Vlada Srbije obradovala je građane i privredu i za sada odustala od povećanja cena struje i gasa. Svoju socijalnu i antiinflacionu politiku vlada nastavlja da sprovodi na teret državnih preduzeća. Time se potkopava njihova finansijska pozicija i ugrožava energetska budućnost zemlje. U tome nema strategije – to je linija manjeg otpora oko koje su, svako iz svojih razloga, ujedinjeni vlast i opozicija, vlada i Narodna banka, građani i dobar deo stručne elite.
Stvarna inflacija i njena žarišta se skrivaju, a krivica za inflaciju se rutinski prevaljuje na vladu, kada god dođe do korekcije cena javnih preduzeća. Pri tome se zanemaruje činjenica da inflacija u Srbiji buja i kada cene struje, gasa ili telefonskih usluga, na primer, ostaju nepromenjene. Mirovanjem ovih cena otvara se prostor ostalim sektorima da povećaju svoje cene. Ako građani manje plaćaju struju, gas ili komunalije, ostaje im više za kupovinu robe i usluga koje nudi privatni sektor, za zaduživanje i otplatu kredita.
Kada su energenti relativno jeftini, oni se više i nepažljivije troše. Nije slučajno da je broj domaćinstava koja se u Srbiji greju na struju van mere i pameti. Ovakva politika u kratkom roku podiže standard građana, ali stvara neodržive potrošačke navike.
Kada posle dugog odlaganja dolazi do nužne i velike korekcije cena, to postaje socijalni i politički problem. Tada je nebitno na kom nivou su cene i da li su, i koliko, niže od onih u susednim zemljama. Za građane je ova vrsta usluga uvek preskupa. Domaćinstva ne mogu u kratkom periodu amortizovati veliki skok cena, ne mogu promeniti svoju energetsku orijentaciju, niti mogu kućne budžete prilagoditi novoj realnosti. Uz to, u delu javnosti se već odomaćio opasan manir po kome se usluge državnih preduzeća ne moraju plaćati.
Odlaganjem ili odustajanjem od nužne korekcije cena subvencionišu se i privreda i građani, uključujući i one kojima pomoć nije potrebna. Pri tom se zaboravlja da kod ovakvog načina „socijalne pomoći“ ne profitiraju najsiromašniji već najbogatiji – oni koji energiju najviše troše.
Ovakva cenovna politika šalje lošu poruku privredi – u Srbiji se isplati svaka proizvodnja koja arči energiju i podstiče zagađivanje. Gubitak javnih preduzeća se preko nižih troškova energenata preliva u dobit privatnih preduzeća. Za povećanje energetske efikasnosti ili uvođenje alternativnih izvora energije politika cena ne daje nikakav ekonomski podsticaj. Srbija potpuno ignoriše snažne signale koji upućuju na energetsku oskudicu u vremenu koje dolazi, i ne stvara uslove da se privreda i građani tome na vreme prilagode.
Kako se sa korekcijom cena uvek kasni, državna preduzeća se zadužuju i guraju u gubitke. Kompanije, koje su po logici delatnosti moćne, i koje su stubovi svakog privrednog sistema, u Srbiji su na prosjačkom štapu. Novca za investiranje nema, Srbija nije izgradila nove energetske kapacitete i njena energetska budućnost danas zavisi isključivo od stranaca.
Ovakva politika cena energenata, sva je prilika, odgovora i stranačkim rukovodstvima državnih preduzeća. Kako se u tom procesu gubi svaki ekonomski račun, teško je utvrditi da li su loši rezultati preduzeća posledica lošeg upravljanja ili niskih kontrolisanih cena. Za gubitke i loše poslovne rezultate odgovornost se uvek može prebaciti na depresirane cene nad kojima preduzeće nema nikakvu kontrolu. Za rukovodstvo je to ugodna situacija, sudeći po tome što niko ne podnosi ostavke zbog loših poslovnih rezultata. Za profesionalne menadžere bi takvo stanje bilo nepodnošljivo – za aparatčike to ne predstavlja problem.
Deo stručne javnosti će skočiti kao oparen na svaku najavu rasta cena usluga državnih preduzeća, ali će uvek imati razumevanja kada privatni sektor poveća svoje cene, s razlogom ili bez njega. Cene bankarskih usluga u Srbiji, superiorno najviše u regionu i Evropi, ne sekiraju gotovo nikoga; povećanje cene struje (jedne od najnižih u regionu) izaziva žestoku reakciju. (Ilustracije radi, bankarske marže u Srbiji veće su od ostalih u regionu od 53 do 344 odsto.)
Svi ovi problemi delom su u vezi i sa nerazumevanjem logike poslovanja državnih preduzeća kojima društvo, još iz vremena socijalizma, dodeljuje ulogu dobrotvornih ustanova. Državna preduzeća to nisu i njihove cene ne mogu biti instrument socijalne politike. Kao i privatno preduzeće, i državno mora voditi računa samo o sopstvenom bilansu i razvoju. Budući da su ova vrsta preduzeća u pravilu vezana za strateške privredne grane, država može intervenisati samo u domenu strateškog usmeravanja, kontrole i suzbijanja zloupotrebe monopolske pozicije.
Socijalna politika i socijalna davanja moraju ići samo na teret budžeta. Ona ne smeju biti skrivena, niti prevaljena na državna preduzeća. Samo će tada socijalna politika biti prepoznatljiva, a pomoć usmerena ka onima kojima je najpotrebnija.
Za rast cena usluga državnih preduzeća ne postoji dobar trenutak. Ovaj danas je najgori i bolji je samo od onoga koji će doći u aprilu, kada tema korekcije cena struje i gasa ponovo bude na dnevnom redu.
finansijski konsultant
