nedelja, 25.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ponedeljak, 15.12.2008. u 22:00 Nebojša Katić

A SUTRA ĆE SE BRINUTI ZA SE

I pored agresivnog budžetskog stimulisanja privrede i galantnog štampanja novca, pogotovo u anglosaksonskim zemljama, budućnost svetske ekonomije izgleda sve sumornije. Do juče je postojala nada da bi oporavak svetske privrede mogao početi već u drugoj polovini 2009. godine. Danas je sve više onih koji strepe da bi se početak oporavka mogao pomeriti tek na 2011.

Intervencijama bez presedana i efektivnom nacionalizacijom privatnih finansijskih institucija, ovaj sektor se postepeno sanira. Mere ekonomske politike sada se usmeravaju prema realnoj privredi: proizvodnji i uslužnom sektoru. Na površini, kriza realnog sektora se danas manifestuje kroz smanjenje tražnje za robom i uslugama − građani sve manje troše i kupuju.

Kada građani manje kupuju, proizvodnja opada, proizvodni kapaciteti ostaju neuposleni, troškovi po jedinici proizvoda rastu, a profiti se tope. Sirovine i energija se troše sve manje, pa na tom segmentu cene padaju najbrže. Pad privatne potrošnje dovodi do drastičnog pada investiranja – u nove pogone je besmisleno ulagati kada se ni postojeći ne koriste. Uporedo sa proizvodnim sektorom, pogođen je i sektor usluga.

Radnici gube posao i armija nezaposlenih raste. Nezaposleni troše još manje, i tražnja se spiralno spušta sve niže. Padom plata, padom broja zaposlenih i padom profita, opadaju i direktni poreski prihodi država. Zbog smanjene potrošnje smanjuju se i indirektni porezi: porez na dodatu vrednost, akcize, i sl., a oni su najveće komponente budžetskih prihoda.

Recesija je surov ambijent u kome se privreda čisti i oslobađa manje produktivnih. Ona se ne može izbeći, ali država može uticati na dubinu i trajanje krize. Zadatak ekonomske politike u takvim uslovima jeste da stimuliše potrošnju građana, privrede i države, kako bi se povećala tražnja i pokrenuo novi proizvodni ciklus.

Države zato smanjuju poreze na plate i profite, pa više novca ostavlja zaposlenima i kompanijama. Snižavaju se i porezi na dodatu vrednost kako bi roba u radnjama postala jeftinija, i time se podstakla potrošnja. Povećavaju se državne investicije (najčešće u infrastrukturu), otvaraju novi poslovi i tako povećava zaposlenost. Merama monetarne politike svež novac se upumpava u sistem, snižavaju se kamate i stimuliše zaduživanje i trošenje.

Sve ovo je uobičajeni inventar mera za izlazak iz recesije − neuobičajeni su obim i silina kojom se te mere danas sprovode, a nove najavljuju. I pored toga, utisak je da stvarnost ne sledi zadati skript, pogotovo ne u SAD, epicentru svetske krize.

Banke su danas mnogo opreznije, pa ogroman novac koji je dat bankarskom sektoru još uvek ne stiže do građana i privrede. Ni građani ne uzimaju kredite u situaciji kada ne znaju da li će sutra imati zaposlenje. Stanovnici finansijski najugroženijih zemalja (SAD, Britanije npr.) zaduženi su do te mere, da ne mogu uzimati nove kredite, ma kako oni bili povoljni. Ovo je jedan od ključnih razloga trenutne neefikasnosti monetarne politike i specifičnost aktuelne krize.

Iako se kamate centralnih banaka polako približavaju nuli, pozitivnih efekata još uvek nema. U trenutku kada kamatna stopa dođe do nule, monetarna politika više nema efikasne instrumente kojima bi mogla podsticati privredu. Sav teret izlaska iz krize se tada prevaljuje na već preopterećeni budžet. A pred vratima države, „pacijenti” se smenjuju, i red postaje sve veći. Posle finansijskog sektora, pomoć je zatražila automobilska industrija. Ko je sledeći?

U ovakvoj situaciji, snažan pritisak se vrši na Nemačku, Japan i Kinu. Ove zemlje imaju ogromne suficite platnog bilansa, troše znatno manje nego što zarađuju, imaju visoku stopu štednje i dovoljno novca koji mogu trošiti. Problem je što se potrošačke navike, mentalitet ljudi i filozofija društva ne mogu menjati preko noći i po narudžbini. Sve i kada bi to bilo moguće, rast potrošnje u ove tri zemlje ne bi bio dovoljan da nadomesti manjak trošenja u SAD.

Američkog potrošača danas nema ko da zameni, a bez njega globalni proizvodni kapaciteti postaju predimenzionirani. Jedna od konstrukcionih grešaka globalizovanog sveta je što previše zavisi od američkog kupca.

Kriza nastala u finansijskom sektoru, stimulisana je neodgovornom monetarnom politikom i ogromnim trošenjem američkih građana i države. Paradoksalno, mere koje se danas preduzimaju upravo su one koje su krizu i izazvale. Ponovo se vodi ludo ekspanzivna monetarna i budžetska politika, a građani se stimulišu da što više troše.

Nije moguće predvideti koliko će budžetskog novca tek biti potrošeno u narednoj godini ili dve, koliki će budžetski deficiti biti sutra, ili kako će se oni pokrivati. Ova politika je sve dalja od poznatih ekonomskih doktrina i sve više podseća na jevanđeljsku poruku: „Ne brinite se, dakle, za sutra; jer sutra brinuće se za se” (Mt 6:34). Ovo su veličanstvene reči utehe i ohrabrenja, ali nisu dobar moto za ekonomsku politiku.

Kriza sa kojom je svet suočen nije samo ciklična. Reč je o dubokoj krizi anglosaksonskog neoliberalnog modela koji je do juče fetišizirao ulogu tržišta i potcenjivao ulogu države. Propast modela se ne može sakriti, niti se od posledica može uteći besomučnim trošenjem i novim zaduživanjem. Na sceni je ne samo ekonomska kriza, već i kriza ideja i kriza etike. www.nkatic.wordpress.com

Finansijski konsultant

Komentari38
b8598
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Vlada
To je Dzon Majnard Kejnz i drzavni intervencionizam. Pesimizam i neizvenost potrosaca i narocito biznisa uzrokuje pad agregatne traznje i deflaciju i na finansijskom trzistu likvidnosnu zamku, ekspanzivna monetarna politika je neefikasna, ako potrosaci i biznis ne trose onda drzava treba da trosi, u uslovima ostre krize efikasna je samo ekspanzivna fiskalna politika i deficitarno finansiranje drzavnih izdataka. Isto kao 1929-1933. Opsta teorija zaposlenosti, kamate i novca. Ruzvelt i Nju Dil.
Vladimir Dz
Gospodjo Mico – Tačno je to da su plate zamrznute već 15 godina. Zapravo preciznije je reći da su plate u poslednjih 30 godina imale vrlo mali rast, neosetni. Dok je inflacija polako grabila i oduzela sjaj života “American way of life”. Medjutim globalisti ne gledaju tako, oni gledaju globalno. I dalje si plate od >30$ po satu prevelike u odnosu na milijarde njih širom azije koji jedva čekaju da budu plaćeni barem 3 centa po satu. Ove plate imaju radnici u automobilskoj indistriji jer su im još prisutni sindikalci tipa ‘Teamsters” kao kod mog brata u Unilever fabrici. Problem je u debalansu robe koji zapad proizvodi i iskazane vrednosti njihove valute. Američku privredu čini >70% usluge, dok ono malo industrije što je ostalo 83% od njene ukupne vrednosti pripada vojnoj. Iz ovog se vidi da zapad (sem još malo Nemačka) nema šta da ponudi više Istoku. U toj robnoj razmeni došlo se do ogromnog debalansa, jer su fabrike namerno premeštene, i do velikog zaduživanja zapada prema istoku. Tako Amerika duguje $3.5 bilijardi Kini. Ovo se namerno učinilo, dok je Amerika namerno zaduživana i naoružavana. I kad je sve bilo spremno, globalisti su pukli hipotekarni balon. Kako će sad neko moći da traži povrat novca od bankrotirane vojne super-sile koja može ceo svet da razori? Recimo Južna Koreja nesme da pisne jer su Američke trupe tamo, dok im Ameri duguju stotine milijardi. Pa globalisti će ponuditi rešenje iz ove pat pozicije. Pošto Amerika ne može da vrati novac, nema osnovu za proizvodnju a koja čini osnovu vrednosti novca, globalisti će ponuditi da se sve ekonomije udruže i svi dugovi izbrišu. Vi ste živeli u balonu koji je branjen medijskom blokadom i jakom vojnom potporom. Svi ekonomski pokazatelji su netačni. Recimo sadašnja administracija pokazuje da je stopa nezaposlenosti blizu 7%, dok da su zadržali sistem merenje iz ere Regana ona bi bila tačnijih 13%. Na isti način su netačni stepen inflacije, stopa rasta, dugovi. Stvarni Američki dug je preko 65 bilijardi $
Svetislav Kostić
Jedno interesantno obavjestenje za naseg cijenjenog ekonomsko politickog strucnjaka, gospodina Nebojsu Katica! Ali i za njegove mnogobrojne citaoce i "navijace". Naime, da je americka emisiona banka uistinu kratko nakon sto gospodin Katic o tome u svom prilogu od utorka 16. decembra pisao - snizila kamate na "0", slovima, na nulu postotaka. Ili precizno receno, izmedju 0 i 0,25%. Ponosim se gospodinom Katicem!
Svetislav Kostić
Parola neolibelarne metafizike glasi i nadalje, „sloboda za kapital“. Jer Svjetska trgovinska organizacija (WTO), Medjunarodni monetarni fond (IWF) i Svjetska banka, nastoje svim silama da nametnu diktat trzista. U njihovim namjerama nije se nista izmenilo. Sve te, posebno od anglosaksonskih fakora favorizovane institucije, sluzice se svim onim instrumentima koji omogucavaju pljackanje siromasnih zemalja. Nisam ni malo siguran da i u aktuelnoj finansijskoj krizi ne leze vec osnove daljeg bogacenja najbogatijih bogatasa. Mozda tek za jednu deceniju. Ali oni imaju dovoljno sredstava da sada u ovoj kriznoj fazi pokupuju za bagatelu obezvredjene papire i u miru i na sirokoj nozi sacekaju koju godinu da donesu desetostruke dobitke kada se emisionari tih papira u medjuvremenu dotacijama drzave odnosno prakticno malih poreskih obveznika i stedisa, ponovo oporavili i nekada bezvredni papiri povratili svoje nominalne vrednosti.
Bianca
Hvala na odgovoru, G. Katic. U stvari, kada sam promislila, naslov ovog clanka je u stvari odgovor na moje i mnoga druga pitanja! Dolar kao svjetska valuta dozvoljava stampanje --- a sutra ce se brinuti za sebe. Vidim jasno da ste u pravu sto se tice niskih prihoda (koji u US vec ne rastu godinama) stanovnistva, i gubitak kupovne moci. Krediti su zamjenili prihod. Medjutim, ako se dolar moze stampati da se rijese problemi drugih drzava, to znaci i da se moze jednostavno "izbrisati" dug stanovnistva, i poceti iz pocetka! Zasto ne? To bi prisililo Kinu i druge da nastave sa proizvodnjom, da zaradjuju dolare, i da s tim dolarima ne mogu nista drugo nego investirati u US papire! Nekako ne vjerujem u taj scenario. Bankarski sistem u US bi izgubio jedinu magiju kojom danas jos obmanjuju javnost, a to je da je stednja dobra! Ne, dug je dobar! Kao sto vidimo, sve investicione firme su bile zaduzene oko 30-50 puta vise od svoje stvarne vrijednosti, pa su se izvukle kroz "bailout", "pomoc" u prodaji drugim financijskim institucijama, a cim te financijske institucije "kupe" takve firme, odmah stanu u red za "bailout". Cini mi se da Kina polako, kao sto je tipicno od Kine, mijenja svoju ekonomsku orijentaciju. Istina je da je unutrasnja potraznja niska zbog niskih prihoda, ali se povecavaju mjere stimuliranja potrosnje, kao i stambena izgradnja, socijala, obrazovanje, itd. Istovremeno, izvoz u Afriku, Latinsku Ameriku i Aziju se povecava. Iako su prihodi tu nizi, prijednost za Kinu je odrzavanje otvorenih tvornica i zaposljenje. Istovremeno, Kina dobiva sirovine iz tih zemalja kao razmjenu za proizvode bez dolara. Neoliberalni sistem se mora reformirati, ali izgleda da se tvrdoglavo takve sugestije odbijaju. Samo je pitanje kada ce to "sutra" doci.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja