petak, 22.03.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:37

Buntovnica sa razlogom

Autor: Mirjana Sretenovićsreda, 24.10.2007. u 19:19
Бела Ахмадулина (Фото Анђелко Васиљевић)

EKSKLUZIVNO
Poznata ruska pesnikinja Bela Ahmadulina (1937) ponovo je, posle mnogo godina, u Beogradu. Na Sajmu knjiga, u Sali "Slobodan Selenić", danas u podne primiće međunarodnu pravoslavnu nagradu "Bogorodica Trojeručica" koja joj je pripala za 2006. godinu, a dodeljuje je fondacija "Ivanka Milošević" iz Čikaga. Besedu o poeziji Ahmaduline održaće prof. dr Miodrag Sibinović.
Od mnogobrojnih zbirki poezije ove pesnikinje kod nas su objavljene, spomenimo, "Moj rodoslov", u prevodu Save Penčića, i "Groznica", u prepevu Oskara Daviča. Opijen njenom mekom raspevanošću i doslednom ljupkošću, Davičo u nadahnuto napisanom pogovoru podseća čitaoca na gorku istinu o nemogućnosti da se pesničko srce iz korpusa jednog jezika transplantira u drugo jezičko tkivo.

Nije vam prvi put da ste u Beogradu…

Znate, sve je u vezi sa promenama koje su se dešavale u društvu i poimanjem poezije kao angažovanog glasa. Bila sam u Jugoslaviji pre oko 40 godina, kada sam jedino i mogla da dođem. Sovjetskom rukovodstvu koje je imalo mračne namere nije se svideo moj boravak ovde, a to je bilo obično poetsko umetničko putovanje. Moja bliskost sa vašim narodom nije uslovljena sličnošću naših jezika, već se radi o emociji i prijemu koji sam doživela kod publike. Ovde sam videla ljude koji su me shvatili. Sloboda govora kod vas je tada bila drugačija, mnogo bolja. Ali, tada je Rostropovič boravio u Beogradu i "otkriveno" je da sam se družila sa njim. Odustalo se od mog gostovanja na televiziji jer je poslat nekakav izveštaj. Posle toga se nije putovalo 10 godina. Iz običnog ljudskog odnosa napravili su političku predstavu, skandal. A ljudi su me ovde tako primili, grlili, delili poklone i, ako pročitaju ovaj tekst, setiće se tih dana i naših druženja u kafani "Tri šešira".

Sa kim ste se od umetnika tada sreli?

Sa pesnikom Oskarom Davičom i divnom Desankom Maksimović, čiju sam poeziju kasnije prevodila. Sećam se divnih druženja u malom pozorištu, veoma slobodnih umetničkih shvatanja, "Ateljeu 212". Tamo su bile moje poetske večeri, i nikome nije smetala razlika među jezicima. Bila sam toliko srećna. Svi koji su me tada hvalili, a budu čitali ovaj tekst, javiće vam se sigurno da sve potvrde. I, kako da nemam ljubavi prema srpskom narodu i vašem jeziku koji osećam kao svoj?

Opredelili ste se za literaturu, a karijeru počeli kao novinar. Strast za pisanjem je pošto-poto tražila način da se izrazi?

Nikada mi nije bio cilj da budem novinarka. Posle smrti Staljina to se nametalo kao nužnost. To je bilo vreme takozvanog otopljavanja koje je dalo pečat celoj epohi. Onda su obratili pažnju na mene i ubrzo sam postala poznata. Bila sam sveže i novo ime, a onda sam potpala pod kritiku…

Zbog odbrane disidenata?

Ono što sam pisala, u prvom redu nije bilo direktno vezano za politiku, ali opet nije bilo u skladu sa režimom i sovjetskim pogledom na svet. Ne deliti sovjetski pogled na svet značilo je boraviti u intelektualnom ropstvu. Nisam nikada ulazila u politiku svojom voljom, ali osećala sam da se moram boriti protiv zatvaranja disidenata – Solženjicina, Andreja Saharova. To u Sovjetskom Savezu nije bilo dozvoljeno. Posle toga moje ime prestaje da se bilo gde pominje, knjige mi se ne objavljuju, ali se intelektualci i dalje okupljaju oko časopisa "Metropola". On je bio pandan "Kontinentu" koji je izlazio na Zapadu, u Parizu, koji je publikovao Vladimir Maksimov. Želeli smo da glasno pokažemo da se celokupna disidentska misao ne nalazi samo na Zapadu, već nas je bilo i u matici. Zato je veoma važno istaći da je postojala solidarnost emigranata pisaca iz Rusije i onih u Rusiji. To je teško bilo ostvariti. Naše nisu puštali da putuju. Bili su putujući i ne putujući. Mi smo bili ne putujući građani. Ali, duhovna veza je postojala. U "Metropoli" su pisali Vasil Aksjonov, Andrej Bitov, Fazil Iskander, Jevgenije Popov, Viktor Jerofejev, i u "Metropoli" su prvi put objavljeni stihovi Vladimira Visockog. U to vreme mnogi su proterani iz zemlje. Posle članka u odbranu Saharova i sama sam bila osuđena na sedam godina ćutanja.

Kako ste živeli tih sedam godina?

Otputovala sam stotinak kilometara van Moskve i pisala samo za sebe. Ne mogu reći da sam živela tiho i mirno. Bilo je prisluškivanja i jedne vrste tihe represije. Nisu znali šta da rade sa mnom. Takozvani komitetski pesnici raspravljali su na sastancima šta činiti sa mnom. To je bilo smešno. Jedan čovek mi je ispričao šta se tamo govorilo. Rekli su ne samo da ne mogu da budu sa mnom u istom Savezu pisaca, nego ne možemo biti u istom Sovjetskom Savezu!

Kada sam se srela sa Joneskom u Parizu, on nije mogao da shvati kakvi smo mi to ljudi koji su došli u Pariz a hoće da se vrate u Rusiju. Tad je vladao primitivan način mišljenja da svi koji su "protiv" treba da odu. A mi smo hteli da pokažemo da disidentska misao baš treba da postoji u Rusiji. Ni Jonesko nije mogao da shvati složenost ovog pitanja. Hteli smo da ozakonimo slobodu disidentske misli, da se izborimo protiv cenzure. To je važno shvatiti. O meni su još rekli kako da pustimo štuku u vodu, ako ovde priča ono što priča, šta će tek raditi preko granice. Jedan je rekao da sam ljudska ništarija, a general KGB, nadležan za Savez pisaca, rekao je: "Prvi put se oprašta, drugi put – zabranjuje, treći – zatvara".

Kad se završava ova priča?

Pojavom Gorbačova. On nije bio savršen, ali dosta toga je učinio.

Ipak, imali ste ispunjen život, mnogo druženja sa umetnicima, posebno Bulatom Okudžavom. Setite se nekih anegdota.

Bili smo nerazdvojni, to je istinsko prijateljstvo. Pravi bratski odnos, ali istovremeno i odsustvo familijarnosti. Jednom sam mu napisala posvetu na knjizi kako je surov i ne želi da mi tepa. Kad sam mu jednom telefonirala, mrtav ozbiljan je rekao: "Zauzet sam, kuvam supu, ostavi me". A zauzet je bio kuvanjem supe od reči. Takav je bio.

Kako kategorija prijateljstva funkcioniše na globalnom planu. Na šta pomislite kad se kaže prijateljske zemlje Rusija i Srbija…

Postojao je jedan orden "prijateljstvo naroda". Ne treba voleti čoveka samo zato što pripada jednom narodu. Ja osećam ljubav prema Srbiji, i molim ljude da mi govore nešto na srpskom, da slušam te reči…

Šta danas pišete, kako se opuštate?

Imam mnogo nastupa, okružena sam ljubavlju i ljudima. Bilo je mnogo uspeha. Burna scenska delatnost bledi; bolje je kad čovek živi normalno i ne ispoljava sujetu. Nemam rituale. U meni je više buntovništva nego sentimentalnosti.


Komentari0
a394e
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Specijalni dodaci /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja