petak, 16.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 15:07

Pohvala razvoju beogradske kafe-kulture: kafana

Autor: Vladimir Arsenijevićsreda, 09.07.2008. u 22:00

Kafe-kulturu našeg glavnog grada odlikuju dva početka. Prvi pada otprilike negde oko 1738. godine, kad su Turci, nakon perioda austrijske vlasti, ponovo osvojili Beograd i kad se na Dorćolu, nedugo potom, otvorila prva beogradska kafana – Crni orao. Kafa je u to doba uveliko bila prisutna na našim prostorima, ali je ovaj objekat zloslutnog naziva bio prvi svoje vrste koji je nosio upravo taj naziv: kafana.Drugi datum je svakako preciznije određen. Reč je o septembru 1979. godine, kad je u ulici Vuka Karadžića otvoren prvi pravi beogradski kafić – Zlatni papagaj. A razlika između tradicionalne pramajke kafane i njenog glamuroznog praunuka kafića jednaka je drastično različitim asocijacijama koje živopisni nazivi ova dva istorijska objekta izazivaju.

U nekadašnjem Crnom orlu, na uglu današnjih ulica Kralja Petra i Dušanove, sedelo se na asurama i za ugrubo istesanim niskim drvenim stolovima, na hoklicama i šamlicama. Neravne zidove požutele od duvana ukrašavali su bogato ukrašeni ćilimi. Prozori su bili mali i mutni, dok se kafa, pripremljena na turski način i „crna k’o đavo”, sipala iz srebrnih ibrika s uskim, izvijenim kljunom. Sipala se u fildžan uz koji se, na medenom poslužavniku izobličenom od upotrebe, služio ratluk s ružom ili orasima a uz sve to prinosile su se i nargile već nadevene aromatizovanim duvanom.

Ni u jednom istorijskom periodu, počev od tog dalekog beogradskog osamnaestog veka pa sve do danas, kafana nam nije nedostajalo. Od klasičnog orijentalnog servisa za služenje kafe (a neretko i drugih opojnih sredstava, poput opijuma i hašiša) one su, vremenom prerastajući u elementarnu srpsku instituciju, trpele neprestanu tihu transformaciju i u sebe uključivale i razne druge funkcije. U kafanama se danas napijamo, jedemo do mile volje, kafansko kulinarstvo u međuvremenu postalo je čitava jedna odvojena kulinarska grana, tu često svira živa muzika, one su izgubile onu meditativnu funkciju koju su nekada imale, ali u njima još uvek nalazimo isti onaj duh inertnosti koji je nekad činio samu suštinu Otomanske imperije. Izgleda da danas, kad se naše društvo konačno sprema da uskoči pravo u kovitlac vrtoglavih i neprestanih promena, upravo kafane predstavljaju opipljiv spoj s načinom života koji, uviđamo, ubrzano nestaje. Lično ne patim previše od takve vrste sentimentalnosti, ali znam mnoge koji su zapali u duboki sevdah kad su pojedine popularne beogradske kafane tako podrobno renovirane da sad, nakon tog silovitog preobražaja, više nalikuju svojim sofisticiranim pariskim ili bečkim parnjacima nego onome što su kafane u Srbiji nekada bile.

I što bi, valjda, trebalo da budu i u budućnosti.

Voleli ih ili ne, kafane su zaista utemeljena i neophodna srpska tekovina, specifičan lokalni začin, u onoj meri u kojoj su to pabovi u Engleskoj, barovi u SAD, bodege u Španiji, bistroi u Italiji a braserije u Francuskoj. U njima se najpreciznije reflektuje nešto što bismo mogli slobodno da nazovemo lokalnim duhom i načinom.

Pa ipak, povremeno taj klasični kafanski štimung ume da bude i opresivan. Prošlog leta otišao sam s devojkom na ručak u „?”. Seli smo za jedan od onih nekoliko stolova nakrivo postavljenih na pločniku tačno preko puta bočne fasade Saborne crkve. Svuda oko nas bili su turisti. Krišom smo ih posmatrali kako se muče s jelovnikom u kom su paprike u pavlaci bile „prevedene” kao paprikas in sour cream, lepinja s kajmakom, prirodno, kao lepinya with kaymak a beli bubrezi (većini evropskih naroda inače krajnje odbojni) kao – young ox’s sex glands! Kako jelovnik očito nije bio od preterane pomoći logično je bilo obratiti se dežurnom licu za pomoć. Međutim, kome? Brkata, kršna kelnerica u pocepanim borosanama svima se jednako obraćala na srpskom, ničim ne pokazujući da primećuje da većina gostiju taj jezik niti govori niti razume. S naručivanjem hrane, ipak, nekako se i izašlo na kraj, ali vrhunac je nastupio kad je sredovečni par iz Skandinavije poželeo samo da popije po džin-tonik. „Džin?” zagrmela je namrštena kelnerica, nekako preteći nadvijena nad njima. „Tonik voter? Šveps?” Oni su na to klimnuli glavama, muškarac je čak ispruženim kažiprstom okrenutim nadole dočarao proces mešanja, i osmehnuli su se, oduševljeni što im tako dobro ide.

Ali, đavola!

Na kraju su dobili jednu krajnju dekonstrukciju džin-tonika na pravi kafanski način: džin u premalim čašama a smlačeni tonik u flašicama sa strane.

Limun, prirodno, ništa. Led ništa.

Pa ti, brate, mešaj do mile volje.


Komentari28
774bd
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

ana
Meni su Arsenijevicevi tekstovi najbolji od svih u ovoj Politikinoj rubrici, a i uopste, jer se on od vecine javnih licnosti u srbiji izdvaja po hrabrosti da javno pise o stvarima koje su nazadne i pogresne u ovom drustvu, a vi sto ga javno mrzite na tipicno srpski nacin, nekonstruktivno i lenjo - zasto ne biste jednom sami pokusali da napisete nesto, tek da vidite da li bi iko to hteo i da objavi, u sta zaista cisto sumnjam?
Mile
Jedan normalan tekst, mnogo ljutih reakcija. U zemlji koja nema more, najatraktivnija turisticka lokacija postade Beograd. U tekstu u kome se prica o kafani, kritikuje se turizam, ovaj nas, samo nama razumljiv, i jedino ispravan. Kelnerica moze biti u narodnoj nosnji, sa opankama...Moze znati i strani jezik...Moze znati sta se i kako sluzi...Cist toalet se podrazumeva... Kad sve to samo od sebe dodje na pravo mesto, svima ce nam biti bolje, samo da se neko pre toga ne doseti i pokusa da oskrnavi prostor navedene kafane.
Мирослав Анђелковић
Од осушених врг тикава (натегача, судовњача), кад прекину везу са својим коренима, некад давно су се правиле натеге. Ове самоникле данашње, обескорењене и пожутеле, изгубивши због развоја технологије могућност да наставе са уживањем у Бахусовом рају, у очајању због своје бескорисности се из петних жила упињу бахатом покондиреношћу, да се неко саплете о њих. И кад им пође ''за тиквом'' да их неко случајно на ледини шутне, прегласно зазвече својом испразношћу. А и шта би друго звечка, него да звечи?!
Мирослав Анђелковић
Од осушених врг тикава (натегача, судовњача), кад прекину везу са својим коренима, некад давно су се правиле натеге. Ове данашње, обескорењене и пожутеле, изгубивши због развоја технологије могућност да наставе са уживањем у Бахусовом рају, у очајању због своје бескорисности се из петних жила упињу бахатом покондиреношћу, да се неко саплете о њих. И кад им пође ''за тиквом'' да их неко случајно на ледини шутне, прегласно зазвече својом испразношћу. А и шта би друго звечка, него да звечи?!
Goca Tehnološki višak
Gospodine Vladimire, samo da Vas obavestima da je jedna od najčuvenijih kafana sa najboljim provodom i koju su posećivali sa najvećim zadovoljstvom od Vladimira Visockog, Orson Velsa, Radeta Šerbedžije, Pavla Vujisića, Mome Kapora,Dragana Nikolića, ženski gosti ne bi stali ni u jedan program Bil Gejtsa, to je bio cuveni splav kafana kod Duleta glavonje na Savi koji je radio i na -15 i na +35C. Ništa gostima nije smetalo ni vruće pivo leti, ni zimi da jedu masti, hleba i aleve paprike zapečene na smedervcu, ni čaše od debelog stakla, ni plehani tanjiri, ni toalet koji se sastojao od jedne metalne kofe, ni Dule glavonja koji nije skidao leti dugačke crne gaće i nije imao ni jedan zub u glavi ni jedan razred škole ali je bio pravi šmeker i svi su ga voleli kao nekog svog rodjenog. Duleta odavno nema,mnogi su hteli da naprave nešto slično ali nikome nije uspelo, ako Vi naidjete na nešto slično molim Vas napišite to i objavite. Ima i onih koji ne vole reljefne od najfinije kože napravljene jelovnike

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Specijalni dodaci /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja