ponedeljak, 22.07.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:10

Sledim ritam srca

Autor: Zoran Radisavljevićsubota, 13.09.2008. u 22:00
Тања Крагујевић (Фото Лука Вулетић)

Tanja Kragujević (Senta, 1946), pesnikinja i esejista, objavila je sedamnaest pesničkih zbirki. Od 1993. godine autor je Književne opštine Vršac (KOV). U ovoj izdavačkoj kući objavila je pet pesničkih knjiga: „Osmejak omčice”, „Osmejak pod stražom”, „Pejzaži nevidljivog”, „Žena od pesme” i nedavno „Plavi sneg”, kao i knjigu malih eseja „Kutija za mesečinu”.

„Plavi sneg” je knjiga urbane poezije, lirska istorija našeg vremena u kojem „zbunjuju se prosvećeni vekovi, vladari pohlepe, svrgnuti diktatori”?

Da, ali u viziji moje pesme. Ona je zaljuljana, i ponekad samovlasna – kao otpor svakom, pa i istorijskom nametu. Sve drugo je, u jednom času, pod njenom supremacijom. A tako biva retko – i samo u pesmi. Jer i ona, kao i jezik sam, najčešće trpe diktat realnosti, reflektuju ga, i snose – kao svoju sudbinu, sudbinu uopšte.

Živimo u surovom svetu, bez ljubavi. Kuće koje gradimo zidamo za „stotinu godina samoće”. Kuda nas vodi tolika otuđenost?

Otuđenost, naizgled, vodi samo drugoj otuđenosti – kao dugoj, polarnoj zimi. To je zakon klimata. No nigde ne stoji da i taj zakon, kao i drugi, ne može biti podvrgnut humanoj proveri, i promeni. I on, naime, može postati predmet ironije, subverzije subjekta – odbrane onoga što je potreba nalik gladi – izazova drugosti, svega što, kao „lepi inat”, upravo pesma neguje u nama. Otuđenost može biti – da budemo blagi – i drugo ime za hibernaciju, čiji će ishod, možda već sledećeg časa, bljesnuti svojim suprotnim likom, punim vitalnog, dijaloškog, saradničkog.

Ovo je svet bez duše, vreme u kome dominira tehnika, u kojem ljudi razgovaraju sa kompjuterima. Čak su i suze digitalne?

Ako se, u jednoj od najmoćnijih zemalja, u redovnu nastavu, uvode „časovi radovanja”, to je već dokument po sebi – da je sve u našim realnostima, u samoj osnovinašeg iskustva, nadrealno, i teledirigovano. Čak i suze. Svedeno, upakovano, i prosleđeno, u vidu poruke, u liku Mrguda ili Smeška. Ne moramo čak ni da ih snabdevamo dubokim i snažnim dozama osećanja. Mladi, sa kojima radim u Kreativnoj školi pisanja poezije na Filološkom fakultetu, imaju problem upravo sa samoiskazivanjem van opštevažećih formula, Si-vija, idiomskih prečica ili emotikona, koji im uslužno zamenjuju samoekspliciranje. Stoga su časovi prava otkrivalačka avantura – Dugo putovanje ka Sebi. Kao i ova nastava radovanja, koju pominjem, to je poniranje, bez koga nema stvaranja. Ovaj izazov, jednako psihološki i sociološki, u zamci je kulture novog ideogramskog pisma, zone brendova i sintetičke moći slike, koja je potisnula, zamenila i gotovo zaobišla lični pečat i znak. Emotivni i misaoni rebus ostavljen je po strani, nedotaknut.

Nada, ipak, postoji jer postoje trenuci u kojima „pišeš mi na opnici pirinča. Odgovaram na zrncu soli”. Nada je ljubav?

Svako očuvano integralno zrno. Integritet po sebi, koji snosi dijalošku strukturu ličnosti, sveta i svemira. Kao u onoj storiji o vlasniku minijaturnog ostrvca u okviru Velike imperije, koji je, nedavno, izrazio želju da svoj posed, i inače osamljen i neprimetan, kao i svaka pojedinačnost – i zvanično otcepi! U eri apstraktne celine, koja nas i ne poima – sem prilikom dostave poreskih računa – priča sa ostrvcetom je fantastično autohtoni, ironični glas samoodbrane.

Preživeli smo ratove u kojima su „tigrovi” dizali pruge, a „panteri” spaljivali sela. Kako ste doživeli raspad zemlje?

Stihovi koje navodite ironijski su osvrt na plemenske sukobe, ma kad i bilo gde se zbivali, pa i kada je u pitanju sama sila, u ulozi plemenskog saveza. Proizvođenje barbara na našim granicama, tu kraj nas, i u nama, u našoj podsvesti, čini se da je steklo neviđeno ubrzanje, energiju precizno upravljane i forsirane potrebe za globalnom promenom, pod operativnim sistemom koji ne broji rane i žrtve. One ga ne bole – on sam ostaje nedodirljiv. No kao što epoha energetskih i nutritivnih kriza i žiteljima najmoćnijih zemalja već oprezno nalaže da „gaje hranu u svom vrtu”, možda će i druge, kompleksnije krize, prizvati ono što Konstantin Kavafi naziva mudrošću. S tolikim iskustvom, „razumećeš već”, veli on, „šta to Itake znače”.

Moj primarni diskurs nalaže mi kultura srca, bliska „sumatraizmu” Crnjanskog. Zatreperim, kad se negde otvori cvet, i umirem, sa svakim umiranjem. Srce je poliglotski organ, govori i razume sve jezike, i utoliko pre multikulturalne spone našeg šireg prostora doživljavam kao prirodni, zavičajni kontekst. I danas mislim da kosmopolitski – i kulturološki i emotivno – bolje i spremnije ovde, nego drugde, shvatamo poeziju „našeg” Severa, i sjaj pastrmki i stvaralačke temperamente Juga – uz sva druga moguća razumevanja, pa i ideju zajedništva. Svejedno što, u mozaiku današnjih novoproglašenih realnosti i drugačijeg poimanja nacionalnih i kulturnih identiteta, ovo osećanje, potreba ili zamisao, deluju iluzorno – sledim ritam kulture srca.

Pitate se ko piše Vaše pesme, da li su pesnici samo pisari. Poeziju uzdižete na nivo božanstva?

Nekada su pesnici propitivali Pitiju i druga proročanstva, ili su prizivali Muze. Danas je opit samog života dovoljno zamaman, rizičan, opominjući i poučan: treba neprekidno meriti puls čoveka, zaboravljenog poput prtljaga na usputnoj stanici, ili kakvog stabla na umoru. Proveriti da li su bližnji blizu, osluškivati seizmografe, merače tajfuna, cene na berzi i u obližnjem dućanu, sravnjivati bilanse nakon orkana, finansijskih kriza i geostrateških oluja – pa priznati pesmi da time što postoji – i podnosi neverovatnu silu kolizije svih stvarnosti u mezgri svojih starih i novih živih spoznaja i reči – ona već jeste podvig, i mudrost po sebi. Ono gorivo doliveno lampi što, poput zaboravljenog fenjera, ipak u nama svetli. Treba je samo zaštititi – i čitati ono što osvetljava.                                                                                  

-----------------------------------------------------------

Mala pesma odbrane

Posmatraju nas i prate sa svih strana. Uvode biometrijske lične karte i pasoše. Prevaziđena su i najcrnja Orvelova predviđanja?

Svaka realnost je, znamo, najfantazmagoričnija zbilja, pa ni vreme sofisticiranih čuda nije izuzetak. Naprotiv. Izuzetak bi pre bio izvesni antikod, „odmetnička” formula, ona „mala pesma odbrane”, koju pominje moja knjiga. Tajno mesto u nama. Gde uzgajamo egzotično voće, ni nalik drogi, koje puca od bodlji oštrovidih pogleda, koraka načinjenih unapred, i u stranu, i vetrova koje navodimo da iz raznih, nepredvidljivih pravaca, duvaju u naša nedra, i ohrabruju nas.


Komentari0
b3982
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Specijalni dodaci /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja