utorak, 22.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 12:33

Pobeda zavijena u crno

Autor: Sl. K.petak, 07.11.2008. u 22:00
Извор: Александар Недок, Милисав Секулић, Епилог Првог светског рата у бројкама, посебни број часописа „Војносанитетски преглед”, бр. 65 (,,Српски војни санитет 1917-1918’’)

Povodom razgovora sa unukom maršala Franšea D’Eperea, pukovnikom Kristijanom de Gatinom, objavljenim 5. novembra u „Politici”, na našem sajtu je osvanulo reagovanje jednog čitaoca koji upućuje na interesantan članak objavljen tog dana u francuskoj štampi.

U tom prilogu su navedeni podaci o žrtvama Velikog rata, pa se navodi da je od 1914. do 1918. godine bilo više od osam miliona poginulih i umrlih i oko 600.000 nestalih. Od toga su gubici Nemačke bili 1,9 miliona, Rusije 1,7 miliona, Austrougarske 1,54 miliona, Francuske 1,4 miliona, Engleske 869.000, Italije 750.000, SAD 116.000 i Belgije 41.000 poginulih i umrlih.

Na tom spisku se nije našlo mesta za Srbiju, kao da i nije učestvovala u Prvom svetskom ratu i kao da u odnosu na broj stanovnika u tom ratu upravo ona nije imala najveće žrtve.

Nije jednostavno odgovoriti na pitanje zašto se te žrtve ignorišu, ali nas i to obavezuje da podsetimo kako je srpska pobeda bila zavijena u crno.

U opustošenoj zemlji, kako je to svojevremeno ustanovio istoriopisac Vasa Kazimirović, „ni platna nije bilo dovoljno da bi se na svakoj kući, iz koje je neko poginuo ili bio ubijen, mogao istaći crni barjak, po prastarom običaju”.

Silno ljudstvo je Srbija izgubila u Prvom svetskom ratu, a o ukupnim žrtvama je u istoriografiji relativno često i dugo raspravljano.

Već je na Konferenciji mira u Parizu Srbija saopštila podatak da je u ratu izgubila 1.247.435 ljudi, što je bilo 28 odsto od celokupnog broja stanovnika 1914. godine.

U stenografskim beleškama sa sednica Narodne skupštine od 31. maja i 1. juna 1921. godine, naročito u izlaganju poslanika Živote Milojkovića, navodi se da je od 852.000 vojnika, koliko je Srbija pozvala pod ratnu zastavu, poginulo na ratištima ili umrlo od rana i epidemija 402.435 vojnih obveznika (gotovo 50 odsto mobilisanih). Tako velike vojne gubitke, u odnosu na broj stanovnika, nije imala ni jedna druga država učesnica rata.

Kada je reč o civilnom stanovništvu, gubici su iznosili 845.000, uključujući žene, decu i starije osobe. Samo je epidemija tifusa 1914-1915. godine odnela oko 360.000 života.

Kada je reč o ukupnim žrtvama, u pomenutoj skupštinskoj raspravi iznet je veći broj žrtava (1.356.000) od onog saopštenog na Mirovnoj konferenciji.

Kada se ovim podacima dodaju i teški invalidi, nesposobni za samostalni život u mirnodopskim uslovima, gubici Srbije bili su čak 1.511.415 ljudi. Oko 500.000 nedorasle dece ostalo je bez hranioca, a često i bez oca i bez majke.

Profesor dr Aleksandar Nedok i general-major u penziji Milisav Sekulić, na nedavnom naučnom skupu o „Srpskom vojnom sanitetu”, održanom u amfiteatru Vojnomedicinske akademije, izneli su rezultate sopstvenih istraživanja o ukupnim žrtvama Srbije u Prvom svetskom ratu.

Ukupni vojnički gubici bili su 402.435 (kao što navodi i Kazimirović), a gledano po ratnim godinama, 1914. je poginulo i umrlo 69.022 oficira i vojnika, do septembra 1915. bilo ih je 56.842, od septembra 1915. do marta 1916. poginulo je i umrlo 144.842 oficira i vojnika srpske vojske, od aprila do decembra 1916. godine taj broj je iznosio 7.208, godine 1917. poginulo je i umrlo 2.270 vojnika i oficira, a 1918. njih 7.000.

U bolnicama u okupiranoj Srbiji od 1915. do 1918. godine umrlo je 34.781 bolesnih i ranjenih, a u istom tom periodu u zarobljeničkim logorima umrlo je i ubijeno 81.214 zatočenika.

Nedok i Sekulić se oslanjaju na već navedenu procenu o 1.247.435 ubijenih i umrlih vojnika i civila, iznetu na Konferenciji mira u Parizu (28 odsto ukupnog stanovništva Srbije).

Rezultati istraživanja dr Aleksandra Nedoka i generala Milisava Sekulića govore, pored ostalog, da su posmrtni ostaci 85.856 srpskih vojnika poginulih ili umrlih u Prvom svetskom ratu rasuti čak u 18 država, u 1.815 grobnica.


Komentari14
fd53b
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Milan Nikic
Za sve ove koji ne postuju nase izginule ratnike, za koje pricaju kako nisu trebali da ginu, i kako su uzalud ginuli, imam kratko pitanje: sta bi se desilo da su centralne sile odnele pobedu nad antantom, i kakva bi u tom svetlu bila perspektiva za Srbiju? Znate li sta je austrija planirala krajem XIX-og i pocetkom XX-og veka? Da Srbiju izbrise sa karte Evrope, a njenu teritoriju podeli sa bugarskom. Eto sta bi Srbija dobila da se nije borila. I zato, nemojte molim vas da pricate kako se neko uzalud borio, i na Kosmetu 1389, i na Ceru 1914 itd.. jer ko zna, da se nismo borili, i kome bismo se danas molili, i kako bi se zvali, i da li bi nas uopste i bilo. Sta imamo od naseg junastva? Slobodu i tradiciju. Imamo i zavet o obavezu da se branimo od svih nasih eventualno buducih neprijatelja kojima bi palo na pamet da nas uniste. Imamo obraz i cistu savest pred Bogom, jer svi idemo njemu na konacnu ispovest.
i još poneko..
Prilikom prebrojavanja srpskih žrtava, niko ne prebrojava žrtve iz Vojovodine. Moj pradeda Srbin je bio regrutovan u austrourgarskoj vojsci,kao i svi vojno sposobni muškarci u Vojvodini: Srbi, Madjari, Bunjevci, Hrvati ...Nije se vratio iz rata, ne zna mu se grob, ne zna se za koga je pao, čijim je žrtvama dodata i ta jedna cifra. Ostavio je samu udovicu sa tri ćerke. Moj deda je pao kao žrtva u drugom sv. ratu, streljan je u Jajincima kao član Partije i ilegalac. Ostavio je udovicu sa dvoje dece. Težak život, mučenje, bili su obeležje života u i mojoj porodici generacijama. DOKLE, ZAŠTO? Zar nikada nismo čuli za diplomatiju, zar nam je krv najjefinija, zašto prsima na bajonete? Bez tih žrtava - od Kosova do danas, bili bismo najbrojnijniji narod u ovom delu Evrope, a bez jugoslovenstva i teritorijalno mnogo veći. Sa ovim prirodnim priraštajem, medjutim, pogotovo udjemo li u Evropu, zauvek ćemo se izgubiti i nestati.
MILOVAN GLISIC
Dobar dan svima, Hvala vam na odgovoru. Poslacu vas clanak direktoru "SCIENCES ET AVENIR" i nadam se da ce ispraviti taj "ZABORAV". Sve najbolje Milovan
Slavomir Srpski
Koliko malodusnosti, nedostatka postovanja onih koji su izginuli da bi danas ostalo srpsko ime i drzava Srbija? Zar se velicina naroda odredjuje brojem ljudi koji u njemu zive? Gluposti. Ovakve malodusne e besprimerne pozive da se "mali" narodi nikada ne bore za svoja prava su bez ikakvog smisla, jer je vec istorija pokazala da ti isti gradjani nece biti postedjeni od onih vecih da za nnjih i njihove interese ginu na tudjim frontovima. Nikome nije svejedno koliko zrtava je pretrpeo da bi ostao slobodan i da sacuva sopstveno ime i kuturu i sopstveno imanje. Naprotiv, broj takvih zrtava samo pokazuje velicinu ljudi iz tog istog naroda. Da li bi danas Grke toliko poznavali i cenili da Sparta nije imala zrtve na Termopilima. Da li velicina i slava Grka pociva na takvim junackim delima? Naravno da. Pa i velicina srpskog imena pociva na zrtvama svojih junaka, a da te zrtve nisu besmislene i danas to treba pre svega da dokazu danasni zitelji Srbije, kojima ne predstoji nikakvo tragicno istrebljenje niti takva opasnost. Postijte svoje pretke i dedove, jer niko ne zivi do veka i svi, pre ili kasnije, vratice se u zemlju odakle su i dosli. Prah se vraca u prah. Samo slava i velika dela ostaju za one nove generacije koje dolaze posle nas.
Победа?
Наслов чланка „Победа завијена у црно“ каже све. Каква је то победа? Шта да се слави кад је изгинуло толико српство (трећина цјелокупног становништва), а гдје су инвалиди, а гдје разорене куће, села итд. А шта је са болом оних који су преживјели али су изгубили много најближих својих? Шта је са душевним болесницима који нису могли да поднесу такву катастрофу па су трајно оболели. Срби, то је вјероватно поред Косова, највећа српска трагедија! Када ће Срби престати да говоре о побједама, када су то биле заправо највеће српске катастрофе. Када ће Србију почети да воде мудри људи?? Српски понос укопа Србе!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja