U članku Milorada Iskrina („Među nama”, 8. februar) pod naslovom „Ćirilica ili latinica”, autor se s razlogom pita da li smo ćirilici rekli zbogom.
Posle Oktobarske revolucije, Lenjin je predložio da se ruska azbuka latinizuje kako bi se za 10 do 20 posto uštedelo na papiru i grafičkoj pripremi, a da se zatre većina onog što je ranije publikovano. Jedino bi se ono što je „vredno” naknadno objavljivalo na ruskoj latinici. Masa ruskih intelektualaca je prihvatila i proširila ideju Lenjina o latinizaciji ruskog jezika, ostalih jezika u Sovjetskom Savezu i svih slovenskih jezika koji ne koriste latinicu. Turci u SSSR-u su već 1926. godine uspeli da latinizuju svoj jezik i taj poduhvat je podstakao promene pisma u Turskoj koju je, sa drugim reformama, dve godine kasnije, izveo Kemal Ataturk. Latinica je u SSSR-u uvedena u 69 od 72 jezika koliko ih je bilo među onima koji su ranije imali drugačije pismo.
Komitet lingvista, štampara i inženjera koji je predvodio profesor N. F. Jakovljev trebalo je da reši prelazak ruske ćirilice u latinicu. Nakon desetak godina rada, januara 1929. godine, komitet je završio projekat i priredio izveštaj kako da se ruski piše latinicom, ali je naredbom Staljina to rešenje stavljeno ad acta. Tako je obustavljena latinizacija ruskog pisma, a svi novolatinizovani jezici su prešli na ćirilično pismo.
Ostaje pitanje zašto se Lenjin, pored dva navedena razloga olako zalagao za promenu ruskog pisma. Treba se podsetiti da je Nemačka organizovala specijalni voz da se Lenjin, njegova supruga Krupskaja i tuce saradnika, iz Ciriha (28. mart, 1917. godine, po julijanski kalendar) prebace preko Nemačke, Švedske i Finske u tadašnji Petrograd (doputovali su 3. aprila iste godine). Možda se Lenjin približavanjem Zapadu želeo barem delimično Nemcima da oduži za troškove transporta – kazali bi oni koji veruju u teoriju zavere.
Da je taj pokušaj tzv. jezičkog planiranja uspeo, a verovatno bi i uspeo da je Lenjin duže živeo, ne bi se nijedan Rus, Jermen, Turkmen, Iranac i bilo koji drugi građanin SSSR-a, stavljen pred svršen čin, osećao manje kao Rus, Jermen, Turkmen, Iranac da su odgovarajuće promene zaživele u praksi. Ni Turci se danas u Turskoj ne žale što pišu latinicom. Jedino je u pitanju vreme kada se značajne lingvističke promene mogu bezbolno sprovesti. Recimo, u Crnoj Gori iza građanskih ratova, NATO bombardovanja i raspada Jugoslavije, lokalni moćnik izbacuje upotrebu ćirilice i uvodi nova slova.
Izgleda da ćirilica ipak gubi trku u Srbiji, dokumentuje Iskrin. Zato zalaganje mnogih nas za uravnoteženu primenu dvozbučja nije uspešno, pogotovo kada neki, a posebno vodeća izdavačka kuća očigledno tu ravnotežu drastično remete i sve manje koristi najsavršenije pismo.
Akademik Rajko Igić,
Sombor
