Jesu li Srbi narod sklon zabludama? Skloni verovanju u nešto za šta nema dovoljne pouzdanosti da će se ostvariti? Kroz koliko zabluda treba da prođemo da bismo bili oprezniji? Ni prethodne dve-tri Jugoslavije nisu bile dovoljna opomena. U bisere tih zabluda spada verovanje Draže Mihailovića i njegovih sledbenika krajem Drugog svetskog rata, da će Ameri zaratiti sa Rusima i vratiti im kralja, koji ih se odrekao.
Koliko je Srba rizikovalo zdravlje da bi prisustvovalo ustoličenju patrijarha, a koliko će ih biti zainteresovano za predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti? Od prvog će čuti lepu priču, a od drugog verovatno onu koja je bliža istini. To proizilazi iz prirode profesija kojima se bave. Čitajući komentare kolega iz društvenih nauka, a u vezi sa Kosovom, ne mogu se oteti dojmu da oni na društvene fenomene gledaju kao da se radi o fenomenima koji podležu zakonima prirode.
Dok predmet, usled istog gravitacionog polja pada jednakom brzinom u Srbiji, kao i u ostalom delu sveta, dotle je njen problem sa Kosovom jedinstven, neponovljiv i skoro neuporediv sa drugima. Kada su društveni zakoni imali onu doslednost (njihova primena) koju imaju prirodni? To ne dozvoljava vladajuća paradigma koja glasi: što je u interesu mog naroda, to je i pravda. Za početak predlažem da pokušamo sebe zamisliti u ulozi druge strane. Ili da pregovarači na sledećim pregovorima nose kape onog drugog naroda. Ne moraju zameniti kompletno narodne nošnje. Možda će brže stići do dogovora.
Dr P. Petrović,
Banjaluka
