subota, 17.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
četvrtak, 04.03.2021. u 13:25 Borka Golubović-Trebješanin

Onlajn platforme i strimovanja ne mogu zameniti susrete uživo

O novim projektima na kojima radi uprkos svemu, govori Tanja Šljivar, autorka brojnih pozorišnih komada i koscenaristikinja filma „Kelti“ koji će danas biti prikazan na Berlinskom festivalu
Тања Шљивар (Фото: А. Васиљевић)

Sa nestrpljenjem iščekujem premijeru debitantskog filma „Kelti” Milice Tomović u Berlinu. To je ogromna sreća iako je ovogodišnje izdanje ovog prestižnog festivala onlajn. Smatram da je bilo jako važno da se istraje na kontinuitetu, kao i da su selektori imali ogroman i težak posao ove godine. Naš film „Kelti” uvršten je u selekciju „Panorama” i time nominovan za festivalsku nagradu „Tedi”.

Ovako je premijeru srpskog filma „Kelti”, koja je danas od 14 sati na prestižnom Berlinskom filmskom festivalu, iz prve ruke za „Politiku” najavila Tanja Šljivar, koja je uz rediteljku Milicu Tomović, potpisana kao autorka scenarija. Sa ovom plodnom dramskom autorkom razgovarali smo uoči premijere predstave „Seks-umetnost-komunizam” na sceni Bitef teatra, u režiji Bojana Đorđeva, za koju je pored reditelja i Tamare Antonijević, autor teksta.

„Kelti” su porodična drama sa elementima komedije, pisana sa željom da se stvori zabavan, lud, nostalgičan i emotivan film. Usred raspada zemlje, tri generacije, svi podjednako urnebesni i sluđeni, prisustvuju dečjoj kostimiranoj rođendanskoj zabavi... Uloge tumače: Dubravka Kovjanić, Stefan Trifunović, Nikola Rakočević, Milica Grujičić, Jelena Đokić, Slaven Došlo, Nada Šargin, Jovana Gavrilović, Olga Odanović, Jovan Belobrković.

‒ Film se bavi raspadom Jugoslavije. Prati priču iz 1993. godine u Beogradu, i imamo tu perspektivu koju možda do sada nismo videli u postjugoslovenskoj kinematografiji zato što su obično u fokusu režisera bila ratna žarišta,  posebno u Bosni i Hrvatskoj, ili konkretni ratni zločini. Ovoga puta fokusirali smo se na Beograd. Naši junaci su ljudi otprilike naših godina, većine autorskog tima, koji u to vreme imaju malu decu, i koji se suočavaju sa sankcijama, drastičnim padom ekonomskog standarda, ali i gubitnom identiteta ‒ priča Tanja Šljivar i dodaje:

‒ Sam naslov „Kelti” ukazuje na to da pojam Jugosloven koji je bio nadnacionalna kategorija ljudi u tom trenutku, u prvim godinama posle raspada zemlje, više ne doživavaju tako. Osećaju neku negativnu konotaciju prema njemu, ili strašnu identifikaciju, koja ne može da se realizuje ili im to više ništa ne znači i onda odlučuju da postanu nešto drugo pukim imenovanjem. Priča je smeštena u jedan dan 1993. godine u Beogradu, u kojem devojčica slavi rođendan. Pratimo dve generacije, njenih roditelja i same devojčice. I nekako su svi u potpunom beznađu, a film je svejedno komedija.

I pored novonastalih okolnosti i aktuelne normalnosti koju nam je ovo vreme nametnulo, Tanji Šljivar ne nedostaje radnog elana. Trenutno radi na više umetničkih projekata, u isto vreme je angažovana u Združenoj akciji „Krov nad glavom”.

‒ Iskreno, najteže mi je naravno pao početak pandemije. Promena ritma života, navika, rada. Stvari koje mi radimo zahtevaju publiku i to se posebno osetilo tek sada. Sve te onlajn platforme, strimovanja, pokušaji da kao nešto zamenimo u odnosu na ono što smo imali u susretu uživo sa autorima, izvođačima, slikama u galerijama, bilo je potpuno nemoguće. Mislim da je možda bilo bolje ne praviti ništa, nego pretvarati se da to nešto nije izgubljeno, makar privremeno ‒ kaže Tanja Šljivar uz napomenu da ne odustaje od kontakata sa ljudima.

Komunicirala je, veli, i ranije sa mnogo ljudi iz inostranstva i to je naravno bio taj onlajn program kada je zaista bila u kontaktu sa prijateljina koji žive daleko. Sada je na tu vrstu komunikacije primorana i sa prijateljima iz istog grada u kojem živimo, kao i na poslu.

‒ Uspevala sam i da putujem, što je poduhvat koji, nažalost, praktično vraća u devedesete godine prošlog veka. Suočeni sa tim da naši pasoši više nemaju nikakvu vrednost, da je EU jedna tvrđava, da smo mi izvan nje i da sada sve to postaje mnogo konkretnije, jasnije. Sve što smo imali kao neku iluziju slobode kretanja je stopirano ‒ kaže Tanja Šljivar koja isto tako ne sumnja u budućnost pozorišta.

Teatar će, kako kaže, naravno opstati. Tu nema sumnje, jer pandemije su nešto sa čime čovečanstvo živi.

‒ Virusi u našem životu imaju najrazličitije uloge, od bioloških i ugrožavajućih, ali rekla bih i izvestan pozitivan uticaj na naš imunitete. Imaju i neki filozofski značaj: šta znači taj „parazit” na telu „domaćina”. Svakako će se jednom ova pandemija završiti, naravno srešćemo se sa nekom novom, možda i brže nego što to bilo ko može da pretpostavi. Uz podsećanje da smo je sami prouzrokovali tom nenormalnom, ekstremnom proizvodnjom. Pozorište već toliko vekova postoji da nemam sumnju da će ta živa reč izvođača, njihovo telo koje se kreće na sceni ispred drugog tela u publici, opstati kao umetnička forma ‒ kaže Tanja Šljivar koja u prilog ovoj konstataciji istrajava u radu na svom novom dramskom tekstu „Režim isceljenja”.

‒ Reč je na izvestan način o nastavku dela „Režim ljubavi”. U trenutku kada sam počinjala pre dve godine da pišem novu dramu, imala sam ideju da će to da budu možda čak i isti likovi, kao i u drami „Režim ljubavi”, da će to da bude još jedna komedija o trenutku kasnog kapitalizma u kojem neki mladi i stariji ljudi pokušavaju da žongliraju između zapadne medicine i alternativnih metoda isceljenja, kako bi tretirali svoje psihološke poremećaje i nelagodnosti, ali i hronične bolesti. U smislu stalne potrage, kao što ovi ljudi traže ljubav u „Režimu ljubavi”, ovde u komadu „Režim isceljenja” u pitanju je isceljenje.  I na tom putu, neka oscilacija između Istoka i Zapada. Kada je počela korona morala sam ozbiljnije da se pozabavim konceptima bolesti, isceljenja, javnog i kolektivnog zdravlja, kao i imuniteta. Nametnula su mi se tokom pisanja ta dva vremena u komadu: realno vreme gde patimo, imamo i tumore i sidu, i ostale manje ozbiljne bolesti, ali uspevamo da priuštimo neke trenutke opuštanja, a to isključivo da bismo mogli da radimo, da bismo učinili naša tela funkcionalnim za kapitalizam. Drugo vreme je postapokalipsa, nakon pandemije gde ljudi više nemaju imunitet, a često ni celovita tela, niti sve organe, gde ne postoje bolnice i apoteke, gde medicina, ni zapadna, ni istočna nema više nikakve odgovore ‒ kaže Tanja Šljivar.

Komеntari1
1b95e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sasa Trajkovic
Уметност и треба да преиспитује реалност свет у коме живимо...да буде ангажована да поставља питања и тражи одговоре. Уметност мора да нам понуди један свет другачији од оног што нам се нуди или у име неке политичке коректности намеће. Комплиmент младој редитељки која препознаје праве вредности и смисао уметности.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja