sreda, 22.05.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 21:09

Požarnici ne daju iz pepela

Autor: Slaviša Sabljićsreda, 01.10.2008. u 22:00
Макар ће ракија донети мало радости: Пожарница (Фото С. Сабљић)

Tuzla – „Kako Srbima može biti dobro kada o nama brine i u Tuzlanskom kantonu nas zastupa Zoran Jovanović, čovek koji je svih ratnih godina bio uz politiku Alije Izetbegovića i koji je, zbog svojih ratnih podviga i zasluga, odlikovan „Zlatnim ljiljanom”. Kako može biti predstavnik Srba čovek koji se tokom rata borio protiv svojih sunarodnika”, pita se Duško Ivković, srpski povratnih u Požarnicu, najveću srpsku povratničku naseobinu u Federaciji BiH.

– Sve bismo mogli nekako i preboleti, ali da nam o glavi radi čovek koji nas je izdao kada nam je bilo najteže, to ne možemo nikako. Umesto da sa nama krene u izbeglištvo, Zoran je ostao u Tuzli. Ostao je u gradu u kome se petnaestog maja devedeset i druge, napadom na kolonu vojnika, dogodio prvi veliki ratni zločin, nastavlja Duško svoju, ali i priču koja se može čuti od svih seljana, srpskih povratnika u Požarnicu.

Odmah posle masakra svi meštani su napustili Požarnicu. Žene, deca i starci zbrinuti su u susednim mestima na teritoriji današnje Republike Srpske, a svi vojno sposobni muškarci zaposeli su linije odbrane. Za teških godina rata, gladi i beznađa poginulo je više od sto pedeset srpskih boraca i civila. Samo u jednom danu, muslimanski vojnici Drugog korpusa, na srpskim položajima na Banj brdu, ubili su 53 borca.

– Kako je bilo za poslednjeg rata, tako nam je otkako i selo i seljani znaju za sebe. Jer Požarnica je vekovima gorela. Kad god bi joj hodili vojske i vladari, svak bi iza sebe ostavljao paljevine i zgarišta. Zbog toga se i nije moglo drugo ime nadenuti selu, jednom od najlepših na obroncima Majevice, kaže Zoran Ivković.

U naseobini je pre rata bilo dve hiljade domova i u njima više od osam hiljada duša. Na stotine radnika svakim danom odlazilo bi na posao uglavnom u Tuzlu. Sa Kolimera, Gojinog brda, Kovačevog sela te iz Drenovog dola i sa Bara u školu je dolazilo i više od pet stotina učenika.

– Iako smo pet-šest kilometara daleko od Tuzle, selo je danas odsečeno od sveta. Nema autobusa, nema prodavnice, nema pošte, a ambulanta, koju su podigli stranci, radi samo jednom sedmično iako je među povratnicima njih devedeset odsto starije od šezdeset godina.

Danas je u Požarnici stotinak i nešto više domaćinstava. U njima su samo po jedan ili dva člana. Među zaposlenim je samo jedan srpski povratnik koji je do radnog mesta došao po partijskoj, Lagumdžijinoj liniji. U školi je samo četvoro dece srpskih povratnika. Pohađaju istu školu u kojoj je, uz njih, još i stotinak dece Bošnjaka iz susednog muslimanskog sela Seljublja.

– Samo u poslednjih godinu dana iz Požarnice je ponovo u izbeglištvo otišlo trideset i šest porodica. Ne verujem da će se ti ljudi više ikada i vratiti. A i kako bi kada su nam vrata svugde zatvorena. Eto, ja imam sudsko rešenje po kome sam se trebao vratiti u svoju prijeratnu firmu. Ali direktor mi je, po sekretarici Fatimi, poručio da „dok god on obavlja tu funkciju nijedan Srbin se u firmi neće zaposliti”, opet će, razočarano, Duško Ivković.

(/slika2)Devedesetčetvorogodišnji Obrad Ivković pričao bi samo o jadu i čemeru u kome povratničke dane preživljavaju on i njegove komšije. Počinjao bi obično od seoske Crkve rođenja Presvete bogorodice, stare više od sto dvadeset godina koju su „dušmani porušili pred ovaj rat”. Pričao bi i o svojoj deci, unucima i praunucima rasutim po svetu. Pričao bi o školi koju je završio sada već daleke devetsto dvadeset i sedme, i paljevinama uz koje je uvek rastao i do starosti dogurao.

– Tri puta sam za svog veka gubio sav imetak. I to uvek od komšija kojima nikada nismo učinili bilo šta nažao. I uvek bi moji i ja sve počinjali od temelja i zgarišta. Eto, u poslednjem ratu sa zemljom mi je sravnjeno devet objekata. A bio sam domaćin za ugled. Imao sam uvek i u izobilju, svega. I za svoju čeljad, ali i za one koji nisu imali šta jesti. Ali za komšije, za onog rata ustaše, a za ovog muslimane, ja sam uvek bio neko ko im je smetao. Neko koga nisu hteli pored sebe, kaže starina koji je devedeset i četvrtu skrasio pod pločom kuće koja je nekada bila među najboljim i najlepšim u selu.

Požarnica bi da raste i izleči rane poslednjeg rata. Ali ne daju joj ni onaj nosilac „Zlatnog ljiljana”, ni onaj Fatimin direktor koji nikada Srbina neće zaposliti, i još neki drugi nimalo manje važni koji bi svoje komšije najradije da ne vide u njihovoj blizini.


Komentari4
615c1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

veselin pajić
Muči Dušane,Zoran je dokazo da je srbin,a šta je trebo da beži ,skime...lako je srbin biti u Srbiji budi srbin gde je najteže.Nama su svi krivi mi smo nebeski narod, ma mi smo budale i mogu Zoranu samo da zavidim što je osto,bravo majstore
Stevo Simic
ja sam isto iz pozarnice (bare kovacevo selo) tako smo prije uvijek sa privremenog rada, pisma slali na tu adresu,moj otac rado simic i majka smilja tada sedamdesetogodisnji starci morali su isto bjezati, i pobjegli su da se nikada vise nisu mogli vratiti , otac je uvjek pricao iste price o haranju i ubijanju srba po pozarnici, ni drugi svjtski rat nije bio tako krvav za pozarnicu, kao ovaj sada,nikada se vise u pozarnici nije vratio ziv. nakon punih 17 godina provedenih u izbjeglistvu u baselu ,donijeli smo ga u sanduku 13.08.2009. pred njegovu kucu u barama kovacevo selo pozarnica (sada je to ulica nekog muslimana) da bih ga odatle ponovo odvezli kao devedesetogodisnjaka i sahranili u bijeljini odakle se vise nikada nece vratiti. mozda sam malo skrenuo sa vase teme ali pozarnica je moje rodno mjesto gdje je zivjela sva nasa familija, simici, trakilovici, novakovici, savici, erkici, ivkovici pelemisi, bojici, kukarici i jos mnogin drugi. neka je vjecna slava poginulim u odbrani
vesna đuričić
ja sam iz požarnice.bila sam tamo kada je stigla grupa ranjenih vojnika iz tuzle.tada sam otišla i nikad se nisam vratila.moji jesu ali su opet otišli.otišli su baš iz razloga što nema posla nema osnovnih uslova za život i puno je smeća.meni je čista i lepa požarnica u srcu.pozdrav za sve požarčane.
Prosrpski Hrvat
Gdje nam je sad Vladimir Arsenijevic da pogleda sa strane, ili to samo radi po narudzbi i kada treba uporediti srpske zlocine sa nacistickim ( ne daj boze sa hrvatskim, muslimanskim ili USA zlocinima). Usput gdje su te srpske patriote, ne vidim nikoga da komentarise, ili su i oni patriote po narudzbi??

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja