sreda, 11.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 11:35

Front koji za saveznike nije bio bitan

Na Versajskoj mirovnoj konferenciji Srbiji njene žrtve nisu priznate na značajan način. Saveznici su na prvo mesto gurali Belgiju koju su Nemci pregazili u roku od deset dana još u jesen 1914. godine, kada je u tom surovom napadu stradalo oko 150 hrabrih Belgijanaca
subota, 13.09.2008. u 22:00
Повратак с бојишта трећепозиваца седмога пука са својим старешинама (Фото из збирке НБС – преузето из дигиталне колекције Народне библиотеке Србије)

Do stvaranja Solunskog fronta u jesen 1915. godine došlo je posle katastrofalnog poraza engleske mornarice na Dardanelima i trupa kod Galipolja i potonjeg brzopletog napora sila Antante da Centralnim silama ne dopuste ničim neometanu vezu sa Turskom i Bliskim istokom. To da je ovaj front navodno otvoren sa namerom da se pomogne Srbima, koji su tada u teškom odstupanjupod borbom već bili u ropcu na granici svoje zemlje sa Albanijom, bilo je više propagandni nego vojni manevar, jerje oko Soluna 30. novembra 1915. godine bilo samo 150.000 englesko-francuskih trupa, što je bilo nedovoljnoda se za spas Srbije bilo šta ozbiljno preduzme. Na konferenciji savezničkih generalštabova od 5. do 7. decembra te godine u Šantijiu, Francuzi su priznali da su veliki savezniciodgovorni za poraz Srbije do kojeg je došlo zbog njihove „neodlučnosti i zadocnjenja u izvršavanju potrebnih mera”.

Posle mučeničkog tromesečnog povlačenja srpske vojske preko Albanije, sabotiranog na svakom koraku od strane Italije, koja nije želela da Srbija u posleratnim podelama dobije bilo šta na Jadranu, saveznici su jedino odlučili da se francusko-engleski ekspedicioni korpus oko Soluna stavi u stanje odbrane. Protiv cele ideje daljeg održavanja tog fronta su najviše bili Englezi. Onisu krajem aprila 1916. poslali Francuzima memorandum svog Ratnog komiteta usvojenog od vlade u kome je rečeno da oni na Solunski front gledaju kao „isključivo francusku inicijativu koju su odobrili samo iz prijateljske solidarnosti” i da bi najradijepovukli odatle svoj kontingent trupa.

Prema tome, jasno je da su savezničke namere na balkanskom ratištu od kraja novembra 1915. do sredine marta 1916. bile ispunjene kolebanjima i neslogom i da saveznicima do spasavanja svog najvernijeg saveznika Srbije nije bilo mnogo stalo.

Sa oporavkom oko srpskih vojnika na Krfu, u proleće 1916. godine Francuzi su već počeli da planirajunjihovu dalju upotrebu. Iako i tada nisu pridavali veliki značaj operacijama na Balkanu, na konferenciji savezničkih šefova vlada i generalštabova u Parizu 27. i 28. marta 1916. oni su uz rusku pomoć izdejstvovali rešenje da saveznici ostanu na Balkanu, naoružaju srpsku vojsku i prebace je u Solun, dodelivši joj, posle prilično velikih pogađanja oko komande, kaosamostalnoj armiji njen deo fronta u duhu zahteva srpske Vrhovne komande i regenta Aleksandra. Tako je posle dugog kolebanja održan Solunski front.

 Neiskorišćeni vojni uspesi

U junu 1916. godine reorganizovana srpska vojska od tri armije sa po dve pešadijske divizije, konjičke divizije i nekoliko pomoćnih jedinica sa ukupnom snagom od 151.920 boraca počela je da zaposeda svoj deo fronta u zoni zapadno od Vardara, podkomandom novog načelnika štaba Vrhovne komande, generala Petra Bojovića. Saveznici su planirali ograničenu ofanzivnu akciju u dolini Vardara za 20. avgust 1916. ali su ih Bugari i Nemci u tome preduhitrili svojom preventivnom ofanzivom tri dana ranije. Nadirući protiv srpskog Dobrovoljačkog odreda i Dunavske divizije koji se nisu bili dovoljno razvili, budući da su još bili bez artiljerije, neprijatelj je na pravcu Bitolj–Lerin–Ostrovsko jezero za pet dana napredovao oko 40 kilometara, ali je tamo zaustavljen. Srpska vojska je 12. septembra prešla u protivofanzivu. U tim borbama koje su trajale do decembra 1916. ona je neprijatelja potukla u bitkama kod Gorničeva, na sovičkim položajima, na Kajmakčalanu, u luku Crne reke i na Selečkoj planini, oslobodivši u tim akcijama Bitolj, prvi grad na svojoj predratnoj teritoriji. Po priznanju bugarskogštaba u Makedoniji, neprijatelj je tada bio pred katastrofom, alizbog mlitave aktivnosti savezničkih divizija i promašaja francuskog glavnokomandujućeg generala Saraja da potpomogne srpsko napredovanje, oviznačajni bojni uspesi nisu iskorišćeni do kraja. U tim borbama srpska vojska je nanela neprijatelju gubitke od oko 68.000 ljudi, ali je i iz njenih redova izbačeno oko 28.000 boraca. Ti gubici i nedovoljnaagilnost savezničkih trupa su doveli do toga da se postepeno prešlo na rovovski rat, kaoi na zapadnom frontu, bezmnogo promena u borbenim linijama, štoje trajalo oko dve godine.

Zbog velikih gubitaka u bitoljskoj ofanzivi srpska Vrhovna komanda je krajem 1916. godine ponovo reorganizovala svoje trupe, tako što ih je pregrupisala u dve armije.

U prvoj polovini 1917. godine dolazi do februarske revolucije u Rusiji, stupanja Sjedinjenih Američkih Država u rat na strani Antante i svrgavanja pronemačke vlade u Grčkoj. Podstaknuta tim promenama srpska vlada u maju 1917. godine pregovara sa predstavnicima Jugoslovenskog odbora na Krfu i shodno sa proklamovanim ratnim ciljevima Srbije iz Niške deklaracije srpske vlade 1914. godine, izglasavaKrfsku deklaraciju u kojoj potvrđuje narodno jedinstvo Srba, Hrvata i Slovenaca i njihovu želju da se stvori zajednička država organizovana kao ustavna monarhija. Od savezničkih vlada deklaraciju je pozdravila jedino buržoasko-demokratska Rusija. Ostale savezničke vlade su ćutale, jeru to vreme Britanija još nije želela da sasvim rasturi Austro-Ugarsku zbog strepnji da će to ojačati ruske aspiracije na Balkanu. Katastrofalni poraz Italijana kod Kobarida u oktobru te godine i izlazak Rusije iz rata zbog Oktobarske revolucije ponovo navodi zapadne saveznike da oslabe podršku ideji jačanja Solunskog fronta. Britanci su opet hteli da ga se reše premeštajući dve svoje divizije na Bliski istok, alije front francuskim insistiranjem ipak ostao, beznade za neke veće ofanzivne akcije. Svedo proleća 1918. godine trupe su na tom frontu uglavnom ostale pasivne.

U junu 1918. godine za načelnika štaba srpske Vrhovne komande je postavljen vojvoda Živojin Mišić, posle ostavke generala Bojovića zbog neslaganja sa uglavnom pasivnim glavnokomandujućim savezničkim komandantom generalom Gijomom. Posle kraćeg vremena u Solun je došao i novi glavni saveznički komandant general Franše d’Epere, koji je shvatio srpske predloge posle posete osmatračnici srpske Vrhovne komande na mestu Jelak i obećao da će ih proslediti savezničkom vrhovnom komandantu maršalu Fošu.

 Prva velika pobeda

Posle ogromnih kolebanja i debata u savezničkim zapadnim štabovima, Francuska vlada je najzad odobrila generalu d’Epereu da počne planiranjesolunske ofanzive, pošto je nemačka „ofanziva za mir” na Zapadnom frontu tog leta slomljena. Pripreme za proboj Solunskogfronta su trajale dva i po meseca. Teško pritisnuti na Zapadnom frontu, Nemci tada nisu više imali slobodnih snaga da pomognu Bugarskoj, kojoj je tako iznenada palo u deo da skoro sama brani i svoja dotadašnja osvajanja i pozicije svojih saveznika na Balkanu. Obesrpske armije su 14. septembra 1918. u osam časova otpočele artiljerijsku pripremu na svom delu fronta prema Dobrom polju i Veterniku. Razorno dejstvo te vatre je bilo veoma uspešno, te su trupe prvog napadnog ešelona Druge srpske armije 15. septembrakrenule na juriš.

Izbijanjem srpskih armija na Vardar i osvajanje Drenske planine 21. i 22. septembra završava se strateški proboj Solunskog fronta odsecajući nemačku 11. armiju od bugarske 1. i 2. armije praznim prostoromširokim 50 a dubokim 40 kilometara. Kroz tu brešu, srpska vojska nastavlja da napredujeduž leve obale Vardara i dalje prema Štipu, Velesu i Skoplju. Time je ratni krah Bugarske bio potpun. Njenglavni štab 25. septembra šalje parlamentarce u Solun da traže primirje a 28. septembra tu stiže i vladina zvanična delegacija da dan kasnije potpiše protokol o primirju koje je u stvari bilo bezuslovna kapitulacija Bugarske pred silama Antante.

Probojem Solunskog fronta cela bugarska vojna sila od preko 700.000 boraca je za dve nedelje izbačena iz tabora Centralnih sila. Ta pretežno srpska operacijaje bila prva velika pobeda snaga Antante u završnici Prvog svetskog rata i glavni faktor za odluku nemačkih ratnih komandanata da je rat izgubljen. Čimje nemačkoj Vrhovnoj komandi to javljeno, maršali Ludendorf i Hindenburg su 29. septembra tražili da se njihova vlada obrati saveznicima sa ponudom primirja, pošto je „slom bugarskog fronta poremetio sve njihove dispozicije”. Isto tako, istražna komisija Rajhstaga je kasnije zaključila da je „rat bio izgubljen u vojnom smislu kad je slom Bugarske, za kojim je došao slom Austro-Ugarske… potpuno izmenio situacijunemačke vojske na bojnom polju. Od tog vremena bio je očevidno uzaludan svaki pokušaj da se dobije mir čisto vojničkimputem”.

I pored velikih no kratkotrajnih slavopojki srpskoj vernosti i požrtvovanju, ne može se reći da su savezniciSrbije na Versajskoj mirovnoj konferenciji na bilo kakav značajan način priznali Srbiji njene žrtve. Za sve vreme pregovoraoni su gurali na prvo mesto Belgiju, koju su i pored najave neutralnosti Nemci pregazili u roku od deset dana još u jesen 1914. godine, kada je u tom surovom napadu stradalo samo oko 150 hrabrih Belgijanaca. I u tome je neki nauk o dvojnim standardima, koji i mi danas, u ovim novim vunenim vremenimana Balkanu, ne treba da zaboravimo.

Nikola Moravčević
Autor je književnik iz Čikaga

-----------------------------------------------------------

Ivan Milošević, redov Moravske divizije: „U rat smo pošli odmah i prošli kroz velike i strašne muke, stradanja i izgibenija. Ja sam se iz velike vojne vratio 1919, s proleća, i to su bili najteži dani u mom životu. Sve izgorelo, rodno selo Prnjavor veliko zgarište. Na spaljenom ognjištu našao sam samo brata od strica Mihajila. Žena mi umrla od gladi, a ćerka od 16 godina na materinom grobu presvisla od tuge, gladi, iznemoglosti... Kuća, šljivik ograda, sve sravnjeno sa zemljom i zatrto.”

-----------------------------------------------------------

Boža Toković, redov pešadijskog puka iz sela Gubavac: „Sa strahom priđem našoj kući. Sve spaljeno i uništeno. Gušim se u suzama. Ovde je nekad bila seljačka kuća, ambari, štale, šljivici i sada – pustoš. U cerovom gaju, više kuće stoji mala krovinjara, travom, lišćem i paprati pokrivena. Iz kolibe se pojaviše žena i devojčica, gole i bose u ritama. Dugo me gledaju al’ me ne prepoznaju u francuskoj uniformi i sa šlemom na glavi. Tek u neko doba žena gurnu devojčicu ispred sebe i kliknu – eto ti došao otac Božo.”

-----------------------------------------------------------

Ilija Brkljač, dobrovoljac iz Like: „Nisam bio jedini koga je mučilo osećanje da služi neprijatelju. Bilo nas je mnogo i svi smo krišom tražili trenutak da se predamo. Prilika za to ukazala nam se krajem oktobra 1916. na rumunskom ratištu. Moja četa se brzo povukla, a Sava Stanisavljević, Nikola Prodanović i ja, Ilija Brkljač, Ličanin iz Vrpolja, odlučimo da se predamo. Tako smo se najzad oslobodili osećanja da smo podanici Franje Josifa. Dobrovoljci su bili iz raznih krajeva: najviše iz Bosne, Like, Vojvodine, Hrvatske. Srećan sam što sam sav taj put prešao da bih se uključio na Solunski fornt.”                                       


Komentari5
51858
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

flautista toronto
Nenad , 14/09/2008, 05:15 Ne verujem im ("saveznicima") ni kada darove donose. Djeneral Draza Mihajlovic. ====================================================== Postovani "Nenade", kud te srece da je ovo istina! Pa za koga se nas nesrecni Draza borio ako nije bas za te "saveznike"? A ovamo malo-malo pa cujem o pokojnom Cica Drazi da je bio Vozd III srpskog ustanka. Tuzno, smijesno i zalosno! Zasto ga mi sad na silu guramo da bude Srbin i samo Srbin, kada je on, pokoj mu dusi, svim srcem i dusom bio Jugosloven!? To sto su u 90% slucajeva borci JKVuO bili Srbi, a onaj ostatak je pripadao ostalim "bratskim jugoslovenskim narodima", to je jos jedan dokaz da na Ravnoj Gori nije bilo ni slova "S" od Srpstva. Kako moze da se za Cica Drazinu vojsku kaze da je to bila srpska vojska, kad je i sam Kralj, kojem su se i zivotima zakleli bio Jugosloven... jugoslovenski Kralj? Oprostite sto sam se udaljio od teme i od mucenicke i herojske zrtve i borbe SRPSKE VOJSKE u I sv. ratu, ali morao sam, jer je taj "Solunski Front" bio temelj i baza svih nasih kasnijih muka, propasti i beznadja, a koji traju i dan danasnji, nesmanjenom zestinom. Nije valjda da jos ima Srbina koji nije procitao "Knjigu o Milutinu", a kamoli jos sto zesce? Nego: da li smo svjesni sa koliko postovanja, pijeteta, ljubavi, dostojanstva i sveg ostalog sto ide sa navedenim, mi odajemo postu svim tim mucenickim generacijama? Ili smo u stanju da i to pretvorimo u "luk i vodu", kao sto pretvaramo sve prethodne i kasnije zrtve? Posmatram kakvo postovanje od svojih sunarodnika imaju sve osvajacke voske, pa i ova kanadska!? Sa kakvom paznjom se svake godine pominju svi oni koji su pali za interes britanske krune. A dje su nase, srpske krune? Ima li i jedne a da samu sebe nije srozala u blato, u sto racunam i Karadjordjevice, i Petrovice i Obrenovice? A ovamo ocekujemo da nas ovi silnici sto reaguju jedino na zestoku pljusku... da nas barem pogledaju kao ljudska bica. I da se sjete SRP
Твртко
Дража михајловић је био мудар човек, али међу Србима увек има оних младих духом и смислом (пуни хормона) који би да ратују за рачун великих сила. Такви обично и победе, (народ плати велику цену њихове победе) па онда пишу историју у којој мудре, разложне, прибране и родољубиве прогласе издајницима. Тако је то.
Goggo Korac
Hvala, redakciji lista "Politika", na istinskom trudu da ovaj deo naseg identiteta ne izbledi i ne padne u zaborav...
Teslagenerator-X
Moj pokojni i slavni deda Pantelija narednik Drinske konjicke divizije znao je za"TRIK SAVEZNIKA"Kao i Draza Mihailovic!SRBIJU SU I ONDA UCENILI, NEMA JUGOSLAVIJE NEMA FRONTA I POMOCI SRBIJI OSTACE DAJE DRUGI OSLOBODE I PREKROJU.Vidrov Vilson Amerika stvorilisu Jugoslaviju!Kralj je sa Srbima UCENJEN!Zapretili nema kredita i pomoci Srbiji nece biti OBNOVE u Srbiji ako nepristane dase stvori Jugoslaviuja.AMERIKA UCENILA SRBIJU ZA JUGOSLAVIJU.AMERIKA JE UCENE I SPROVELA U EVROPU CELU 1918 na Versaju.Svisu izgubili rato i Amerika UKRALA POBEDU rata.Oni su zapoceli diktirati buducnost Evrope.
Nenad
Ne verujem im ("saveznicima") ni kada darove donose. Djeneral Draza Mihajlovic

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Tema nedelje / Najveća srpska pobeda

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja