„Sklanjam se biciklistima, rolerašima, skejterima, borderima, pa čak i ljudima sa kolicima za pijacu. Mislim da ćemo uskoro morati da počnemo da hodamo po fasadama, kako bi svi točkići našli mesto na trotoarima”, žali se sugrađanka Julija Nišić, dok njena prijateljica revoltirano dodaje: „Pešak je proteran iz ovog grada.”
Ovo je iz ugla građana kojima su najčešće „prevozno sredstvo” njihovi đonovi. Iz ugla nadležnih u gradu priča o pešacima potpuno je drugačija. U obećanjima iz Starog dvora, pojedinim prestoničkim aktima i višegodišnjim najavama na temu saobraćajne hijerarhije u gradu, pešaci su, makar deklarativno, prioritet. Ali, kada se samo letimično pogledaju gradske ulice i trotoari, brzo postaje jasno da nisu bez osnova komentari sa početka teksta. Jer, sem u centralnoj pešačkoj zoni, na pojedinim trgovima, platoima i pjacetama, beogradski pešaci na svim ostalim saobraćajnicama, hteli – ne hteli, poslednjih godina moraju da otvore četvore oči.
Da razna prevozna sredstva „uvezena” iz budućnosti postaju glavna na gradskim saobraćajnicama, vidimo čim izađemo ispred zgrade, izbegavajući da nas „odnese” neki užurbani vozač električnog trotineta. Doduše, ovakva vozila su ekološka, smanjuju zagađenje, a dobar primer koliko mogu biti i korisna jesu i gradski komunalci koji su od prošle godine prešli na točkiće, odnosno dobili su desetak specijalnih električnih trotineta sa kantama, metlama i đubrovnicima uz pomoć kojih za kraće vreme mogu da očiste veće površine.
Ali, kad je reč o rekreativcima, sugrađanima nije problem ni domišljatost i to što se neko snašao nabavivši sebi prevoz za lakše i jeftinije kretanje kroz grad, ali muku muče sa tim što je među „šoferima” ovakvih vozila sve više kabadahija, koji o bezbednosti uopšte i ne misle.
Nismo se još oporavili od šoka koji je krajem prošle godine izazvao neodgovorni vozač električnog trotineta koji je „mrtav ’ladan” auto-putem protutnjao brzinom od 80 kilometara na čas, a na internetu se pojavio novi snimak čoveka koji je kolovozom posred Zelenog venca provozao ni manje ni više nego električni monocikl. Na prvi pogled – ovaj Beograđanin bio je rizik u saobraćaju. Balansirao je na vozilu sa samo jednim točkom, pa su se mnogi komentatori zapitali šta bi se desilo da je naišao na rupu na ulici ili da je neko zakočio. Ali, na drugi pogled...
– Situacija je sasvim nedefinisana i ispod zakonskog radara... Ako je to vozilo približno biciklu, smelo bi da se kreće kolovozom, ali bliže desnoj ivici. Ali, čim mi uopšte diskutujemo o tome jasno je da je zrelo da se normira, da se propisima reguliše. Jer sutra će neko da strada i onda ćemo opet da diskutujemo ko je kriv, umesto da otvorimo zakon i da sve bude jasno – kaže „Politikin” sagovornik upućen u saobraćajne propise, dodajući da je nerealno da očekujemo da zakon koji bi ovo trebalo da reguliše počne da se primenjuje za manje od 18 meseci.
Situacija sa monociklom na Zelenjaku, prema njegovim rečima, samo je jedna od varijanti problema u vezi sa korišćenjem električnih trotineta u saobraćaju.
– To se u Evropi naziva mikromobilnim sredstvima i problem je što su ona s obzirom na napredak tehnologije poprimila ozbiljne tehničke karakteristike. Reč je o spravama koje mogu da razviju priličnu brzinu i imaju dosta veliku autonomiju kretanja s obzirom na kapacitet baterije, odnosno akumulatora. U regulisanju toga nekako se niko nije još potpuno snašao jer tehnika znatno brže napreduje od zakona i pravnog okvira. Mikromobilna sredstva našim zakonima još nisu obuhvaćena. Neki gradovi u Srbiji su lokalnim odlukama regulisali kretanje električnih trotineta, ali osim njih postoje i druge sprave koje su varijante na istu temu, ali uopšte nisu prepoznate. Takvi su monocikli, segveji, hoverbordi... – objašnjava naš sagovornik.
On dodaje da je na zakonodavcu da jasno uredi kretanje takvih sredstava, napominjući da su ih neke države i potpuno zabranile.
– U njima električne trotinete možete da vozite na svom imanju, ali ne i na ulici ili u parku. Neke države su, na primer, svrstale trotinete pod pravila za bicikle, a malobrojne, poput Hrvatske, dozvolile su da se ta sredstva kreću po trotoaru. Takav predlog postoji i kod nas, ali problem je što nemamo tehničke mogućnosti da utvrdimo da li se monocikl, segvej, trotinet… kreće brzinom od pet, sedam ili devet kilometara na sat. Ko će to da meri? Da li je realno da očekujemo da će policijske patrole postavljati radare na trotoarima i meriti njihovu brzinu? – pita se naš dobro upućeni izvor.
Tihi ubica
Na sreću, posledice vožnje elektrotrotineta kod nas nisu bile dramatične, ali „Gugl” pamti da je sredinom prošle godine u Nišu povređen dvanaestogodišnji dečak koji se vozeći ovu spravu sudario sa taksijem. Na Zapadu, međutim, ove sprave nazivaju tihim ubicama jer izveštaja o nesrećama tamo je sve više. Najgore je što su modrice i podlivi koje je posle pada sa električnog trotineta prošle jeseni zaradila popularna pevačica Rijana nešto najblaže što se tamo dešava. Posle ovakvih nesreća, i to ne samo sa trotinetima, nego i sa segvejima i ostalim spravama, u teškom stanju ostaju i pešaci i drugi vozači, a neretko se beleže i incidenti sa smrtnim ishodom. Koliko mogu biti opasni čak i obični roleri, na koje smo se svi već navikli, svedoči i udes koji se pre nekoliko dana desio na Floridi, kada je prelazeći preko puta poginula petnaestogodišnjakinja koju je udario automobil.
Da, postoji i segvej beogradska tura
Da naša prestonica gleda da u svemu i svačemu prati trendove, pokazuju i pojedine turističke ture. Deo žitelja prestonice možda još ne zna, ali već nekoliko godina postoji obilazak centra grada segvejom. U inostranstvu je odavno aktuelan jer osim što turisti njime mogu sami da biraju kuda će ići, sve vreme su i fizički prilično aktivni. Kod nas je nešto drugačije. Za sada su segvej ture organizovane i njima je obuhvaćena tvrđava i njena okolina sa svim znamenitostima, ali i centar i priobalje.
Ulice bez trotoara
Mnogim Beograđanima nisu muka samo zauzeti trotoari, već i hod po brojnim ulicama u kojima ih ni nema. Ovo se naročito odnosi na centralne opštine i manje, uske ulice u njima, u kojima postoji kolovozn ali ne i pešački koridor. Uglavnom je reč o ulicama koje izbijaju na bulevare, ulicama koje su decenijama krasile porodične prizemne ili jednospratne kuće. Pošto su placevi u tim ulicama sve više na meti investitora, kuće zamenjuju višespratnice i stvaraju se takozvane i sve je manje prostora za parkiranje i mimoilaženje. Ali pošto nema trotoara, na najvećoj muci su pešaci koji istovremeno moraju da zaobilaze automobile i gradilišne ograde.
Uletanje dostavljača hrane
Na ulicama, uglavnom na biciklima, ali i na motociklima, svakog dana je, čini se, sve više dostavljača hrane sa ogromnim torbama na leđima. Ne spore im to što pošteno i teško zarađuju, ali dosta pešaka negoduje što mnogi ne vode računa kuda voze i kako zaobilaze druge učesnike u saobraćaju.
– Mene i još nekoliko građana jedan od tih biciklista samo što nije pokosio na Terazijama pre neki dan. On je zacrtao da prođe kroz gužvu na trotoaru, ne gledavši da li će ljudi uspeti brzo da se sklone u stranu – iskustvo je sugrađanina Milana Petkovića.
– Pre desetak dana u Bulevaru kralja Aleksandra kod Liona, na trotoaru iza mene i još nekoliko prolaznika uporno je trubio motordžija. Pomislili smo da je neko vozilo koje hitno mora da prođe pa smo se sklonili. Ali kada nas je zaiobišao, shvatili smo da je reč upravo o dostavljaču hrane koji se nameračio da po svaku cenu ide trotoarom, a ne kolovozom. Razumeo bih da je neka ulica gde nema mnogo izbora, ali u tom delu bulevara je šest kolovoznih traka – žalba je Beograđanina Nikole Milića.
Glavni problem je što nadležni za saobraćaj nikako da smisle optimalno rešenje za mrežu biciklističkih staza na centralnim opštinama u starom delu grada. Te staze delimično postoje, ali one ili su improvizovane (nedovoljno mesta i za pešake i za bicikliste) ili, iako su dovoljno široke, nisu dovršene, odnosno iznenada se prekidaju.
Gradski čelnici najavljuju godinama da će biti uređena prava mreža biciklističkih staza u centru, ali od tih najava za sada se malo odmaklo. Kako nadležni zamišljaju da bi te staze na Starom gradu ili Paliluli trebalo da izgledaju možda najbolje svedoči primer čuvenog biciklističkog koridora koji je pre nekoliko godina urađen u Takovskoj koji vodi „niotkuda do nikuda” jer iznenada počinje i iznenada se i prekida. Šta tek reći za improvizovane biciklističke staze preko trotoara na Slaviji, u Ruzveltovoj, Nemanjinoj, koje su iscrtane tako kao da su se nadležni vodili onom „Zavadi (bicikliste i pešake) pa vladaj”.
Cena kao nečija polugodišnja zarada
Ulične „igračke” koje pešacima propisno već duže idu na živce nisu nimalo jeftine. Na sajtovima za prodaju polovne robe hoverbordovi, elektrotrotineti, stritbordovi, segveji… mogu se naći po ceni od 50 do 100 evra, za najjeftinije, pa 350 i više stotina evra za one skuplje. Oni kvalitetniji i nekorišćeni i za neverovatnih 1.500 evra. Kada je reč o radnjama, cena ovih prevoznih sredstava je od 150 evra pa naviše – i hiljadu i više evra za markirane i najmodernije.
