa i led.I posle toliko godina od druzenja pisca ovih redova sa dragom pesnikinjom ,osecanja su nezna i dirljiva.Za citaoca ovih stihova i piscevih redova sve je poseban,uzbudljiv dozivljaj.Nista lepse i dozivljenije nije se moglo napisati uz ovu godisnjicu.Hvala uredniku.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja