Jedan od najpopularnijih Čaplinovih ostvarenja počinje tako što neudata majka (Edna Pervijans) sa novorođenim sinom (Džeki Kugan) napušta bolnicu i, kako otac deteta (Karl Miler) nije zainteresovan za njih, ostavlja bebu u automobilu sa porukom: „Molim vas, volite i brinite za ovo dete siroče”. Međutim, lopovi ukradu automobil i ostave bebu u uličici, gde je pronalazi Skitnica (Čaplin). Posle nekoliko neuspelih pokušaja da dete preda raznim prolaznicima, on pogleda belešku i odvodi dečaka kući i daje mu ime Džon.
Tada inovativan u svojoj kombinaciji komičnih i dramskih elemenata, ovaj film se smatra jednim od najvećih ostvarenja tihe ere. Svojom glumom ostavljenog deteta, Kugan se dokazao i postao prva velika dečja filmska zvezda. U tome mu je većinom pomogla i fantastična saradnja sa velikim glumcem. Mnogi Čaplinovi biografi objašnjavaju tu emociju kao rezultat smrti njegovog prvorođenog deteta, i to samo 10 dana pre početka snimanja.
Oni su, takođe, objasnili i to kako je engleski umetnik uspeo da napravi verodostojan prikaz siromaštva, kao i okrutnost socijalnih radnika. Čaplin je direktno na veliko platno preneo iskustvo svog detinjstva u Londonu. Naime, kada je imao pet godina, njegova majka je doživela nervni slom, a otac poginuo. On i polubrat Sidni Čaplin postali su beskućnici. Kratko vreme proveli su u domu za nezbrinutu decu, a zatim je Čarli postao član jedne siromašne dečje muzičko-pozorišne trupe u kojoj je imao nekoliko sporednih uloga, dok u osmoj godini nije počeo i sam da nastupa.
Po završetku snimanja 1920. godine, Čaplinova prva supruga Mildred Haris, u procesu razvoda, pokušala je da pridobije njegovu imovinu. Čaplin i saradnici morali su da se dovijaju na koji način će spasiti film. Tako su prošvercovali sirovi negativ u Solt Lejk Siti, kako se sumnja, spakovan u limenke za kafu, i montirali ga u sobi hotela „Juta”.
Kritičari su film odmah prihvatili kao kvalitetno ostvarenje i važan doprinos umetnosti. U decembru 2011. godine, „Mališan” je uvršten u Nacionalni registar filmova Kongresne biblioteke, kada je ocenjen kao „umešno mešanje dirljive drame, društvenih komentara i inventivne komedije”.
