četvrtak, 28.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
četvrtak, 10.07.2008. u 22:00 Miljenko Jergović

Otac Sava u strašnim vremenima

Avgusta 1984. moralo se u vojsku. Mene je najpre slalo na Lastovo, a nakon sedam dana na obuku u Knin, u Severnu kasarnu, u kojoj se, kako mi se činilo, naguralo pola Jugoslavije, i to one divljije, bučnije, fizički jače i izdržljivije. A ja kao da sam se nekom greškom zatekao među tim terminatorima i supermenima. Na jutarnjem trčanju oko poligona uvek sam bio zadnji, lipsao bih već nakon petsto metara, pa bi me trebalo čekati. A na isprobavanju gas-maski, kada nas je vodnik Kovačević poslao u neku vrtaču i bacio za nama dimnu bombu, mene je uhvatila panika, skinuo sam masku i krenuo bežati glavom bez obzira, da su me trojica morala loviti. Onda, kako imam poveliku glavu, šlem mi je na prvoj smotri stajao navrh glave, i kad je kapetan Vukićević, misleći da nisam skinuo kapu pre nego što sam stavio šlem, dreknuo: „Vojniče, šta ti je to ispod šlema!”, ja sam skrušeno odgovorio: „Glava, druže kapetane!”. Elem, ispalo je kako ću baš ja biti onaj na čiji će račun pričati najsmešnije šale.

Gadno je u toj vojsci bilo gradskoj deci, nenaviknutoj na sve što se u muškome životu smatra normalnim: eto, recimo, buđenje u pet, pa marš od kojih tridesetak kilometara, uglavnom uzbrdo, gađanje bojevom municijom, a zatim povratak u kasarnu i igranje košarke u slobodnom vremenu. Još bi se to nekako i izdržalo da i desetarima i vodnicima, a i strašnome kapetanu Vukićeviću, nije savršeno jasno da je u tvojoj glavi jedan žilavi unutrašnji neprijatelj, koji im se ruga i kada je tebi najteže, i koji ti ne da da veruješ u ono u što veruju oni.

Srećom, u vojsci nikada nisi sam, pa je tako u jedinici bio i jedan Trebinjac, povisok dečko, još smotaniji od mene, a pri tom i socijalno sasvim neadekvatan. Pristojan i fin, poput džentlmena u britanskim komedijama, on niti je psovao, niti je učestvovao u onim muškim ceremonijalima inicijacije, koji meni nisu loše išli, jer sam barem na jeziku bio dovoljno brz, a sarajevsko me je odrastanje ispunilo onim otrovom od kojega se, po potrebi, stvara i bezazleni humor i način da se od sebe ili od drugih napravi budala. Draganu Janjiću, tako se Trebinjac zvao, do takvih stvari nije bilo stalo. U slobodno je vreme čitao svoje knjige, ili bismo, uz sendviče sa ajvarom i presovanom šunkom, nas dvojica pričali o životu i o literaturi, dok je ostatak vojske igrao basket ili odlazio u grad. Napričali smo se u tih šest meseci, pre nego što je mene vratilo na Lastovo, a njega na Vis, toliko da i ne znam s kime sam se više narazgovorio o onome čime ću se, na kraju krajeva, u životu i baviti. U duhovnom smislu Dragan Janjić bio je moj bliski srodnik, jedan od onih ljudi koji razumeju što ti svaka reč znači i pre nego što je izgovoriš.

Nakon vojske čuli smo se još dva-tri puta, ali kako ne znam razgovarati telefonom, nisam se baš nešto ni trudio. Kada je počeo rat, i kada bi na radiju spomenuli Trebinje, uvijek bih se Dragana setio, da mu ljudi nisu učinili neko zlo. Znao sam, a to nije lako znati, da se on nije prozlio. Prošao je rat, a o njemu i dalje ni glasa. Onda se, krajem 1998, po srpskim i zapadnim medijima pročulo za neobičnog kaluđera iz Visokih Dečana, oca Savu, koji je, usprkos strašnome vremenu i usijanim glavama, pokušavao što licem u lice, a što uz pomoć Interneta, ljude dozvati pameti, da ne čine zlo jedni drugima. A još kasnije, kada su se sva zla podogađala, zagrebački je „Vjesnik” objavio intervju sa njim. Nije bilo fotografije, ali sam već dobro znao šta je i ko je meni otac Sava. Obično se smatra kako se neki veliki prevrat i lom u čoveku desi pre nego što se zamonaši ili zaredi. Zaista, ništa monaško nije bilo u Draganu Janjiću, dok smo u Kninu raspravljali o životu i o poeziji. Osim te sasvim izuzetne dobrote. U proleće 1999. otac Sava je spasavao jedne ljude, da bi već nakon nekoliko meseci spasavao druge ljude. Ne zna se, zapravo, koliko ih je spasao. Kao što se ne zna ni koliko ih je, vlastitim primerom, spasao da ne postanu zločinci. Mogli su ubijati i paliti, a zbog njega, eto, nisu. U strašna vremena sačuvao je Dečane, svojom ih dobrotom čineći Visokima. Ili je dobrota, i onda u Kninu, već bila njegovo monaštvo.

Komеntari65
08bb0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

mihajlo simić
Poštovana gospodo komentatori, (oprostite, ali neznam kako drugačije da Vam se obratim), pisac je napisao članak, tekst, kolumnu, itd. i pokazao svoje literarno umeće a kojeg svi (ovde na sajtu) visoko ocenjuju. On ovim nije "izvrnuo" svoju dušu nama, jer književnost je njegovo zanimanje, kao glumac kad' glumi, niti gine niti stradava, samo daje od sebe toliko koliko ima (ili može). Političari isto glume pred biračkim telom ali za svoje dobro, trgovci glume ito tako i hvale robu ali hoće da je prodaju, ni nobelovci (literarni)nisu obavezno humanisti, Ginter Gras je bio esesovac (pancir divizija "Princ Eugen") a o rimskim papama i kardinalima, biskupima (Stepinac) patrijarsima i episkopima i drugim inim "svetim ocima) da i ne govorimo. G. Jergović ovde pokazuje svoje literarno lice (on prodaje literaturu, književnost) i to pred kritičkim sudom umetnosti. Redki su bili intelektualci iz Evrope koji se oglasili protiv NATO agresije na Srbiju, a brojni koji sebe smatraju intelektualcima su bili zagovornici bombardovanja i to ostrašćeni. Nekada treba imati (pored prave informacije i stav) i još nešto "više" što te čini čovekom (u običnom smislu reči) Hvala, lep pozdrav
Милорад
@Милица. Милице, најлепше српско име, чини ми се да сте само читали текст, а не коментаре...Текст је фантастичан, сваког би преварио...
Prosrpski Hrvat
@Milice, pa upravo zato sto ih je bilo kao on, desilo nam se to sto nam se desilo.
Milica
Da je vise Jergovica i Janjica bilo u svim NARODIMA NEKADASNJE JUGOSLAVIJE RATOVA NE BI BILO. NIKADA.
Sarajlija iz Moskve
Bravo i jos jednom bravo, Miljenko

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja