sreda, 16.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:55

Večiti izbeglica sa čuvene fotografije

Autor: Slaviša Sabljićsreda, 24.09.2008. u 22:00
Мајка Милица са сином Бранком на леђима и кћерком Драгицом (Фото Жорж Скригин)

Gradiška – Priču o Branku Tepiću počeo je da piše poznati ratni reporter i hroničar teškog vremena Drugog svetskog rata Žorž Skrigin. On je tada, fotografijom koja je obišla svet, nesrećnom dečaku najavio sudbinu večitog izbeglice.

– Majka Milica sa mojom dve godine starijom sestrom Dragicom, zbog pretnji ustaša, u proleće četrdeset i druge, iz Kozarske Dubice izbegla je u Garešnicu u Moslavini. Tamo sam ja i ugledao svet, i to samo mesec dana posle pogibije moga oca, takođe Branka. Bio je borac Kozarskog odreda kojim je komandovao legendarni Mladen Stojanović – počinje Branko svoju tužnu ispovest.

Milica se sa svoje dvoje nejači, četrdeset i četvrte, vraća na Kozaru. U rodni Komlenac. Tu, u sablasnoj tišini, zatiče zgarište kuće koju je pre dve godine morala da napusti.

Sirota žena ništa drugo nije ni mogla već da sa nama tumara Kozarom, od sela do sela, tražeći koru hleba i mesto gde će prenoćiti. Svakih mesec dana troje nesrećnika bilo je pod drugim, tuđim krovom...

– Za jedne od tih bežanija, majku Milicu koja je mene, i torbu kićenicu, nosila na leđima, a sestru vodila za ruku, u proleće četrdeset i četvrte, negde oko Knežice kod Dubice, presreće Skrigin. Tu Žorž, a potvrdili su to kasnije i publicisti Dragoja Lukić i Gojko Banović, pravi svoju veliku fotografiju. Njome mi je odredio put kojim, evo, i danas idem. Odredio mi je put izbeglice koji se nikada nije skrasio tamo gde su mu koreni – uzdiše Branko.

Po završetku rata majka se konačno vraća u Komlenac. Skrhana bolom i iznemogla od lutanja Kozarom, Krajinom i Moslavinom, tu podiže sve što se iz pepela moglo podići. Ni tri godine nije prošlo, a nesrećna majka umire u trošnoj izbi koju je s mukom podigla... Branko sa sestrom Dragicom, posle majčine smrti, odlazi u Dubicu kod ujaka Marka Vlajnića.

– Ujak nas hrani, a tadašnja država školuje. Tu i završavam osnovnu i srednju školu... Šezdeset i druge godine upisujem se na Pedagošku akademiju u Petrinji. Završavam je i tri godine kasnije počinjem da radim kao nastavnik biologije i hemije u mestu Gradusa kod Siska – opet će Branko.

Tu Branko upoznaje svoju Milju koja je sa njim radila u istoj školi i venčavaju se. Dve godine kasnije, konačno srećni roditelji dobijaju sina Predraga, a šezdeset i devete blizance Nenada i Biljanu.

– Živeli smo dobro. Sreći nije bilo kraja. Sedamdeset i prve zapošljavam se u „Gavriloviću”. Prelazimo u Sisak. Tu sam ostao sve do devedeset i prve, kada je, i u našem kraju, sve mirisalo na novo zlo vreme. Odmah bežimo u onu vikendicu u Gradusu. U Sisak se više nismo vraćali pošto nam je tamo sve već bilo oduzeto. I stan i sve što smo uz njega i u njemu imali – nastavlja Branko svoju priču.

(/slika2)A onda? U proleće devedeset i pete pada zapadna Slavonija. Branko i njegovi opet u izbeglištvo. Ponovo put Kozare. S Miljom, sinom Nenadom, snahom Olgicom i unucima, teške dane i godine izbeglištva, pored svoga dobra u Hrvatskoj, provodi opet pod tuđim krovom u Gradiški. I tako sve do pre pet godina, kada se sa Miljom vraća u Hrvatsku. U onu staru, sada obnovljenu vikendicu.

Sestra Dragica je umrla osamdeset i treće. Sahranjena je u Sovijaku kod Gornjih Podgradaca... Ali na svet je došlo i petoro unučadi. I kuća koju je u Gradišci podigao sin Nenad... I neki novi život večitog izbeglice Branka Tepića.

Danas se Branko često i rado seti svog susreta sa Brankom Ćopićem... Obiđe i spomenik na Mrakovici na kome je uklesano očevo ime... Često gleda i onu Skriginovu fotografiju koja se i danas nalazi u Muzeju holokausta u Aušvicu...

– Kako bi bilo lepo da se danas pojavi neki novi Skrigin, pa da mojim unucima, svojom fotografijom, najavi mir, sreću i izvesniju budućnost. A ne kao što je to uradio meni onaj stari, ratni, Skrigin, teške i nesrećne četrdeset i četvrte – na kraju će Branko Tepić.


Komentari18
501df
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Marica J
Tuga i jad majke kojoj se utroba para od bola za svakim grobom koji je iza sebe ostavila i decom kojoj je morala dati obrok i zagrljaj, je zivot svake Srpske majke vekovima unazad. I moja porodica sa oceve strane je pokosena tragedijom u toku prvog-drugog-gradjanskog i ko za josh koliko ratova na vidiku. I mog oca je majka u rukama vodila po planinama Bosne i sahranila jedno nejako musko tek rodjeno cedo ispod mlade kruske. To je sve cega se moj otac seca. Plakala je neutesno godinama za neznanim grobom deteta a da ne govorim o pozrtvovanosti te zene u godinama koje su kasnije dolazile. Kada je moj otac polazio za Srbiju na studije, stara majka je rekla da se nikada vise ne vrati za Bosnu. Te davne 1962g ona je znala mnogo vise neko mi sada. Znala je da ce biti novih ratova i da ce zla krv i ljubomora ljude pokositi i oduzeti im tesko stecen mir. Ono sto nije znala je da ce se on vratiti da pomogne svom narodu kao lekar u jednoj improvizovanoj bolnici na Papuku u najgorem momentu gradjanskog rata. Vratio se u svoju Srbiju nakon godinu dana, senka od coveka. ono za cim znam da je pustio suzu nedavno je tuzna sudbina grobova svojih roditelja. Plakao je tiho, muski kako to samo jedan pravi sin svoje majke ume. Svi znaju u malom gradu u Sumadiji da je on Bosanac, nikada mu niko nije rekao nista lose, ili ga nedaj boze pogledao popreko.U Bosni vise nista nema, sve je spaljeno kao i crkva na hrvatsko-bosanskoj granici u kojoj je krten. Neko se potrudio da nas nema u spisima, neko brise istinu i prekraja istoriju. Taj isti zaboravlja da se kolo istine i srece ipak okrece. Pozdrav.
Zvjezdan
I ja sam izbeglica. Moja baka po majci je takođe celi NOB provela u zbegovima po ličkim šumama. Pod stare dane je iskusila i "Oluju", a muž joj je bio zarobljen i mučen, mesec dana se nije znalo šta je s njim. Šest godina sam ovde bio apatrid, dok nismo našli "vezu". Mojoj porodici je oduzeto stanarsko pravo i efektno sprečen pristup ostaloj imovini oko deset godina. Na kraju je sve rasprodato za bagatelu. Ipak, želeo sam da bacim svetlo na drugu stranu novčića. Prvo, u kuću babe i dede je useljena izbeglička porodica iz Bosne, Hrvati. Možete da pretpostavite zašto su napustili Bosansku krajinu. Drugo, kada je hrvatska vojska zaposela Krajinu, tamo su našli samo par stotina Hrvata, iako su oni pre rata činili preko 40 odsto stanovništva. To je činjenica, ali se prećutkuje zarad potenciranja "najvećeg etničkog čišćenja od Drugog svetskog rata". Solidaran sam sa svojim sapatnicima, izbeglicama svih boja i etničkih identiteta. Nemam ništa zajedničko sa ljudima pripadnicima istog naroda ili religije, koji su isterivali nekoga iz doma ili ga terorisali na neki način. Upućeniji znaju da su mnogi ljudi tokom prošlog rata i posle njega morali da beže, ili čak stradali, zato što su se suprotstavili moćnicima i vođama "svog naroda", i zbog toga bili proglašeni izdajnicima...
Ines
Gospodine Tipšin ,isprika je prihvaćena .Žao mi je ako Vas neke rane još toliko jako bole. Ali ja samo želim da gospodinu Branku damo podršku za novi početak .S poštovanjem .
Tipšin
Izvinjavam se,gospođo Ines,da sam znao da je vaš deda bio među onih dva posto Hrvata koji u Drugom svetskom ratu nisu podržavali ustaški pokret,ne bih napisao onakav komentar.
Ines
Gospodine Tipšin ,znam ja dobro tko su ustaše jer su mi ubili djeda .Drugi djed mi je uspio pobjeći kada su ga četnici vodili na klanje . Svakome je na svijetu najljepše tamo gdje mu je kuća pa se gospodin Branko ne bi vraćao negdje gdje nije na svome i vjerojatno iz razloga što se razočarao kao i mnogi izbjeglice ,u dobrodošlicu koju su mu pružili u Srbiji ,na žalost puno je takovih priča . Ja i dalje želim dobrodošlicu svima koji se vrate na svoje.I ne dijelim ljude po grijehovima načinjenim od rodbine u dalekoj prošlosti .Samo kroz budućnost imamo šansu za život i suživot!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja