sreda, 14.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
nedelja, 28.02.2021. u 18:00 Miša Đurković
POGLEDI

Nimalo prosta duša slovenska

Đorđe Balašević jeste veliki novosadski, vojvođanski i srpski umetnik. Tačka. Njegovo stvaralaštvo je duboko integrisano u srpsku kulturnu tradiciju Vojvodine i predstavlja jedan od najlepših njenih izdanaka, a svakako najpopularniji. On je Čika Jova Zmaj dvadesetog veka, koji je doživeo još veću popularnost zato što je svoje stihove pakovao u sjajne muzičke forme, koje su uz Sašu Dujina često prerastale u prave simfonije

Odlazak Đorđa Balaševića izazvao je ogromnu tugu na prostorima bivše Jugoslavije. Ne samo mi matori koji smo rasli uz njegovu muziku, već i generacije koje su dolazile znatno kasnije, otkrivale su lepe ljubavne, ljudske pesme, koje često liče na prave romane, uz njih se zaljubljivale, patile, slavile, proslavljale rođendane ili rođenja svoje dece... Nema mnogo takvih koji su stvorili zvučni pejzaž za bojenje svih najvažnijih događaja u životu, a njegova muzika će to zasigurno biti i generacijama koje dolaze.

No, po društvenim mrežama, a i u javnosti generalno, pojavili su se i tonovi ljudi koji su iz različitih uglova kritikovali neke njegove izjave, postupke, pesme, angažmane. Od Petrita Selimija, kome je smetala pesma „Ne lomite mi bagrenje”, do Veljka Ražnatovića, koji ga je definisao kao izdajnika. Hajde da pokušamo da lociramo njegove identitetske koordinate i da shvatimo šta se sa ovim, pre svega velikim umetnikom dešavalo tokom života.

Đorđe Balašević, istaknimo to odmah, jeste veliki novosadski, vojvođanski i srpski umetnik. Tačka. Njegovo stvaralaštvo je duboko integrisano u srpsku kulturnu tradiciju Vojvodine i predstavlja jedan od najlepših njenih izdanaka, a svakako najpopularniji. On je Čika Jova Zmaj dvadesetog veka, koji je doživeo još veću popularnost zato što je svoje stihove pakovao u sjajne muzičke forme, koje su uz Sašu Dujina često prerastale u prave simfonije. Uzgred, dok je Balašević sahranjen sa krstačom bez sveštenika i opela, Jova Zmaj je, po predanju, kao ozbiljan mason sahranjen ekumenski, uz sveštenike tri različite koncesije, što mu nimalo nije smetalo da i danas bude temelj vaskolikog srpstva.

Balašević je potpuno realni izdanak jednog složenog identiteta, koji se gradio i čuvao kroz prožimanja i sudare s drugim kulturama, kojima se nekada ženi, a nekada sa njima i ratuje, često živi u podozrenju, ali i deli panonska topografija koju je tako sjajno opisao u svojim stihovima. To su „paori” primorani da ratuju u Galiciji, iako su im s druge strane pravoslavna braća. To je muka koju je i Crnjanski proživeo i opisao, sve ratujući protiv tih istih Rusa.

No, taj identitet koji barata i Sentomašom i Lančanim mostom i herendi porcelanom, sav je zapravo, kao i kod svih Srba iz Vojvodine, vazda bio izgrađen na koordinatama crkvenog kalendara. U vreme komunističke Jugoslavije u njegovim pesmama otkrivali smo kosmos u kojem se voli lepa protina kći, topovi tuku na Svetog Luku, traži sveća na Svetog Jovana, Gospod svira jesenju sonatu... I kasnije, uprkos njegovoj rezignaciji i bežanju od onoga što je pogrešno video kao savremene okvire srpskog političkog identiteta, njegove najlepše pesme gradile su se oko Badnje večeri ili Bogojavljenske noći.

Naravno, važniji od toga je jezik. Njegova poezija pisana je divnim, sporim, melanholičnim jezikom srpske Vojvodine. To je ona melanholija ravnice koja i u najduhovitijoj šali čuva patinu neke tuge. Divan starinski jezik „tetaka sa ladnom trajnom”, dedova i komšija, snaša sa salaša, jezik obogaćen tako prirodnim germanizmima, ponekom mađarskom rečju, ali i brojnim pozajmicama iz drugih kultura. Takva je, naravno, i muzika. Njegov pitki pop kretao se od tanga, čardaša, do Južne Amerike, bluza, džeza, ruskih romansi, prebogatog nasleđa panonskih Cigana itd, a sve vreme smo zapravo slušali i gledali jednog talentovanog bećara i svirca s tamburom.

Kao i svaki istinski umetnik, Balašević se nije snalazio s politikom i kretao se od ekstrema do ekstrema. Od „Računajte na nas”, preko „Triput sam video Tita maršala”, stigao je do „Rekvijema” i razračunavanja sa svojim zabludama. Svoje kritičke note prema aktuelnim dešavanjima umeo je da provuče kroz antologijske albume, koji su se polako slagali tokom osamdesetih dok se država polako raspadala. Temperatura se podizala, a na „Bezdanu” se 1986. pojavila legendarna „Ne lomite mi bagrenje”. Zgrožen onim što se našem narodu dešavalo na Kosmetu, Đorđe je napisao pesmu u kojoj je, bogami, zapretio „Sve ću da vas polomim”, te je razumljivo što se Selimiju ova pesma ne sviđa.

Nagomilane frustracije srpskog naroda izrazio je u duhovitom „Soliteru”, gde su vrlo ozbiljne teme upakovane u razigranu karnevalsku atmosferu. Bilo je, doduše, i „Samo da rata ne bude”, ali dominirao je opšti osećaj ozlojeđenosti prema zapadnim secesionistima. Ono što im je on tada poručivao (može se videti i na „Jutjubu”) nije zaostajalo za pošalicama Bore Đorđevića.

Obrt, čini se, počinje stvarnim lomljenjem od 1991. Balašević nije hteo da bude regrutovan, nije hteo da učestvuje u ratu i jasno se opoziciono postavio, ne samo prema Miloševiću, nego i svemu onome što je bila srpska politika tada. Posle 2000. porodica se vezala za liberalniji deo novosadske političke scene, koaliciju DS-a i Lige, uz razna preterivanja koja su taj politički angažman i već pomalo staračka ozlojeđenost doneli. No, uz sve to, 2004. je umeo da se izdigne i uradi testamentarni album „Rani mraz”.

Ova nimalo prosta životna, identitetska priča nastavlja se i u narednoj generaciji. Jelena i Jovana grade svoje živote u liberalnijem delu gradskog života, dok je Aleksa sa 27 već ozbiljna legenda konzervativnog srpstva u Novom Sadu: producent spota Zoke Bosanca, vlasnik MMA agencije „Megdan”, izrazito pobožan. Svi zajedno – prava srpska Vojvodina, koju je otac opevao bolje od bilo koga.

Naučni savetnik, Institut za evropske studije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komеntari23
62731
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sava
Mostovi se grade u miru. U ratu se brane ili ruše. Poneko može i da obrne logiku. Neko čak i da je brani. Ne pada sneg da zabeli breg...
Lujza i Lena
Pravi heroji su oni koji mostove izmedju naroda grade jos u toku rata. Kao Djole !
Bojan
Превише речи, превише података, превише личних утисака а премало онога по чему се рубрика зове -- личних погледа. Као да човек чита википедију а не уваженог колумнисту уваженог дневног листа. Смарање, како би клинци рекли.
Lazar
Balasevic je prozreo politicare koji su nas slali u rat : “Braćo, idemo u rat da se bijete ! Da branite otadzbinu ! Neki ćete i da poginete. A neki ćemo da se vratimo !”. Djole je bio graditelj mostova izmedju posvadjanih plemena. On je hrabro drzao koncerte u raznim gradovima, kao na primer u Sarajevu ili Puli, i svojom pesmom pruzao ruku pomirenja i buduceg suzivota. Pomagao da se vratimo u kolo kulturnih evropskih naroda.
Радослав Рацић
Господине Лазаре, помешали сте лончиће. Ми смо већ у колу културних народа, а они које Ви сматрате културним треба да се науче култури, а један од атрибута тог појма јесте и одсуство потребе да се отимају туђе територије и да се убијају туђи недужни грађани.
Radoslav Racić
Mi se nismo '91. odazvali ratnim pozivima zato što smo hteli da osvajamo i pljačkamo tudju zemlju, već zato što je Tuđman pretio da će doći do Zemuna, kao što je to ranije učinio Pavelić. Srbi u Hrvatskoj tada nisu uzeli oružje da bi proterali susede Hrvate, već da bi se odbranili od novog ustaškog noža.
ZIvana
Djoleteove pesme su sve generacije rado slusale. Malo je otuzno kako ga svi sada svojataju jer je on bio svoj na svome. Pravi Bacvanin.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja