utorak, 20.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
nedelja, 28.02.2021. u 21:35 Marina Vulićević
RAZGOVOR NEDELjE: VLADIMIR PIŠTALO, pisac

Čitanje je borba za smisao

Knjiga pomaže mladim ljudima da ne eksplodiraju, da ih realnost ne uništi, da ne budu ludi, nakazni i sami. Ako je knjiga vrt u džepu, onda je biblioteka vrt vrtova
Владимир Пиштало (Фото Л.Вулетић)

Vladimir Pištalo, jedan od najboljih savremenih srpskih pisaca, koji nam je, pored ostalog, na nov i sveobuhvatan način približio Aleksandra Makedonskog, Andrića i Teslu, a u svojim esejima razmatrao pitanja srpske i američke kulture i umetnosti, posle gotovo tri decenije vratio se u Srbiju. Predavao je svetsku i američku istoriju na Univerzitetu u Vusteru, u Masačusetsu, a nedavno je imenovan za v. d. upravnika Narodne biblioteke Srbije. Ovenčan je i priznanjem „Todor Manojlović”, za 2020. godinu.

Njegov roman „Tesla, portret među maskama”, iz 2008. godine, dobio je tada Ninovu nagradu, kao i priznanje Narodne biblioteke za najčitaniju knjigu, proučava se u srpskim školama, u Americi je imao tri izdanja, a preveden je na 16 jezika.

Imenovani ste za upravnika Narodne biblioteke Srbije. Šta je prethodilo odluci da prihvatite ovu funkciju, kako ste odlučili da se vratite u Srbiju?

Inače sam razmišljao da se vratim. I onda kad se ukazala ta mogućnost, sklopile su se kockice. Otac mi je radio isti ovaj posao. Bio je jedan od tvoraca bibliotečkog sistema koji se sad koristi u regionu i jedan od pionira digitalizacije. To je čitavom poduhvatu dalo sentimentalnu vrednost.

Borhes i Gaston Bašlar raj su zamišljali kao veliku biblioteku. Da li ste sebe nekada videli kao upravnika nečega što bi moglo da liči na raj, ili od početka ovu situaciju sagledavate mnogo realnije?

Borhes je bio bibliotekar. Iz pijeteta prema njemu i kao žrtva maštanja (a to mi je profesija), ne sagledavam biblioteku samo realno. Svaka biblioteka je Vavilonska biblioteka. Knjiga je eliksir protiv nevidljivosti. Knjiga pomaže mladim ljudima da ne eksplodiraju, da ih realnost ne uništi, da ne budu ludi, nakazni i sami. Ako je knjiga vrt u džepu, onda je biblioteka vrt vrtova.

I institucija kulture kao što je Narodna biblioteka Srbije imala je uspone i padove, naročito kada je reč o imenovanju upravnika i usklađivanja odnosa zaposlenih. Na koji način vidite ove probleme, ali i ulogu nacionalne biblioteke u kreiranju čitalačkog ukusa i kulturne politike?

Ako upravnik radi i voli svoj posao, ima veće moralno pravo da to traži i od zaposlenih. Biblioteka nije samo čitaonica već predstavlja kulturno raskršće. Ona našu kulturu predstavlja inostranstvu. I strane kulture predstavlja Srbiji. Ne bih želeo da ijedan važan pisac dođe u Srbiju, a da ne bude predstavljen u Narodnoj biblioteci. Već je započeo niz susreta sa ambasadorima i kulturnim atašeima država koje imaju kulturne centre u Beogradu. Voleo bih da uvedem književnu nagradu za najbolju knjigu koju bi davali pisci piscima. Čarls Simić je rekao da nijedan autoritarni režim ne hapsi kritičare. Od komunizma smo nasledili podozrenje prema sposobnosti pisaca da vrednuju literaturu. Ranije je na književne večeri pisac dolazio kao da je uhapšen, u društvu dva kršna književna kritičara. Oni su predstavljali element društvene kontrole i starali se da pisac ne kaže nešto neočekivano. Vreme je da pustimo pisce da vrednuju knjige. Oni najbolje znaju kako se knjige pišu i šta u njima vredi.

Upravo ste dobili nagradu koja nosi ime Todora Manojlovića, koji je govorio o modernizmu stava, nevezanom za određeno doba, a koji se obistinjuje svaki put kada duh napušta konvencionalni kolosek da bi povukao novu brazdu kroz neispitane oblasti misli i života. U kojoj meri vam je ovaj naš stvaralac blizak?

Manojlović kaže: „Park je preobražen u nepomičnu svetlu nestvarnost.” Za njega, cvet je bio biljna slika plamena, a buket cveća ‒ buket raznobojne svetlosti. O  je verovao da novo oko otkriva nove činjenice života i moderne izvore inspiracije. Manojlović je bio spreman da ponudi simpatiju većini stvari na koje sunce sija. Od takve umetnikove simpatije, kao od svetlosti, zavisi viđeno. Od takve simpatije zavisi i sama vrednost sveta.

Dolazite iz Sjedinjenih Američkih Država, koje su upravo na demokratskim izborima sprovele velike promene. Kako tumačite te, pa i druge globalne promene našeg vremena, poput ovih izazvanih novim virusom?

Mnogi ljudi misle da je pobeda demokrata u Americi u izvesnom smislu definitivna. Meni to izgleda naivno. Zemlja je podeljena pola-pola. Zavađene strane jedni druge ne smatraju ljudima i preziru dijalog. Uvek me je odbijala boljševička parola „ko nije sa nama taj je protiv nas”. Pre je tačno upravo suprotno. Ovaj politički trenutak me podseća na jedan detalj iz biografije Svetog Avgustina. Avgustin se molio: „Bože, daj mi čednosti, ali ne još.” Današnja Amerika, pa i svet, kao da se moli rečima: „Bože, daj mi razuma, ali ne još”.

Mogu li i savremeni događaji da nas uvere u zakonomernost, u logičnost istorijskog procesa, iako deluje da se stvari odvijaju stihijski?

Teorije funkcionišu onda kad funkcionišu, a ne funkcionišu onda kad ne funkcionišu. Delmor Švarc je govorio da i paranoik ima neprijatelja. I teorije zavere mogu u jednom trenutku biti tačne, kao zaustavljen sat koji prođe kroz tačno vreme. Naravno da se mnoge stvari dešavaju stihijski. Plašim se tendencije ljudi da urade sve da se nešto desi, nadajući se da se to neće desiti. U Srbiji i zemljama bivše Jugoslavije smo imali to iskustvo.

Da li su današnje podele između bogatih i siromašnih nacija, između Istoka i Zapada, Evrope, Amerike i ostatka sveta, možda veće nego u doba Hladnog rata?

Tesla je sanjao o tehnologiji koja bi oslobodila ljude manuelnih poslova. Idealna svrha čovečanstva, prema njegovom mišljenju, bila je da postane jedan mozak. Televizija je mogla postati sredstvo obrazovanja, a ne zaglupljivanja. Mogli smo se nadati da ćemo doživeti četvorodnevnu radnu nedelju. Martin Luter King je sanjao o svetu u kome će njegovo troje dece okolina suditi po karakteru, a ne po boji kože. I šta se desilo? Jedan odsto ljudi poseduje pedeset odsto svega. Predstavnik „Nestlea” kaže da voda nije ljudsko pravo. Da li vam ovo izgleda kao vreme vizije i vizionara? Živimo u globalnom vremenu neokolonijalizma. Veliki nigerijski pisac Činua Ačebe je rekao: „Način na koji je svet organizovan je neadekvatan. Mi smo ljudi, a ne smešna bića.” Čovečanstvo je negde izabralo pogrešno skretanje. Predajem istoriju i kadar sam da predajem političke teorije. Ali niti imam kristalnu kuglu, niti se smatram posebno talentovanim za tu oblast. Pisac sam. Najprirodnije se osećam kad govorim o knjigama.Ivo Andrić jedan je od junaka vaše proze. Kakav je vaš stav premao tome da i velikani mogu da budu detronizovani satirom, a to je pitanje umetničke slobode koje se u javnosti postavlja posle Basarinog romana ovenčanog Ninovom nagradom?

Mogu govoriti samo u svoje ime. Moj roman o Andriću nije bio demitologizacija nego neka vrsta remitologizacije velikog pisca. Podsetio sam čitaoce na to da je Andrić počeo život kao siromah, Bosanac i dijete. Majka mu je bila polupismena. Otac, školski podvornik i alkoholičar. Umro je rano. Andrić se žalio kako u siromaškim stanovima njegovih drugova nije bilo knjiga. Satima je stajao pred izlogom knjižare i zaljubljivao se u nagađanja. Tek u petnaestoj godini, skupio je dovoljno novca za neku vrstu kaucije u knjižari. Onda je zaplovio okeanom literature, žudno i nerazumno. Od tako niskih početaka do Nobelove nagrade, kako je velika ta pobeda! Kako je inspirativan taj put! Anegdote su najmanje važne. Najvažnije su Andrićeve rečenice, pune moći i poetske snage. A poezija je novina koja ostaje novina. Andrić je osećao odgovornost prema čitaocu, koja u naše vreme ne postoji. Verovao da je književnost pružena prijateljska rukakoja može da rastuži čoveka, ali ne sme da ga uvredi ili obeshrabri. Pretpostavljao je da on kao književnik može privremeno biti nečiji jedini prijatelj i savetodavac. U našoj podsmešljivoj kulturi upozoravao je da su „podsmevači retko u pravu”. Oprao je noge svima koje je opisao činom velikog razumevanja. Niko pre ni posle njega nije razumeo tako veliki broj tako različitih ljudi. Nastojao je da ljude vidi iznutra, onako kako oni vide sebe. Nije se libio da teši čitaoca, ponavljajući mu da ni u čemu nije ni sam ni prvi ni jedini.

Situacija sa virusom, koju mnogi upoređuju sa ratom, promenila je naš odnos prema stvarnosti. Da li ćete i vi promeniti odnos prema pisanju i životu, vidite li knjige u novom svetlu?

Mislim isto što i ranije. Čitanje je borba za smisao. Čitanje produbljuje i proširuje naš osećaj života i omogućava nam da živimo više nego jedan život. Knjiga je poverljivo mesto. To je neuslovljeno mesto. I dalje mislim da je knjiga vrt u džepu. A biblioteka je vrt vrtova.

 

Komеntari6
393bd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Наташа Вујовић
То сиротовање нашег нобеловца и његова скромна жеља и широм отворене зенице, за нови, чист прозор у свет, свет књиге, био је амалгам и зид иза кога је почео самотнички, интровертни живот детета, који је своје самотовање свесно одабрао и у њему истрајавао до краја свог животног пута.
Александар Поповић
Судећи по неким романима и јавним размишљањима, г. Пиштало би могао да буде успешан на дужности управника наше националне Библиотеке. Желим му стрпљив успешан рад и добру комуникацију са љубитељима књиге.
Maja
Sjajno.
Д. М. Сибниачнин
Шта је ту "сјајно"? Што је гдин Пишатло објавио сваку своју књигу, па и ону о Николи Тесли, хрватским (латиничким) уместо српским (ћириличким) писмом, што је и обавеза из Члана 10. Устава Србије. И онда недаавно избија нека врста цинизма В. Пиштала да ће он "настојати, преко веза које", како је рекаао, "има у Вашингтону", да у Конгресној билиотеци "избоксује" претварање хрватске алтинице у "српско писмо" како би "сачувао" своје књиге на хрв. писму. Оне су уврштене и хрв. културну баштину.
Драгана Димитријевић
Нисмо деца, коцкице се не склапају тек тако. Молим цењено уредништво дневног листа са најдужом традицијом на Балкану да не учествује у овим креативним личним биографијама, ово није роман: "Иначе сам размишљао да се вратим. И онда кад се указала та могућност, склопиле су се коцкице. Отац ми је радио исти овај посао. Био је један од твораца библиотечког система који се сад користи у региону и један од пионира дигитализације. То је читавом подухвату дало сентименталну вредност."
vox ex populi
Šta je pisac htio da kaže? G. Pištalo je vrhuski intelektualac, plodan književnik, pošten čovjek, i ne vidim gdje je problem. Znam ja šta vas boli, ali to je toliko gnjusno da ne želim ni napisati.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja