četvrtak, 15.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
nedelja, 13.07.2008. u 22:00 Milan Škulić

Hrvatske „tajne” poternice

Nedavno je u Hrvatskoj uhapšen još jedan pripadnik nekadašnjih oružanih snaga Republike Srpske Krajine. Radi se o Čedomiru Joviću, koji je optužen zato što nije sprečio svoje potčinjene da zlostavljaju i ubiju jednog čoveka. Jović nije uhapšen u nekoj spektakularnoj i planiranoj akciji hrvatske policije, već je rutinski zadržan, a zatim lišen slobode na graničnom prelazu između Srbije i Hrvatske, kada nije ni slutio da se nalazi na poternici.

Radi se o već dugogodišnjoj ustaljenoj praksi Hrvatske, za koju postoje jasne indicije da predstavlja vid svojevrsnog „armiranja” ostvarenih rezultata najvećeg etničkog čišćenja posle Drugog svetskog rata, kada je nova hrvatska država ne samo ponovo (nakon krvave genocidne epohe tzv. NDH) ostvarila svoj „hiljadugodišnji” san o nezavisnosti, već je i uspela u svom „povijesnom” cilju da broj Srba, kao svojevrsnih remetilačkih faktora hrvatske državnosti, svede na „podnošljivu meru”.

Da je zlosrećni Jović pomislio da postoji i najmanja mogućnost da ga u Hrvatskoj optužuju za bilo koje krivično delo, sigurno ne bi putovao u Hrvatsku. On je očigledno verovao u svoju nevinost. Možda je bio i oprezan u razumnoj meri, te pokušao da u kontaktu sa državnim organima Srbije proveri nije li možda na nekoj hrvatskoj poternici. Ako je to i učinio, to mu nije koristilo, jer Hrvatska razvija u pravu do sada uglavnom nepoznatu praksu tajnih poternica.

Uhapšeni Srbin se, izgleda, ne optužuje da je lično „svojim rukama” učinio bilo koji zločin, već se tereti za „propuštanje” sprečavanja krivičnog dela svojih potčinjenih. Optužen je po osnovu komandne odgovornosti, koja je vrlo specifičan institut krivičnog prava, koji se u nekim svojim oblicima, iako to formalno nije, blisko graniči s objektivnom odgovornošću. I naše zakonodavstvo poznaje takav oblik odgovornosti, ali kao posebno krivično delo propuštanja, slično kao što takvo delo postoji i u drugim državama. U Hrvatskoj takođe postoji mogućnost da se „komandno” odgovara, ali je simptomatično da se na takvu odgovornost pozivaju lica koja se terete za zločine iz devedesetih godina, u vreme kada po tadašnjem hrvatskom zakonu nije bilo moguće da se neko goni za komandnu odgovornost, koja nije postojala ni u Krivičnom zakonu nekadašnje SFRJ. Radi se o retroaktivnoj primeni krivičnog zakona, što je suprotno načelu zakonitosti. Retroaktivno dejstvo krivičnog zakona je formalno zabranjeno i brojnim međunarodnim pravnim aktima, između ostalog i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama.

Iako bi formalno bilo moguće direktno primeniti obavezujući međunarodni propis, time se ne može rešiti problem retroaktivnog pozivanja na komandnu odgovornost, jer načelo zakonitosti u krivičnom pravu tradicionalno glasi: Nullum crimen, nulla poena sine lege, tj. „nema krivičnog dela, niti kazne, bez zakona”. Time što je u određenom međunarodnom pravnom aktu definisana komandna odgovornost i određeni njeni oblici nije stvorena mogućnost za direktnu primenu takve norme u krivičnom postupku, jer ona ne sadrži i kaznu. To bi bilo, na primer, kao kada bi zakonodavac u domaćem pravnom sistemu greškom samo definisao određeno krivično delo, a potom „zaboravio” da propiše i odgovarajuću kaznu. Tada ne bi postojala mogućnost da neko odgovara za takvo „defektno” krivično delo.

Naša država bi morala vrlo energično da insistira na tome da Hrvatska javno objavi koje naše državljane ili izbeglice u Srbiji i za koja navodno učinjena krivična dela optužuje, jer u protivnom ti ljudi praktično nikada ne mogu „imati mira”. Ne treba zaboraviti da državni organi Srbije poseduju ogromnu arhivu s brojnim dokumentima, izjavama svedoka i materijalnim dokazima o teškim krivičnim delima učinjenim protiv Srba tokom građanskog rata u Hrvatskoj. Prema univerzalnom principu važenja krivičnog zakonodavstva, Krivični zakonik Srbije se i u ovim slučajevima može primenjivati, a okrivljeni za takva krivična dela se mogu krivično goniti u Srbiji. Formalno gledano, mnogi državljani Hrvatske bi se, ako bi u našoj državi započeli određeni postupci, mogli naći na srpskim poternicama, bez obzira na to što su krivična dela mahom učinjena van teritorije Srbije. Nikome naravno, nije potreban neki novi rat, pa makar to bio i „rat poternicama”, ali je krajnje vreme da Hrvatska prekine sa anticivilizacijskom praksom „tajnih” optužbi.

Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

Komеntari2
a170d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja