ponedeljak, 19.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
petak, 09.11.2007. u 19:00 Branislav Lečić

,,Od toga može da se rikne"

Često mi se u sećanje vraća događaj koji se desio na sceni Zvezdara teatra 24. marta 1999. godine.

Tih dana loše vesti stizale su iz sveta. Spremalo se neverovatno, gotovo nepojmljivo, ali istinito, putovanje čitavog jednog naroda vremeplovom. Najveći spejs šatl ikad napravljen, nevidljivi avion NATO-a, trebalo je da prebaci srpsko društvo u zonu sumraka.

Kratkim rezom, terapijom šoka, preciznim udarcima pesnice sa neba valjalo je postići tehnički nokaut režima u Beogradu. Kako Hamlet reče: "Moram biti surov da bih dobar bio". Pretnje su rasle, a s njima i nespokojstvo. Na našoj televiziji veselo i razigrano, kao što našem narodu i priliči – "pesma nas je održala, njojzi hvala". Podsetilo me je to na priču jednog morskog vuka koji je preživeo uragan na Atlantiku. Spolja crno i zastrašujuće, a u centru uragana, gde se on zatekao, bonaca, mir božji. A zašto da ne, pa mi smo retki, putujemo u prošlost. Vremeplov, samo za nas spreman, stiže. Evo ga, samo što nije, poleće iz Avijana u 19 sati i 24 minuta.

U istom trenutku, sa poletne piste Zvezdara teatra poleće stari ofucani vremeplov, "Kontejner sa pet zvezdica", da bi nas vozio dva sata kroz pozorišno vreme i teatarsku stvarnost. Nije to običan kontejner, to je model 21 de lux sa pet zvezdica, treća generacija mobilnih kontejnera, sa dva ležaja, zlu ne trebalo, stereo ozvučenjem, motorom od 55 konja i 700 kubika, napravljen od neprobojnog lima testiranog višecevnim bacačima. Unutra ima i protivavionsku pušku M-48. Jednom reči, čudo tehnike.

Spremam se da povezem 300 ljudi u svom kontejneru. Lepo vidim, piše u novinama – večeras u vašem gradu – kontejner. Znači, polećemo. Žena me gleda i ne može da veruje da ću stvarno da idem i ostavim nju i decu na milost i nemilost osvajaču koji preti. Ali ja sam profesionalni pilot, nikada ne remetim red vožnje i ne izneveravam svoje putnike.

Dakle, evo mene u Zvezdari. Na putu do nje, Beograd nikad lepši, nestvarno miran. Taman da zakoračim na scenu, spreman i kostimiran, prepade me gospodin Brkić, direktor Zvezdara teatra, došunjavši se kroz zaveze iza scene. Počelo je, reče on. Nije Brko, sad će. Evo, baš hoću da krenem. Ma ne to, ono. Koje ono, crni Brko. Bombardovanje, sirene vrište po celom gradu. Ništa nisam čuo, rekoh ja. Pa ovde se ne čuje. Prekini predstavu i pozovi publiku u sklonište. Pa, Brko, predstava nije ni počela. Znam, ali pozovi ih da krenu, obavesti ih. Hteo sam da ga pitam što to ne uradi sam, ali pomislih, a ta misao pobedi, kako je ponovo počeo Drugi svetski rat, i da smo krenuli kroz vremeplov. Dobro, Brko, reći ću putnicima na ovom našem malom brodu – ko hoće da se skloni u potpalublje i pobegne od oluje, neka se skloni, a ko hoće uprkos svetskoj premijeri rata uživo da putuje u našu pozorišnu stvarnost – neka ostane. Igraću za njih, uostalom kupili su karte. Nemoj, molim te, ne zezaj se, mene će u zatvor. Vidim da mu brk zaigra, znači, ozbiljno je. A Englezi, krenuh ja, i sam iznenađen sopstvenim rečima, zar nisu igrali i tako dizali moral građanima dok je Hitler slao bombe FAU I i FAU II na London.

Brka je molećivo ćutao, a onda progovori tiho i iskreno. Molim te, nemoj, moramo prekinuti i skloniti ih. Izlazim na scenu, pored mene moja verna, pa – Milica Sanda Balaban. Sabranim glasom obaveštavam publiku da je ono počelo i da, po sili zakona onih koji brinu o nama, brižnih nam vladajućih roditelja, moramo u najbliže sklonište. Koliko da udahnete, nastade nestvarna tišina, a onda se prolomi aplauz. Neka žena reče da je svi čuju: "E, Lečiću, svaka ti čast kako si počeo predstavu."

Gledam tu divnu damu i počinjem da shvatam paradoks u kome smo se svi zajedno u tom trenutku našli. Predstava je počela, brod je krenuo, mobilni kontejner ide. Ja hoću da ga zaustavim, ali putnici ga već vode. Oni ne čuju, ne vide šta se napolju zbiva! Govorim istinu sa scene, a svi misle da lažem. OK, pomislim. Kapetan nije bio dovoljno uverljiv. Krenem ponovo: zaista mi je drago da ste i pored svih pretnji i zastrašivanja, a i realne opasnosti, izabrali pozorište za svoje sklonište. Ono oduvek i jeste sklonište za telo i dušu. Ipak, shvatite me ozbiljno, zaista je počelo. Sirene još uvek šalju ozvučeni realizovani Munkov "Krik užasa". Naši sa zemlje i oni sa neba ukrcavaju nas u brod za prošlost. Dosta zezanja, bombardovanje je počelo, u sklonište, narode moj! Ponovo aplauz oduševljenja i radosti, nekako oslobađajući, kao da im skidam teret sa srca.

E, sad sam i ja u šoku! Šta sad? Kako sad? Šta reći? Moji putnici neće iz kontejnera, već su duboko u njemu. Ja insistiram na istini, a oni od nje sve dalje i dalje. Što se više mičem, sve dublje tonem – živo blato. Scena jača od života. Iluzija jača od realnosti. Ali je publika sad glumac, a ne ja. Oni stvaraju, ja reagujem. OK, narode moj. Evo ovako, ja ću sada sići sa scene među vas i povesti vas u sklonište. Lica nasmejana, ljudi razdragani što se igraju onoga što im se dešava. Čujem uzdahe dok zajedno izlazimo iz sale – e baš je divno, šta će tamo biti, šta li nas lepo napolju čeka. A tamo, u foajeu pozorišta, stvarnost provalila u hram i talasa. Čuje se prolog prljavog plesa koji počinje da kovitla naslage, ko zna od kad u nama, neproživljenih sećanja. Zatečeni ljudi u foajeu uznemireni, šokirani, zbunjeni, a moji putnici iz sale, bogami, ne. U trenutku pomislim: šta li će iz ovoga izaći kad se pomeša.

Ućutah se, zatvorih oči kao da me nema. Umirih se kao monah u molitvi. Za trenutak zastade vazduh oko mene kao da više ništa nije disalo, niti se pomeralo. Utihnu titraj života.

Prevario sam ih – govorio sam istinu, a oni bi sada svi više voleli da sam ih lagao. O, kako bi voleli da sam ih lagao. Otvorim lagano oči u nadi da će neko nestati. Ja ili oni, a najviše ovaj ispad loših đaka – ponavljača sa ove i sa one strane naše granice. I tada ugledah najlepši prizor, zbog koga ovo i pišem i od koga može da se rikne. Ispred mene divna lica, čista, mirna, staro, mlado, žensko, muško, sjaje lepotom, jednostavnošću i toplinom. I čujem pitanje koje stiže od svih, ne uglas, jedni za drugim pitaju, a čini mi se kao da konfete padaju po meni i miluju me kao za praznik, za rođendan, za Novu godinu. Izvinite, Leko, a kad će biti sledeća predstava? To je trenutak kad definitivno, ako već niste, zavolite sopstveni narod. Dame i gospodo, odgovorio sam im, predstava je u toku.

Komеntari3
5aa63
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja