utorak, 17.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:56

Bekstvo u Trst

Autor: Vasilije Kleftakis, Arnhem, Holandijasreda, 28.01.2009. u 22:00
Потомци белогардејаца су расејани широм света и по правилу су као успешни људи умногоме допринели својим новим домовинама: међу њима је и глумица Хелен Мирен, рођена као Јелена Васиљевна Миронов. (Фото: АФП)

Posle dosta decenija života van zemlje i rodnog Beograda, prevrćem po sećanjima...Tako sam se setio školskog druga (i jedno vreme para iz klupe) iz prvog razreda gimnazije, Evgenija Dadiani (pravog gruzinskog kneza, potomka jedne od bočnih grana nekada vladajuće gruzinske dinastije Dadiani, kao i ja – deteta belogardejskih ruskih izbeglica), sa kojim sam se spremao da zajednički bežimo iz komunizma, pravo... u Trst!

Bilo je to davno, negde 1949. godine. Stanovao je, sa majkom, na uglu Takovske i Kosovske ulice – a šta mu je sa ocem pre toga bilo, ne znam. U ono doba morao si jako da paziš šta i o čemu sa drugovima pričaš, naročito ako se radilo o „nezgodnim, političkim temama“. I zidovi su imali uši, a o drugome da i ne govorimo. Trebalo mi je dosta vremena dok sam shvatio da sa njim nije bilo opasno biti otvoren. Kao i ja, on je pripadao „ruskim izbeglicama“, toj sumnjivoj, nepouzdanoj i subverzivnoj grupi kojoj se tada već uveliko pripremala deportacija iz FNRJ, ali mi – klinci, o tome ništa nismo znali - pa smo potpuno nepotrebno (bar što se Evgenija ticalo, kako se kasnije pokazalo) počeli da pravimo planove da iz nje pobegnemo. Koliko se sećam, bio je jako veseo, bezbrižan – a kao đak: očajan, da gori ne može biti. Zato su ga i stavili da sedi sa mnom, u cilju pozitivnog uticaja, jer ja sam bio jedan od najboljih.

Prethodnog leta, bio sam na letovanju u Puli, kod jednog rođaka koji je – u ono vreme planske ekonomije, administrativno, kao stručnjak za mlekarstvo bio premešten iz Novog Sada u Pulu.

Pula je tada, uprkos letnjem vremenu, bila zaista avetinjski prazan grad. Skoro celo prethodno stanovništvo (Italijani) su bili ili izbegli, ili prognani – ili još gore (ali, o tome se nije pričalo). Velike stambene zgrade u centru grada su često bile sasvim prazne, a iznutra su bile ogoljene (očigledno su izbeglice za sobom ili odnosile, ili uništavale sve što su mogle, pa i vrata i prozore, a iz starijih zgrada čak i drvena stepeništa, tako da su prema ulici ostajale samo fasade). Gradom se širio smrad gasa iz oštećenih instalacija. Čak su i sa plaža nestali tuševi, vrata od kabina – pa i trambuline! Oni stariji među nama koji su malo bolje posmatrali i zapažali kako su zapušteno i prazno izgledala ostrva, kao naprimer Cres, leti 1956/57 godine, mogu da zamisle kako je tek bilo u Puli 1949. godine, osam godina pre toga!

Sa Pule je te, 1949. godine, bio skinut režim administrativnih ograničenja za dolaske, a bila je relativno blizu Trsta. Posle plaže, uveče (nije bilo televizije, a nismo imali ni radio) mi, deca (ja i deca mog rođaka i njegovih gostiju, sve sami „belogardejski Rusi“) bi se igrali, ali do ušiju bi nam povremeno dopirali odlomci razgovora starijih - između ostalog i o nekima koji su bili hvatani pri pokušajima begstva, ali i o nekima kojima je to uspevalo....

Kada se među nama uspostavilo poverenje, Evgenij i ja smo u školi počeli da kujemo naš „master plan“, čak i za vreme časova. Opasnost se krila u tome da nas ne otkriju profesori – a najopasniji je bio „Hromi Daba“ (koga je u svojim „Godinama koje su pojeli skakavci“ tako reljefno opisao Borislav Pekić). Bilo nam je jasno da je najbolji način da bežimo podmornicom, pa smo počeli da pravimo nacrte.... To je bila limena podmornica na nožni pogon (mehanizam bicikla, sa propelerom umesto točkova), sa dva sedišta i duplim dnom. Nju ćemo naručiti kod nekog limara u Puli, kada iduće godine odemo zajedno kod mog rođaka na letovanje. Istina, o finansijskom delu plana nismo imali jasne predstave. Kada je porinemo u more, duplo dno ćemo napuniti vodom, pa će ona potonuti – naravno, ne suviše duboko, ali toliko da se ne vidi, a mi ćemo kroz jednu cev disati i okretati pedale.... Ako to radimo tokom cele noći, nema sumnje da ćemo se dokopati Trsta.

I onda – Zapad... sloboda.... demokratija i sve ono što nam je Grga Zlatoper („ovdje Glas Amerike, govori vam Grga Zlatoper, “) pričao... Istina, nismo tada razmišljali o tome kako da izronimo, tj. izbacimo vodu, ali to mi je palo na pamet tek mnogo kasnije, kada je ceo plan ionako bio bespredmetan, tako da opasnost od davljenja više nije postojala..(/slika2)Plan nam je propao jer su 1949. godine već uveliko počele deportacije belogardejskih ruskih izbeglica iz Jugoslavije... tj. onog ostatka koji 1944. godine nije želeo (ili mogao) da izbegne pred nadiranjem partizana i sovjetske armije.

Jednog dana, Evgenij, pošto već nekoliko dana nije dolazio u školu, došao je kod mene da se oprosti. Majci i njemu je bilo naloženo da se sutradan jave na železničku stanicu za transport....u Trst! Bio sam rastužen što ostajem. Moj otac se nije nalazio na spisku za deportaciju, jer je kao inženjer na izgradnji termocentrale u Kostolcu bio potreban.... za grandiozne uspehe izgradnje socijalizma u Prvoj Petoljetci (ha, ha, ha – ko se još tih petoljetki i ostalih majmunijada seća?) Tako ja i ostadoh, a naš genijalni plan za podmornicu ostade, na moju sreću, neizveden... Za svoj odlazak sam morao da čekam još više od dvadeset godina. Ali, onda me niko nije deportovao. Sam sam se, elegantno, odselio izdašno finansiran od strane zapadnog poslodavca kome sam bio jako potreban.

Od Evgenija nikada više nisam ništa čuo. Da li je zaista dospeo u Trst? Ko zna – a evo i zašto:

Mnogo godina kasnije, oko 1980. godine, kada sam već uveliko živeo u Holandiji, u gradu Arnhemu, naišao sam na Rusku Zagraničnu Crkvu. Bila je u jednoj običnoj kući. Njen jednostavni ikonostas, kako sam saznao, bio je prenet baš iz tršćanskog logora za raseljena lica! Tu sam se upoznao i sa nekoliko staraca i starica, belogardejskih ruskih izbeglica deportovanih u Trst iz Jugoslavije, koji su - što zbog starosti, što zbog bolesti bili zaglavili u onom tršćanskom i ostalim zapadnoevropskim logorima sve do sredine šezdesetih godina. Mlađi i sposobniji su otišli – ko u Kanadu, ko u Australiju, ko u Ameriku, a ko čak i u Australiju. Njih niko nije hteo da primi... Na kraju se, negde 1960. godine, stara holandska kraljica Vilhelmina, baba sadašnje holandske kraljice (setivši se, valjda, svoje ruske prababe Ane Pavlovne Romanove, sestre pobednika nad Napoleonom, cara Aleksandra I), smilovala i primila ih u Holandiju, dala mesta u staračkim domovima starima, a onim nešto mlađima i nekakvo bedno zaposlenje. Od njih sam i saznao sumorne detalje o onim transportima zaostalih ruskih „belogardejaca“ sa beogradske železničke stanice „u Trst“ tokom 1949 i 1950. godine. O „Trstu“ su im bar govorili udbaši koji su ih sprovodili u deportaciju. Međutim, nisu svi dospevali na „Zapad“. Pitanje je kada će, i da li će ikada iz Udbinih – navodno sada otvorenih arhiva, postati jasno kako i zašto, tek dešavalo se da neka kompozicija bude podeljena na dva dela: jedan ode zaista u Trst, a drugi: kako kada - u Mađarsku, Bugarsku, Rumuniju. Ti ljudi su mi pričali da se ponekad dešavalo da bi tako i porodice bivale razdvajane, pa je neko najzad dospevao u Kanadu, a neko u Sibir ili Kazahstan....i taj rastanak je bio zauvek.(/slika3)Najjezivija priča koja se među njima pričala bila je o jednom vagonu ruskih izbeglica koji je trebalo da se prebaci u Bugarsku. Tada je baš bilo došlo do tolikog zaoštravanja odnosa, da su Bugari odbili da ih prime, a udbaši – da ih ne bi morali vraćati, uzeše pa ih postreljaše i pokopaše kod bugarske granice. Da li je neko od njih preživeo, pa tu priču ispričao, ili je ona bila samo plod mašte napaćenih apatrida koji su mi je ispričali... ko će znati? Ali, poznajući prirodu i naravi „čuvara naše revolucije“, priča baš i ne zvuči sasvim neverovatno.

Gde li je danas moj kratkotrajni parnjak iz prvog razreda Četvrte Muške, knez Evgenij? Nadam se, ipak, da ne leži tamo negde... kod bugarske granice?
Više nisam mlad, često razmišljam o tome zašto sam otišao? Ipak, opterećen sumornim uspomenama iz detinjstva,uprkos tome što je kasnije, naizgled, postalo nešto bolje, mislim da – ako nisam želeo da sve zaboravim nisam imao drugog izbora. Nisam mogao ni da zaboravim, ni da oprostim.

Nostalgija? Sigurno. Nekoliko puta godišnje dođem na nedelju-dve u Beograd, sretnem se sa svojim vršnjacima iz gimnazije i sa fakulteta, penzionerima – kao i ja. Vidim kako žive (bolje rečeno, većina životari). Neki čak od svoje žalosne penzije izdržavaju svoju decu i unuke koji su ili izgubili posao, ili ne mogu da ga nađu.

Nostalgija? Da. Zaista se uvek iskreno radujem predstojećem susretu sa Beogradom (ali, moj Beograd sve više nestaje...). Radujem se dolasku u Beograd, ali se još više radujem i odlasku iz njega. Tako mi je radost dvostruka.


Komentari51
5f971
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Lune Lunetic
A, kakav je bio zivot, miliona ljudi, muzika i proletarijata, bede i sirotinje kada su morali da prihvate revoluciju, pa i *revolucionarnu pravdu*, njih vidim niko *ne sazaljeva*...?
strale
Ovo nije prica nego zivot prenesen na papir da bi saznali kako se zivelo u vremenu kada nismo ni bili rodjeni.Bas sam sa paznjom procitao jedan zivot coveka od ranog detinjstva.Zivot mojih roditelja je bio jos tezi a to je period tridesetih godina proslog veka kada su bili vise gladni nego siti a to se desavalo u nasoj zemlji,u svakom slucaju bas hvala na objavljenoj prici
d
Zahvaljujem Vam se na ovom tekstu koji govori o zivotu i ozbiljnim nedacama koje ste uspesno prevazisli, a sve to bez i najmanjeg traga patetike i nedolicnosti. HVALA jos jednom i molim vas pisite ponovo. S postovanjem d
Salone
Izasli ste kao pobjednik,to se vidi,pozdrav.
hvala
Ovo mi je najbolja prica do sada.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja