četvrtak, 04.06.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 06.02.2009. u 22:00 Zlatko Paković

Čovek, životinja i Bog

Jedan od nedavnih saziva ministarstva kulture kod nas doneo je odluku da se iz osnovne i srednjoškolske nastave o prirodi eliminiše teorija evolucije kao nešto prevaziđeno. Glasovima razuma sprečen je povratak na versku dogmu u nauci, a pomenuti saziv ministarstva – otpraćen u zaborav. U međuvremenu, na svetskoj sceni, ne bez čuđenja većine u pastvi, vrhovni kler Katoličke crkve priznao je Darvinovu teoriju evolucije kao valjano tumačenje razvića oblika života na Zemlji, naravno i dalje ostajući pri tvrđenju da primarni impuls, začetni dah života samog, potiče od Boga. U ovom združenom vidu kreacionizma i evolucije, Darvinova teorija predstavlja zapravo razjašnjenje čudesnosti i lepote principa božanske promisli. Ipak, time se stvaranje Adama (zatim i Eve) u vrtu edenskome neminovno tumači kao književna alegorija.

Načelo kreacionizma u „evoluciji“ odstranjuje iz njenog procesa svojstva slučajnosti i materijalnosti. Sve se tu, naime, zbiva po unapred promišljenom i zadatom planu – sve do pojave čoveka kome je „data“ slobodna volja da odlučuje u skladu ili nasuprot volji Stvoritelja, odnosno Inteligentnog Dizajnera, kako ga danas imenuju pristalice „naučnog kreacionizma“ (uglavnom u SAD).

Smisao teorije evolucije, međutim, jeste u nepostojanju početnog plana začetka i programa razvoja života na Zemlji, kao i u tome da se slobodna volja čoveka ne ugleda na božansku volju kao jedino ispravnu, nego svoju ispravnost crpi iz zajedničkog iskustva (egzistencije). Da bi, naime, slobodna volja evidentno bila sloboda izbora, postojanje transcendentne paradigme, nužno je izlišno – princip je imanentne etike.

Pojedini savremeni filozofi deisti hrišćanske provenijencije Boga ne smatraju ontološkim principom nego bezgraničnom ljubavlju koja se može svakog trenutka izliti na onoga ko joj se obrati, bez obzira na učinjena dela ili nedela. Ovakav Bog, dakle, nije odgovoran za zla u svetu, jer on i nije tvorac sveta. Ovo jedinstveno teološko shvatanje koje negira kreacionizam neprihvatljivo je za sve poznate kongregacije hrišćanstva.

Od ljuskara do bezgrešnog začeća Svete Deve Marije

Pravoslavnu crkvu i danas deklariše stav apsolutnog kreacionizma i čvrstog negiranja evolucije.

Istaknuti pravoslavni intelektualac Vladeta Jerotić – psihijatar koji Frojdovu teoriju nesvesnog i podsvesnih procesa sublimacije, kao i Jungovo učenje o arhetipovima i individuaciji, spaja sa iskustvom pravoslavne duhovnosti (no ne bez osvrta na duhovno iskustvo drugih religija, a naročito budizma) – objavio je knjigu „Nedremano Božje oko u čudima prirode“ (Službeni glasnik, 2008), koja je, u stvari, suptilan pokušaj opovrgavanja teorije evolucije. Citat iz ove knjige koji kod pitanja o bezgrešnom začeću reflektuje na oblik partenogenog razmnožavanja ili razvića jaja i živih mladunaca bez prethodne oplodnje, „Od ljuskara do bezgrešnog začeća Svete Deve Marije“ (str. 21), mogao bi biti njen alternativni naslov.

Prema Jerotiću, Bog je, dakle, sva živa bića, sukcesivno, stvorio upravo u obliku u kakvom oni i danas traju ili su pak izumrli, i tu o evolucionom procesu ne može biti reči. Doduše, evoluiraju oblici društvenog života, a s njima dolazi i do promene egzistencijalnih navika i svesti. Životinje su vođene instinktom, a čoveku je data sloboda volje (koju ipak na kraju sveta očekuje kazna u slučaju pogrešnog izbora).

„I pored dovoljnih dokaza prikupljenih do danas u nauci o postanku živih bića da se Darvinova teorija evolucije teško može da održi kao opštevažeća, zastupnici darvinizma i neodarvinizma ostaju pri svome ubeđenju“ (str. 38). Na ovakav zaključak, a njega će varirati više puta (str. 70, 74, 87, 123), Jerotića navode dva dokaza: otkriće vrsta koje su smatrane davno izumrlima (npr. riba celekant) i nesavršenstvo prilagođenosti sredini kod pojedinih vrsta (npr. drškastooka muva).

Najpre, ovi pojedinačni slučajevi ne dokazuju nužno suprotnost principima evolucije. Zatim, to što su i danas prisutne neke stare vrste, smatrane davno izumrlima, ne znači da one upravo evolucijom nisu svojevremeno dostigle odgovarajući stepen bezbednosti svog opstanka, čime im je dalje evoluiranje postalo bespotrebno. A to što određene vrste nisu adaptirane idealno, ne znači da nisu evoluirale; one nisu dostigle savršen, ali jesu dovoljan stepen bezbedne forme za opstanak. Najzad, ovo bi se nesavršenstvo upravo moglo upotrebiti kao dokaz protiv kreacionizma, jer biće savršenije od procesa evolucije nužno stvara isključivo savršene oblike.

Kreacionizam i tolerancija

Zagovornik kreacionizma, Jerotić, ipak, neuporedivo češće nego što apodiktično tvrdi, sebi i drugima postavlja pitanje šta je posredi: „Tajna evolucije i/ili Božije kreacije“ (str. 7, ali i 53, 63, 64, 78; „Nema drugog odgovora na takvo pitanje osim dva moguća: nikakvog boga ovde nema ili svuda je Bog prisutan“ str. 89, te 97, 111). Iako autor, kao praktikujući homo religiosus, „ima“ na ovo pitanje odgovor za sebe, ova njegova počesta upitanost nije (samo) retoričke prirode. On se, dakako, ne može odreći sopstvenog uverenja i sopstvenih uvida, ali ne želi da uskrati mogućnost drugačijeg relevantnog odgovora. U ovom postupanju ogleda se i tolerancija rasprave i istinska hermeneutičnost u zahvatanju problema. Gadamer je, naime, na jednom mestu, hermeneutiku odredio kao stanje duha koje prihvata i one umne, sebi sasvim suprotne zaključke kao, takođe, verovatno i mogućno istinito tvrđenje.

Jerotić piše: „Eto uzvišenog, rekao bih doživotnog zadatka za sve ljude – da najpre osveste svoj strah, a onda zbog straha i agresiju prema strancu. Ovaj stranac može nekad da bude rođeni sin ili ćerka u nekoj porodici, ali taj tuđinac je češće onaj drugi, jer je drukčiji – govori drugim jezikom koji ne razumem, ima boju kože koja nije moje rase, ateista je ili teista, suprotno mome religioznom stavu (ako ga uopšte imam), demokrata je ili socijalista, revolucionar ili konzervativac, suprotno opet od moga političkog opredeljenja (ako ga imam)“ (str. 123). Potom, pitajući se zašto je neophodna demonstracija ovog razumevanja onog drugog i drukčijeg, na istoj stranici nastavlja: „Da bismo jedan od drugog učili da prepoznamo sopstvenu raznolikost (u dubinama višeslojnog nesvesnog) i tako je zavoleli da počnemo da je volimo i kod drugog ...“

Iz ovde citiranog teksta, napisanog sasvim u duhu savremenog humanizma, uviđamo da je etika tolerancije moguća bez obzira na lične preferencije i uverenja. Jerotić na ovom mestu apstrahuje svoje lične stavove i, nezavisno dakle od sopstvenog uverenja, demonstrira etičnost i toleranciju u slobodi volje za različitost mišljenja i delanja.

Da zaključimo, rasprave o postojanju ili nepostojanju Apsoluta, o evoluciji ili kreacionizmu, o poreklu slobodne volje ili o poreklu zla, o tome da li lično iskustvo transcendentnosti nužno upućuje na postojanje transcendentnog bića ili je ono (estetski) fenomen čije je poreklo u čoveku – sve su to pitanja bez kojih se ne može ispoljiti umnost, ali divergentni sudovi koji iz njih proističu, sukobe izazivaju jedino među onima koji ne misle svojom glavom i iz sopstvenog iskustva nego neupitno preuzimaju gotove formule znanja i prakse kao sledbenici (religijskih ili ateističkih ideja – svejedno), a ne kao stvaralačke ličnosti, ateistične ili religiozne – svejedno.

Komentari4
24f4c
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

mihajlo simić
Pričati o Evoluciji je jedno a govoriti o Bogu je sasvim nešto drugo mada su Oni jedno jedinstvo, (samo su naizgled suprotnost) to je (recimo, uslovno približno) kao kada bi sa Draganom Markovićem Palmom (jagodinskim gradonačelnikom i poslanikom u srbskom Parlamentu) razgovarao o muzici, On (Palma) voli muziku da sluša, i to npr. Cecu, i mnogi muzičari mu "svirali na uvce", "samo Mocart, Betoven i Šopen nisu" jer je "tada bio mali". Hvala, lep pozdrav.
Еразмо
Ето, и господина Савића је дилема повукла да се распише....
Srboljub Savic
Evolucija ili Bozje stvaranje su dileme (ili opredelje- nje za jedno) za one koje koji ne veruju dovoljno u Boga i negiraju nauku, dogmatizujuci je. Bog je jedan, vecit, beskrajan - Tvorac zivota, a ne muva, kopriva, majmuna ili coveka. Bog je stvorio zivot u ljubavi (drukcije nije moglo biti a svi pojavni ob- lici na nasoj planeti, opet "sicusnoj loptici" beskraja, rezultat su evolucije (i jos necega, jos ne otkrivenog i naucno neobradjenog). Iz toga sledi nas zadatak - teci zivot u ljubavi. Uredjenje ljudskih odnosa, nauka, ... su "nase stvari". Zato, kad mislimo ili govorimo o Bogu, razmislimo dobro. Nase bice (jedinstvo duha i tela) je i malo i veliko, a Bog - Tvorac, toliko beskrajan i toliko sveprisutan. Molim vas, oprostite meni, takodje trunu i trenu, sto eto, komentarisuci clanak, iskazujem misao o Bogu. S postovanjem, S. Savic
Еразмо
Белодано је да је дилема „еволуција или божје створитељство (креационизам) лажна. Пошто нико не зна ни шта је Бог ни како функционише, могуће је да је и еволуција божји принцип, или чак вид Бога. Међутим, та дилема пружа згодан мотив за разраду и за писање бескрајног низа велеумних и високопарних књига, у нас и у свету.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja