U tekstu pod naslovom „Sve malje jedemo hleb”, objavljenom 26. januara, navedeni su veoma zanimljivi podaci o smanjenoj potrošnji hleba i brašna kod nas, kao i o značajnom smanjenju izvoza ovih proizvoda. Iskustvo moje porodice u vezi s tim je sledeće: u četvoročlanom domaćinstvu već nekoliko godina imamo veoma neprijatne stomačne tegobe, svi osim supruga koji je dijabetičar i ne jede hleb.
U razgovoru sa prijateljima došli smo do saznanja da mnogi mese hleb sami, a zapazili smo da veoma često javne ličnosti u svojim intervjuima naglašavaju da sami mese hleb. Zar imaju višak vremena?
Na sajtu jedne organizacije naišli smo na tekst: „Pšenica ima belančevine na koje pacijenti sve više reaguju zbog hemijskog tretiranja semena, kulture na njivama i pšenice u silosima, a zatim dodvanja aditiva u brašno u pekarama”.
A zatim smo 20. februara pročitali u „Politici” tekst „Labudovo jezero na Adi Ciganliji” u kome se građani mole da ne hrane labudove hlebom i pecivom, jer zbog sadržaja aditiva, kvasca i ostalog, ptice obolevaju od bolesti koja se naziva „anđeoska krila”: „Ova bolest izaziva uvrtanje perja na vrhu, pa labud koji se razboleo od nje uzgleda kao da mu je krilo polomljeno. To ga onemogućava da leti... zbog čega postaje lak plen.”
Hleb je naša osnovna hrana, posebno u siromašnijim slojevima društva. Ako neko ne pomogne u rešavanju ovog problema, ostaju nam dve mogućnosti. Da prestanemo da jedemo hleb ili da čekamo da nan izrastu „anđeoska krila”.
Darinka Stefanović,
Beograd
