Od svega do sada viđenog na striming meniju pandemijskog 71. Berlinala najviše eha i smeha izaziva novi (koprodukcijski) film rumunskog autora Radua Žudea nazvan „Loša sreća lupa ili Ludi porno”, kao ne samo estetska, ikonografska ili značenjska provokacija već i kao film u kojem ama baš svi junaci nose maske. Preslikani stvarni život u poslednjih godinu dana. Žude je snimio film u ovo naše doba korone.
I još kakav! Teško ga je ovako na brzinu i u malo prostora do kraja definisati (biće prilike za to), ali u najkraćem: reč je o inteligentno i satirično sročenom, gotovo eksperimentalnom filmskom triptihu u kojem se treš-porno ikonografija meša s gotovo dokumentaristički snimljenim slikama stresnog svakodnevnog života na bukureštanskim ulicama i sa serijom naizgled lakonski izabranih statičkih slika zamišljenih da predstavljaju enciklopediju simbola ovog našeg vremena. Zvuči komplikovano, ali kada se film pogleda nije tako. Sve je jasno. Svaka namera Radua Žudea da suoči svoje zemljake, ali i belosvetsko gledalište sa sopstvenim predrasudama, duboko ukorenjenim licemerstvom, sa svim pseudopolitičkim sveznanjem koje čuči u svima nama i sa svim onim o šta se saplićemo i gubimo u diskursima na društvenim mrežama na kojima smo bombardovani „jedinim i pravim istinama”.
Film počinje šokantno, eksplicitnim scenama žestokog seksa na kojima bi pozavideli čelnici porno-industrije. Sve je na izvol’te. U gro planu. Možda bi se to gledaocu moglo učiniti čak i neukusnim, da odmah posle ne sledi ono što sledi. Akteri s ovog filma u filmu su školska profesorka istorije i njen suprug i trebalo bi da bude reč samo o njihovoj intimi da ta intima nije postala javna. Neko je njihov kućni snimak stavio na internet, postao je viralan i dostupan svima, i to ne samo na sajtovima na kojima završavaju „filmovi za odrasle”. Profesorku u akciji može da vidi čitav svet. I njene kolege i njeni đaci. I od tog trenutka Radu Žude otvara u brzopoteznom ritmu Pandorinu kutiju svakolikih mišljenja, grotesknih teorija zavere, zadirući i u polje svetog rumunskog šovinizma unutar postsocijalističkog društva u kojem se i dalje odbija suočavanje s neslavnim delovima ne tako davne prošlosti. Školska debata o profesorkinom činu pretvara se u suđenje ne samo njenog „morala” već i suđenje pravu na intimnost i tako sve do prava na postojanje...
Posebnu intrigu čini sam kraj filma. Zapravo, kraja nema. Radu Žude nudi čak četiri moguće verzije raspleta. Na gledaocu je da odabere onaj koji mu se najviše svidi...
.jpg)
Suočavanje s neslavnim delovima sopstvene istorije nudi i mađarski (takođe višestruko koprodukcijski) film „Prirodno svetlo” Deneša Nađa. Za razliku od Žudea, čiji se osvrt na epohu Drugog svetskog rata i ozbiljnih rumunskih „mrlja” u njemu, kao i samo otvaranje pitanja kulture sećanja, provlači u vidu kockica u sveukupnom društvenom mozaiku, Deneš Nađ direktnim smeštanjem radnje svog filma u samu ovu ratnu epohu direktno i govori o jednom od zločina koji su počinili Mađari kao nemački saveznici.
Negde 1943. godine na beskrajnim teritorijama okupiranog Sovjetskog Saveza, pred početak duge, hladne i teške zime, posebna jedinica mađarske vojske ima zadatak da putuje po šumama i močvarama, od sela do sela u potrazi za partizanskim grupama. Boravak u sirotinjskim selima, među lokalnim življem iscrpljenim dočekivanjem i ispraćanjem raznih vojski, glavnog junaka, oficira Ištvana Semetku suočiće s nizom moralnih dilema i pitanjima šta u ratu treba činiti da bi se preživelo. Tu je i scena paljenja ambara u kojem su zatvoreni stanovnici sela. Ratni zločin koji se ne sme zaboraviti.
U ovom moćnom Denešovom debiju u formi dugometražnog igranog filma posebnu snagu daje estetika vlažne prirodne svetlosti i atmosfera žitkog blata i maglovitih šuma koji simbolizuju čoveka – muškarca u ratu tokom silaska u nepoznato. Kada se pred njim otvara ambis dilema i kada se percepcija o tome šta je dobro, a šta je zlo lako izgubi...
