nedelja, 18.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
ponedeljak, 15.02.2021. u 22:00 Miloš Lazić
NOĆNI ŽIVOT BEOGRADA KROZ ISTORIJU

Narodna kuhinja zatvorenog tipa

„Kod Šace” je moglo da se poruči i od „tice mleko”, ali tri najpoznatija srpska specijaliteta bila su „pečenje, pečenje i pečenje” – Bivalo je nekada odmorišta u koja su i dame bez pratnje kavaljera mogle da banu usred noći, a da to nikome ne pobudi sumnju...
Када би престоничке ноћнике упитали где се некада налазио чувени Клуб универзитетских наставника и професора, већина њих би морала „на поправни испит” (Фотографије Небојша Марјановић)

Postoji predrasuda koja je možda i namerno poturena, da su kafane, a naročito one što su radile celu noć, mesta svakojakih poroka, i da se iz njih ne može otići bez okrvavljenih pesnica ili nosa. Pogrešno, kao i zabluda da su stecišta učenog društva. Zapravo, ima na repertoaru i prostakluka, od njih se u veselom druženju ne može uteći, ali svaki iole povišeni glas zaglušila bi muzika kafanskih kapela – a znalo se da su one najpouzdaniji mirotvorci. Pa i ako bi se dogodilo nešto ružno, najčešće je poticalo od osoblja nakon mučnog otkrića da klijent nije „solventan” i da je premašio limit (ili u novcu, ili u promilima).

Skandali su bili rezervisani za restorane sa „normalnim” radnim vremenom i istim takvim gostima jer se u njima sve što se događalo izvan protokola pamtilo, čak i beležilo po novinama kao poučan primer i uvek s „naravoučenijem”, što je bilo podmuklo pomagalo u podizanju tiraža. Kao i danas, uostalom. Ali ne uvek i ne svuda! Jer, bivalo je nekada odmorišta u koja su i dame bez pratnje kavaljera mogle da banu usred noći, a da to nikome ne pobudi sumnju... ili raspali maštu.

Noćno učeno društvo

Kada bi prestoničke noćnike upitali gde se nekada nalazio čuveni Klub univerzitetskih nastavnika i profesora, većina njih bi morala „na popravni ispit”. Ali, kad bi se isto pitanje drukčije sročilo, neki bi se sigurno prisetili, jer taj klub je u urbanom zemljopisu bio poznat samo po šifrovanom nazivu – „Kod Šace”.

Reč je o nadimku „poslovođe” koji nije nadenut po Šafarikovoj ulici gde se rečeni klub nalazio, već po Aleksandru Gvozdiću, obrazovanom čoveku i uzvišenom hedonisti koga je rođena mati u mladosti iz milošte prozvala Šaca, pa se zapatilo.

Svakoga jutra oko šest osvitao je, u bifeu „Drinčićevo”, kod Zmajka, tegleći prepune cegere sa espapom nakupovanim po tezgama obližnje pijace. Jer, sebi je kao svetu dužnost namenio da lično nabavlja namirnice koje će iznositi pred goste (što nije bio izraz nepoverenja prema personalu, nego iskazivanje poštovanja klijenteli). Popio bi sa Zmajkom čašu vina, pa uz Cetinjsku ulicu krenuo gore, ka Šafarikovoj, da se oprosti od poslednjih mušterija (ako se neko zapitao zašto su predavanja na mnogim fakultetima Beogradskog univerziteta počinjala tek u 10, eto mu odgovora).

Kod Šace je moglo da se poruči (i pojede) i od „tice mleko”, ali pravi provod nije mogao da se zamisli bez – pečenja! Jednom davno, beše to krajem šezdesetih, baš uoči pretpremijere filma „Bitka na na Neretvi”, u klub je banula čitava filmska ekipa koju su predvodili usukani Veljko Bulajić i pozamašni Orson Vels. Kako je slavni glumac po gabaritima bio kao Šaca, obratio mu se s molbom da mu navede tri najpoznatija srpska specijaliteta kako bi znao šta da poručuje, a ovaj mu mrtav ozbiljan izdeklamuje: „Pečenje, pečenje i pečenje”! I kretoše, upravo tim redom...

Iste godine u poseti Beogradu bio je i Alfred Hičkok, ali Milena Dravić, naša glumica a njegova prijateljica i domaćica, smatrala je da je Skadarlija zanimljivija... iako je priča o Šaci preko Holivuda stigla do slavnog reditelja. Valjda je Milena strepela od mogućeg skandala? Jer, bilo je to najpristojnije svratište u onolikom gradu.

Zbog tog kluba i načina na koji ga je vodio, za Šacu niko živ nije znao da je nekada bio uspešan sportista, stalni član odbojkaške reprezentacije negdašnje FNR Jugoslavije.

Pijanka u Crvenom krstu

Šacinom klubu najsličnije utočište bilo je u podrumu onog divnog baroknog zdanja na Trgu republike, kojim je šefovao čika Srba. To je bilo gnezdo za dnevni i noćni odmor ansambla Narodnog pozorišta, Beogradske opere i Baleta posle proba ili predstava. Ta njihova vesela okupljanja prekinuta su onda kad je nekome palo na pamet da dveri tog stecišta otvori i za posetioce iz „drugog vilajeta” (s ulazom iz Dositejeve ulice), pa se sve neslavno završilo. Možda je to preduzeto zbog nevolja koje ponekad zadese kafedžije zarad niskih cena, što pokušavaju da nadoknade prometom, mada je ovaj slučaj najslikovitije opravdao glumac Petar Kralj onom antologijskom rečenicom – „Pa, ni Džokej klub nije namenjen jedino džokejima, niti u ’Aeroklub’ zalaze samo potomci kneza Pavla i piloti”! A kada se klub zatvorenog tipa brzopleto premetne u opšte dobro, sudbina mu se istog časa zapečati, na šta opominju sudbine svratišta KPZ-a (Kulturno-prosvetne zajednice) na ćuviku predratnog zdanja na Obilićevom vencu, kao i Kluba inženjera i tehničara u podrumu nove zgrade u Ulici kneza Miloša, naspram Dvorskog parka.

Inače, kad je otišao Šaca, ugasio se i klub u Šafarikovoj, pa su se univerzitetski profesori i nastavnici preselili u restoran u dvorištu zdanja Crvenog krsta omeđenog Dobračinom, Siminom i Ulicom kneginje Ljubice (na placu koji im je povodom osnivanja te humanitarne organizacije u Srbiji 1876. darivala zlosrećna kraljica Natalija, da se spase zaborava!). I mada se Klub ugnezdio baš naspram Čukur česme, u gradski šifarnik je ušao pod imenom „Kod Crvenog krsta”, što je mnogima zazvučalo zloslutno pa je vrlo brzo promenio adresu.

Ili je slučaj propao jer je Klubom upravnikovao svima poznati Vuk Karadžić, umetnik ugostiteljstva i srodnih disciplina koji je naprečac (na diskretan poziv akademika Dejana Medakovića) rešio da s poslom nastavi u dvorištu Zadužbine Vuka Karadžića, u blizini Starog dvora, gde je otvorio Klub neočekivanog naziva – „Vuk Karadžić”.

​Samo za probrane

U Beogradu, osim opštenarodnih, postoje i pravi klubovi zatvorenog tipa, kakvi su na primer Klub narodnih poslanika ili Diplomatski klub, a oba su na Velikoj Dediji (Dedinju).

Ima i klubova, naročito plovećih, čiju klijentelu propušta, a gdegod i pretresa revnosna služba obezbeđenja, što ne garantuje da dragi gost neće napustiti objekat u modricama, a u napetijim situacijama i sa prostrelnim ranama. Sa stanovišta prosečnog gradskog noćnika, takvim mestima uopšte nije potrebna odrednica „zatvorenog tipa” jer tamo ih niko ne bi naterao ni puškom.

Komеntari0
6f7d6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja