Ako je verovati onom najaktivnijem i najangažovanijem delu srpske intelektualne elite, dolaskom SNS-a na vlast nastupio je period nepodnošljive regresije i diskontinuiteta u svim sferama života. Silina kritike je takva da bi se mogao steći utisak kako je do 2012. Srbija bila normalna i uspešna država, a da se dolaskom naprednjaka sve dramatično promenilo. Tako gledano, 2012. bi mogla biti i godina izgubljenog raja.
Za razliku od današnje situacije, do 2012. država nije bila organizovana na principu partijskih feuda. Korupcije gotovo da nije bilo, a javne nabavke i privatizacija obavljale su se po najvišim standardima transparentnosti. Država nije u bescenje rasprodavala sve što je imalo kupca, niti su javna dobra i resursi masovno prelazili u ruke stranaca i partijskih tajkuna. Javni sektor je bio popunjen nepartijskim ličnostima – čestitim, vrhunskim menadžerima. Stranci i uticajni poslovni ljudi nisu krojili zakone, nisu određivali ekonomsku politiku, niti je državni aparat bio njihov privatni servis. Zdravstvo je, za razliku od današnjeg, bilo u izvanrednom stanju, a u urbanizmu su, na primer, poštovani najviši standardi struke.
Ljudi nisu masovno gubili posao, ekonomija je cvetala, država se ubrzano uređivala. Regulatorne institucije i pravosudni sistem funkcionisali su tako da nije bilo potrebe da ih neko podseća šta im je posao. Srpska emigracija se ubrzano vraćala u zemlju, iz koje više niko nije želeo da ode. Ako je i bilo problema, to nije bilo zbog nesposobne i korumpirane vlasti, već zato što su nereformisane službe bezbednosti i nelustrirani ostaci Miloševićevog režima prisiljavali taj novi, fini svet da radi ponešto i protiv svoje volje.
I tako do fatalnog preokreta 2012. A tada, naivni narod, ne shvatajući koliko dobro živi i kako kvalitetnu i prosvećenu vlast ima, najednom odlučuje da otvori vrata pakla i prođe kroz njih… nekoliko puta.
Možda je prethodna ironija prejaka, ali to ne menja ključnu činjenicu – sve ono što se danas događa na srpskoj sceni nije ništa novo. Ovo je samo brži, vulgarniji i brutalniji nastavak loših procesa iz prethodnog perioda. U medijskoj sferi ima razlike i ondašnji ambijent je svakako bio mekši i otvoreniji od današnjeg. Može biti da je prethodna vlast zaista bila tolerantnija, ali može biti i da je elita, koja je uvek potencijalni kritičar vlasti, tada bila zadovoljna i tiha, pa nije bilo ni potrebe da vlast grubo interveniše.
Brutalnost današnje tehnike vladanja dovela je do toga da se deo intelektualne elite sada oglašava oštrinom kakva nije viđena u poslednjih dvadeset godina. To bi moglo da znači da Srbija konačno dobija beskompromisni kritički ambijent kakav demokratsko društvo mora da ima. Ali... Čini se da današnja kritika vlasti dolazi s onih strana i iz onih krugova koji su uglavnom zadovoljno ćutali u prvoj deceniji novog milenijuma. Ako se poneko i oglasio, to je bilo ili prekasno, ili neproporcionalno onome što se na društvenoj, a posebno ekonomskoj sceni događalo. To decenijsko saučesničko ćutanje velikim je delom dovelo do sadašnjeg stanja.
Današnja kritika vlasti nije deo evolutivnog procesa u kojem se konačno stvara kritički ambijent – reč je o procesu produbljivanja podela na nas i na njih, na naše i njihove. Njih i njihove ćemo uvek kritikovati, nas i naše uvek braniti, kršeći pritom elementarne etičke principe i standarde. Sve to radićemo kroz naše medije, koji će uvek i u svemu držati našu stranu. Dakle, ovde je u pravilu reč o kritici koja je žestoko obojena – partijski, interesno, ideološki ili klanovski. Metod opozicione kritike danas je takav da sve više liči na metod vlasti. Ako to nekoga teši, nije sporno da vlast, po logici političke moći, a pogotovo političkog stila, i dalje nosi šnjur.
Iako je i ovaj tip pristrasne kritike svakako bolji od ćutanja, on, nažalost, ne budi nadu da bi se domaći politički prostor mogao uljuditi i da bi se u njemu mogli uspostaviti civilizovani debatni standardi. U takvom ambijentu nemoguće je pokrenuti kompleksne političke, socijalne i ekonomske teme. Sve se svodi samo na jedno pitanje i dilemu: ko više krade ili je više krao – naši ili njihovi?
Srbiji nedostaje kritička, objektivna i neostrašćena javnost, ona koja dobronamerno analizira stvarnost i koja to ne radi s pozicija interesa. Tragedija Srbije je što je takva elita malobrojna i što ni tako malobrojna ne može da prođe kroz strogo kontrolisana medijska vrata – jedna ili druga. Ona ostaje u zapećku, jer na polarizovanoj sceni nije dobra ni jednima ni drugima. Neostrašćeni građani i mladi ljudi koji tek formiraju svoj pogled na svet danas nemaju kome da veruju.
Ekonomista
Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista
