sreda, 28.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 13.03.2009. u 22:00

Hodam za svojom slobodom

Љубица Марић са мајком, у позним годинама

Unesko je ovu godinu proglasio godinom Ljubice Marić, u čast stogodišnjice rođenja ove naše kompozitorke, slikarke, pisca, dirigenta, bez sumnje jedne od najkreativnijih ličnosti Srbije prošlog veka. Ovaj jubilej biće obeležen nizom manifestacija kod nas i u svetu – već 18. marta, na dan njenog rođenja, u Beogradskoj filharmoniji biće izvedene njene kompozicije iz perioda 1929–1976. U okviru Bemusa, na jesen, biće održano nekoliko koncerata simfonijske i kamerne muzike Marićeve, kompozicija njenih holandskih prijatelja i svetovne muzike 20. i 21. veka inspirisane Osmoglasnikom, uz učešće najrenomiranijih domaćih i svetskih muzičara, izložba o njenom životu i delu u SANU, kao i međunarodni simpozijum o njenom stvaralaštvu. Tom prilikom biće predstavljena i knjiga njenih literarnih ostvarenja u kojoj će se uz njene taoističke poetske „Tablice“ naći i dosad neobjavljeni dnevnički „Zapisi”, koji predstavljaju sublimirane poetsko-filozofske opservacije zrele umetnice, iz kojih ekskluzivno objavljujemo odlomak

                                                       ~  *  *  *  *  * ~

EKSKLUZIVNO: IZ ZAPISA (1996–2000)

Ljubica Marić

Cela Priroda je nesavršena; jer da je savršena ne bi bila živa. U njenoj simetričnoj osnovi vlada izvesno odstupanje od simetričnosti – izvesna asimetrija – i time: kretanje i tako oživljavanje!

Vreme je senka bitisanja našeg.

Najteže mi pada ono što govori nečije ćutanje.

Divim se Vašem divljenju, jer samo ono daje smisao životu – divljenje i davanje!

Idem, hodam za svojom slobodom, ona me u svojoj tihosti vodi dobrim putem.

Zaboravili smo na snagu instinkta, na snagu neposrednosti, na snagu intuicije – talenta – istinitosti, na prvenstvo stvaralačke moći.

Umetnost nas osposobljava da u sve većoj meri možemo da čujemo, vidimo, doživimo beskonačnu raznovrsnost i dinamiku sveta.

Svu lepotu naše oči stvaraju, a potpuna biva kad im pogled prodre u njenu sadržinu i poreklo.

Vratimo stvaralaštvo na plodnu njivu u kojoj klija i iz koje niče, vratimo se unutarnjem svom svetu sa bogatstvom još nepronađenim.

Najvažnije je da nešto oživi životom ma i za trenutak; jer Trenutak je Car svog trenutnog carstva – neponovljiv, nepromenljiv, NEPONIŠTIV.

Sačuvaj prasliku onih miliona dragocenih cvetića koji su i TI u TEBI.

Dušo moja, budi sama, puna si voljenih koji prođoše i onih koji nailaze – sa njima si.

I kada bi ljudi živeli hiljadu godina – i hiljadite godine bi opet nešto spoznali.

Oči uvek govore istinu (makar i u trenu trena) za onoga ko ume da ih čita, u koga prodru, koga prozrače do dna podsvesti, a onda i do svesti.

U svu arheologiju života, u sve stvaranje, u svu umetnost utkana je iluzija kao najrealniji činilac života, kao prisutni ZAMETAK svake IGRE, sve do vrhunskih ostvarenja ljudskog duha.

Šta mi znamo o ponornoj svesti! To znaju samo ludaci i stvaraoci.

Duša je ono treperenje između želje i smrti.

Bilo i prošlo, a nikad neće prestati.

Mi proživljavamo u sebi mnoga lica, mnoge karaktere. Treba samo imati hrabrosti, pa osluškivati one „letimične želje i namere” (da ne kažem tajne razgovore), ukoliko nam to, naravno, naša sujeta dozvoli.

Svaki slučajni zvuk koji ispunim MUZIKOM – on je DAR SUDBINE.

Brojke su smešna stvar, postoji samo JEDAN.

Svaki težak trenutak je jedna mala večnost.

Samo u hrabrosti za istinitost vidim mogućnost za duboki mir i izdržljivost.

Ko sve od naših predaka ludaka ne progovori, ponekad, iz nas!

Važno je imati znanje, ali je važnije sticati ga sopstvenim razlikovanjima.

Patnja je vrhunac našeg bića – ko je izbegne, nije uspeo.

Neka svako kod drugoga pretpostavi nešto bolje, ako mu nije neophodno da pretpostavi nešto gore.

Slikarstvo nas uči da slikamo očima.

Da stojimo na pramcu broda usidrenog uzvodno i gledamo u reku, verovali bismo da napredujemo. Neka čovečanstvo razmisli!

29. APRIL! (oko 3 sata) 30. 4. (1999)

Verujem da je ovaj zemljotres ekološka reakcija na dubinsko razaranje našeg tla – dva udara u razmaku od nekoliko sekundi.

U jednom satu: bombardovanje, grmljavina (prirodna), zemljotres (slika tla)!

Čovek treba da poseduje izvesnu dozu superiorne ravnodušnosti u sebi da se ne bi usitnio u svađalicu.

DVA znači različitost.

Nema stajaćeg trenutka, a sve što se dostiže to se i prestiže...!

Ono što mi se čini tačnije je od onoga što znam.

Invalidi duha i čovečnosti vladaju svetom.

Možda bi se svemu mogao naći početak osim samom Početku

-----------------------------------------------------------

Mistični vitraži zvuka

Upravo neočekivani spoj jednog mogućeg ukrštanja, nazovimo tozapadnim i istočnim iskustvom doživljaja sveta, čini muziku Ljubice Marić veličanstvenom. Čini se da je ovo originalno uklapanje svetova bio razlog neprepoznavanja izuzetnosti njenog dela u sopstvenoj sredini

Sjajan je povod da se, u godini proslave 100-godišnjice rođenja jednog od naših najboljih kompozitora, Ljubice Marić, čovek zamisli nad značajem i mestom njenog dela, kao i nad razlozima zbog kojih srpska sredina nije imala jasnu percepciju o njenom ogromnom vizionarstvu i originalnosti, naročito tokom niza godina dugog života ove izuzetne umetnice.

(/slika2)Nedovoljno je poznata činjenica, koju je utvrdio naš muzičar i pisac Borislav Čičovački, da je Ljubica Marić prvi kompozitor u istoriji muzike koji je „upotrebio crkvenu melodiju (poreklom iz srednjovekovne vizantijske duhovne muzike) za strukturnu (melodijsku i harmonsku) izgradnju sopstvenog neliturgijskog i neprogramskog dela” (ovde se, naravno, ne uzima u obzir upotreba srednjovekovnih crkvenih melodijaza komponovanje duhovne muzike ili muzike kojom se predstavlja sveštenstvo i crkva, kao kod Musorgskog ili Stravinskog, ili upotreba tih melodija za komponovanje dela sa jasnom programskom sadržinom, npr. korišćenje sekvence Dies irae, iz 13. veka, za „ozvučavanje daha smrti” kod Berlioza, Lista, Sen-Sansa ili Rahmanjinova). Upečatljiva je i činjenica da, tek 10-15 godina nakon nastanka Oktoihe 1 (1958-59. godine), prve kompozicije Ljubice Marić u kojoj je ona za temu celokupnog dela upotrebila napev iz srpskog Osmoglasnika, dakle tek deceniju kasnije, počeo je, pre svega u Istočnoj Evropi, da se oformljuje snažan muzički pravac koji će se zasnivati na upotrebi srednjovekovne crkvene muzike za komponovanje, većinom neliturgijskih kompozicija.

Najpoznatiji predstavnici ovog stila, pomalo nespretno nazvanog, mistični minimalizam, koji su doživeli ogromnu popularnost i slavu širom sveta su Arvo Pert, Henrik Gorecki, Alfred Šnitke i Džon Tavener, između ostalih. Dakle, samo na osnovu ovih podataka, postaje jasno da delo Ljubice Marić zauzima značajno mesto u istoriji muzike druge polovine 20. veka, pošto je umetničkim prosedeom Oktoiha 1 iniciran muzički pravac koji se bazira na upotrebi crkvene muzike (poreklom iz srednjeg veka) za komponovanje neliturgijskih dela, a koji zapravo predstavlja jedan od vidova postmodernizma u muzici.

Pored ovih zapažanja, potrebno je otisnuti se još dublje u sagledavanje muzičkog dejstva njenog dela, da bi se njegova posebnost ukazala jasno. I pored toga što je upotreba napeva Osmoglasnika u mnogim njenim kompozicijama muzički upečatljiva, osnovni izraz muzike Ljubice Marić mogla bih da opišem kao samosvojan način „instrumentalnog pevanja ili pojanja”. Ovaj specifičan vid muzičkog izražavanja pronalazi izvore, naravno, u liturgijskoj muzici i njenim napevima, ali, budući da Ljubica Marić uspeva da ga na poseban način pretvori u instrumentalan zvuk, on transcendira u nov, originalan muzički lik, koji je pre svega obeležen bojama samih melodijskih linija, kao i transformacijom koju doživljava sa svakim novim registrom instrumenta koji ga svira. Ovu igru boja i svetlosti mogla bih da uporedim sa razbijenim vitražom neke srednjovekovne crkve, koji Ljubica, sa svom svojom ljubavlju i intuicijom ponovo sastavlja, ali tako da on ima potpuno drugačiji izgled. Svetlost kroz njega pada na neočekivan način, tako da svet vidljivog dobija nove obrise, a ipak i jedan i drugi vitraž sklopljeni su od istih elemenata.

Upravo ovakvi umetnici pripadaju onoj retkoj vrsti ljudi koje smatramo izuzetnim, jer poseduju dar originalnosti i njime su u stanju da stvaraju nove obrasce, da svetu poklanjaju nove slike, izraze i doživljaje. Iako praksa pretvaranja pevanja u instrumentalnu formupostoji od davnina (npr. u baroku, koji predstavlja još jednu izvorišnu tačku za muziku Ljubice Marić, recimo u formi Arije sa varijacijama), ovo pevanje u delima kao što su Vizantijski koncert, ali još više u Monodiji Oktoiha, Invokaciji ili Čudesnom miligramu predstavlja oblik metafizičkog dodira prapočetnog obraćanja Uzvišenom. Centralna uloga muzike u liturgiji rane crkve bila je u službi reči i, prilikom recitovanja teksta u grupi, prirodna forma podizanja glasa, promene intonacije tokom tog recitovanja, dovela je do nastanka bogoslužbenog pevanja. Ovakvo rečitativno pevanje se tokom vekova (prvo iz sinagoga) prenosilo i prilagođavalo jezicima na kojima je liturgija izvođena, ali se, ipak, može zamisliti da svi ti napevi u svojoj srži sadrže element početnog oduševljenja i strahopoštovanja prema prvoj objavi Boga (Avramu), što im daje nekakva, gotovo mistična svojstva. Iako Ljubica nije bila vezana ni za jednu crkvu, čak je prema institucionalnoj religioznosti osećala otpor, bila je duboko religiozna, na svoj, poseban način.

Ključno obeležje koje ovu muziku čini izuzetnom u našoj muzičkoj istoriji, ali i daleko šire, jeste alhemičarsko stvaranje čudesnog hibrida između „instrumentalnog pojanja” i uznemirenog, ekspresionističkog krika prodora u podsvesno, u iracionalno, u svet snolike stvarnosti. Više puta je Ljubica u svojim kompozicijama zapisivala Njegoševe stihove „Je li javje od sna smućenije?” i ovo pitanje sebi muzički postavljala. Ekspresionistički uzvici bola i sumnje, kojima odjekuje ova muzika,jesu ljudski i oni se smenjuju sa mirom vizantijske nebeske ravnine, kao da monah u svojoj ćeliji, kroz iskušenja i ogromnu patnju, koju ona sobom nose, otkriva i doživljava svetlost istine, da bi ga patnja ponovo povukla u ponor, stvarajući tako krug životnih ciklusa koji je svakom biću blizak.

Umetnički izrazi kojima Ljubica Marić deluje u svojoj muzici, uobičajeno se nalaze na suprotnim polovima poznatih umetničkih svetova i upravo neočekivani spoj jednog mogućeg ukrštanja, nazovimo to zapadnim i istočnim iskustvom doživljaja sveta, čini ovu muziku veličanstvenom.Čini se da je ovo originalno uklapanje svetova bio razlog neprepoznavanja izuzetnosti dela Ljubice Marić u sopstvenoj sredini. Da li je, u stvari, uzrok neshvatanja njene originalnosti, zapravo, protivljenje palanačkog duha svemu što je tuđe, što nije duboko ukorenjeno samo u poznate i priznate tradicionalne načine izražavanja ili je to, naprotiv, provincijalni zazor od tradicionalnih vrednosti, poput Osmoglasnika, kojemu je sklon onaj pseudonapredan, mondijalistički deo palanačkog sveta, budući da je za njega jedino tuđ vazduh čist i samim tim poznat i prihvatljiv, ili je to, na kraju, samo uobičajeno odbacivanje onoga koji je drugačiji, jer se ne uklapa u plemensku svest o zatvorenosti i nepromenljivosti stvarnosti koja okružuje sve ostale saplemenike?

Bilo bi važno da pronađemo odgovor na ovo pitanje, jer je on i odgovor na zagonetku o kulturnom identitetu i jasnoći elemenata koji ga čine. Ipak, velika je sreća biti svestan da je ovaj svet ogroman i prepun raznolikosti, koje čine mogućim prepoznavanje, opstajanje i trajanje vrednih dela velikih umetnika ljudske civilizacije, kakva je bila Ljubica Marić.

Isidora Žebeljan

-----------------------------------------------------------------

Prva dama evropske muzičke avangarde

Njenu kompozitorsku darovitost prepoznavali su i podsticali Slavenski, Suk, Haba, Šostakovič... a njeno delo je najvažniji prodor srpske muzike u svet. Bila je prva žena dirigent u Srbiji, napisala prvu srpsku atonalnu kompoziciju i prva upotrebila crkvenu melodiju u svetovnom delu

Ljubica Marić, kompozitor, dirigent, pisac, slikar i vajar, jedan od najznačajnijih srpskih umetnika 20. veka, rođena je 18. marta 1909. godine u Kragujevcu, gde je njen otac Pavle Marić službovao kao zubar.

Po isteku službe u Kragujevcu, porodica Marić preselila se u Beograd gde Ljubica rano počinje da svira na violini. To je vreme balkanskih ratova, u kojima je njen otac aktivno učestvovao i poginuo. Ljubica Marić se sećala parade vojnika po povratku iz Drugog balkanskog rata, kada je konj njenog oca, uz zvuke truba, prodefilovao bez jahača. Otuda snažna impresija zvukom truba, čiji će se poklič javljati u njenim orkestarskim delima.

(/slika3)Josip Slavenski, koji je vodio kurs kompozicije u tadašnjoj Muzičkoj školi u Beogradu, zapazio je izuzetnu darovitost Ljubice Marić i svesrdno stimulisao njene kompozitorske pokušaje. Prva kompozicija devetnaestogodišnje Ljubice, Tuga za đevojkom, za muški hor, rađena pod uticajima smelih harmonskih rešenja Slavenskog, imala je velikog uspeha u izvođenju hora „Obilić”.

Prag, Berlin, Amsterdam...

Godinu dana kasnije, 1929. godine, završila je dva odseka Muzičke škole, violinu i kompoziciju. Bila je prva osoba na čijoj je diplomi, stečenoj u Srbiji, stajala reč KOMPOZICIJA! Diplomski rad Sonatu fantaziju, za solo violinu, izvela je i na prijemnom ispitu na Državnom konzervatorijumu u Pragu iste godine, gde je, zahvaljujući kvalitetu tog dela, odmah primljena na poslediplomske studije!

U Pragu su ona i njena majka Katarina živele u iznajmljenim sobama i stanovima, a izdržavale se zahvaljujući majčinom radu po kućama imućnih praških porodica. Ljubica Marić je studirala u klasi Jozefa Suka, pristalice atonalne muzike. Redovno je posećivala koncerte savremene muzike širom srednje Evrope, ali je najviše uticaja na njenu tadašnju muziku imalo stvaralaštvo atonalnog perioda Arnolda Šenberga: već 1930. godine Marićeva je komponovala Gudački kvartet, prvu srpsku atonalnu kompoziciju. Nezadovoljna umetničkim rezultatom, spalila je partituru svog prvog praškog dela.

Pored studija kompozicije, u Pragu je završila i studije dirigovanja u klasi čuvenog Nikolaja Malka. Tako je postala jedna od prvih žena dirigenata u Evropi i prva žena koja je dirigovala Simfonijskim orkestrom Češkog radija! Ubrzo je napustila Prag i upisala studije klavira na Državnom konzervatorijumu u Berlinu, u klasi Emila Selinga. Bila je direktan svedok Hitlerovog preuzimanja vlasti.

Ali, jedan drugi događaj, koji se desio u proleće 1933. godine, promenio je tok života Ljubice Marić: njen Duvački kvintet uvršten je u zvanični program Festivala savremene muzike (ISCM), koji se te godine održavao u Amsterdamu, zajedno sa Simfonijom psalama Stravinskog ili Voltonovim Baltazarovim pirom. Ipak, sva međunarodna kritika ocenila je Duvački kvintet Ljubice Marić kao jedno od najboljih i najzanimljivijih dela prezentovanih tom prilikom. To je ujedno predstavljalo i jedan od prvih velikih uspeha i prodora srpske muzike u svetu.

Kobni manifest

Talenat dvadesetčetvorogodišnje srpske kompozitorke nije privukao pažnju samo holandskih kompozitora njene generacije, nego i pažnju jednog od tada najvažnijih promotora savremene muzike, velikog nemačkog dirigenta Hermana Šerhena koji joj je omogućio učešće, istog leta, na njegovom festivalu savremene muzike u Strazburu, uz Belu Bartoka i najčuvenije kompozitore i muzičare toga doba. Na tom festivalu dirigovala je svoju Muziku za orkestar, i dobila izuzetne ocene kritike, što je moglo da joj omogući uspešnu međunarodnu karijeru na evropskoj sceni. Ali mlada kompozitorka, zaneta ekstremnim levičarskim idejama, potpisala je manifest drugog učesnika a svog prijatelja Vojislava Vučkovića, komuniste i pobornika muzike za „narodne mase“, kojim je oštro osuđena umetnička politika Šerhenovog festivala. Šerhenova ljutnja bila je razumljiva i Ljubica Marić je ostala bez njegove podrške.

Ljubica Marić se potom vratila u Beograd, gde je bila aktivna kao dirigent, a 1935. godine preselila se u Zagreb. Tamo joj je policija pretresala stan zbog prepiske koju je vodila sa Vojislavom Vučkovićem, a bila je i hapšena. Godinu dana kasnije ponovo se vraća u Prag, na specijalističke studije kod Alojza Habe, na Odeljenju za mikrotonalnu muziku Praškog konzervatorijuma. Potom se vratila u Zagreb, gde su joj predstavnici tamošnje Muzičke akademije obećali četvrtstepeni klavir, kako bi joj omogućili da komponuje i predaje mikrotonalnu muziku. Družila se sa Krležom, Krklecom i Krstom Hegedušićem ali se u jesen 1938. godine definitivno preselila u Beograd. Zaposlila se kao profesor teorijskih predmeta u Muzičkoj školi „Stanković”.

Tih godina, kao i za vreme Drugog svetskog rata, skoro uopšte nije komponovala, nego se bavila proučavanjem narodne muzike, kao i Mokranjčevog zapisa srpskog Osmoglasnika, koji će, nekoliko decenija kasnije, postati njena najvažnija muzička inspiracija.

Bogumilski epitafi

Posle Drugog svetskog rata postala je profesor teorijskih predmeta na Katedri za kompoziciju Muzičke akademije u Beogradu. Jedno vreme se aktivno bavila dirigovanjem, u okruženju koje je taj poziv smatralo izričito muškim, te je krajem četrdesetih godina zauvek prestala da diriguje. Nije više bila pristalica komunističke ideologije, pa je u javnom društveno-političkom životu učestvovala minimalno. Posvetila se komponovanju, ali i crtanju i slikanju. Kao kompozitor, napustivši načela međuratne avangarde, delimično se povinovala diktatu socrealizma, tražeći i pronalazeći put ka svom ličnom, visokooriginalnom muzičkom izrazu.

„Nezaboravan je trenutak kada mi je do ruku došla umnožena sveščica sa epitafima isklesanim na bogumilskim stećcima u Bosni i Hercegovini (13–16. vek), a zatim noć kada se već nazirala dramaturgija sedam odabranih napisa, i nezaboravno jutro kada su potekli prvi zapisi muzike koja je nastajala iz tih jednostavnih, živih i životnih reči; jer suočen sa smrću, život zrači svoju punu vrednost kao dragulj na tamnoj osnovi – i u trajanju odblesaka nastavlja se.” Tako je Ljubica Marić opisala nastanak svoje kantate za hor i orkestar, Pesme prostora, koja je već na samoj premijeri, 1956. godine, ocenjena kao izuzetan muzički događaj, da bi danas to delo predstavljalo jedan od najvećih dometa srpske umetničke muzike.

Tom kantatom je otpočeo kompozitorkin zreli i najplodniji stvaralački period, koji, u stilskom pogledu, predstavlja autentičnu sintezu ekspresionističke muzičke estetike i esencije muzičkih karakteristika narodne, kasnije i duhovne muzike Balkana.

U kompoziciji Oktoiha 1 (1958–1959) Ljubica Marić je kao temu upotrebila napev prvog glasa srpskog Osmoglasnika. Istorijski gledano, prvi put je tada jedan kompozitor upotrebio crkvenu melodiju (poreklom iz srednjovekovne vizantijske duhovne muzike) za strukturnu izgradnju sopstvenog neliturgijskog i neprogramskog dela.

Šostakovičevo oduševljenje

Živeći povučeno, Ljubica Marić je tih godina mnogo komponovala, crtala i slikala, mnogo čitala. Počinje da piše svoje najznačajnije književno ostvarenje, zbirku poetsko-filozofskih epigrama, Tablice, zasnovanih na taoizmu. Ipak, uspesi njene muzike na izvođenjima u zemlji i inostranstvu obezbedili su joj veliki ugled u Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji, tako da je 1963. godine postala član Srpske akademije nauka i umetnosti. U to vreme se intenzivno družila sa Ljubicom Sokić, Zorom Petrović, Mariom Maskarelijem, Petrom Omčikusom, Kosom Bokšan, Ivom Andrićem, Vaskom Popom, Markom Ristićem (na čije je stihove komponovala kantatu Prag sna), Miodragom Pavlovićem, Enrikom Josifom, Zoranom Mišićem, Vladom Petrićem, Vladetom Jerotićem... Tokom šezdesetih godina, Ljubica Marić se susrela i sa Stravinskim i Šostakovičem, prilikom njihovih poseta Beogradu. Šostakovič se oduševio njenom muzikom i obećao joj predstavljanje u Moskvi. Nažalost, ono nije realizovano, najverovatnije zbog otpora tadašnje sovjetske vlasti prema elementima crkvene muzike u njenom stvaralaštvu. „Jedan od najlepših utisaka iz Jugoslavije ostavile su na mene Pesme prostora Ljubice Marić. Ceo arsenal moderne muzike upotrebila je za veliki cilj. Govori jasnim, ubedljivim jezikom iz dubine duše...”, rekao je Dmitrij Šostakovič u intervjuu za časopis „Zvuk”, 1963.

Taj plodan i intenzivan period naglo se prekinuo 1964. smrću njene majke, osobe koju je smatrala najzaslužnijom za sve što je u svom profesionalnom životu postigla, tako da sve njene kompozicije nose posvetu „Mojoj Majci”. Od te 1964. godine Ljubica Marić je prestala da komponuje. Nastavila je da se bavi crtanjem i vajanjem, kao i pisanjem (dovršava zbirku Tablice), a sasvim se povukla iz javnog života. Tokom sedamdesetih godina počinje, na specifičan način, da se bavi improvizovanom muzikom.

Instrumenti od porodičnog blaga

Po stanu, u kojem je živela (Ulica Džordža Vašingtona 36), razapela je konce o koje je okačila posrebrene predmete iz porodičnog nasleđa, kao što su pribor za jelo i zubne alatke njenog oca, pa je pomoću njih proizvodila zvuke, koje je kombinovala sa svojim sviranjem na violini (ponekad čak i na dve violine istovremeno), pevanjem i recitovanjem stihova srpske poezije. Te svoje improvizacije je snimila na magnetofonske trake i tako je nastalo delo Muzika zvuka. Te trake su se donedavno smatrale izgubljenim i tek pre pola godine otkrivene su u Muzikološkom institutu SANU, pa još nisu predstavljene javnosti.

Skoro dvadeset godina posle prekida, Ljubica Marić počekom osamdesetih godina ponovo počinje da komponuje. Tako je, u periodu od 1983. do 1996. godine, nastao niz briljantnih dela kamerne muzike koja predstavljaju celovito ispoljavanje visokoindividualnog muzičkog izraza, kao amalgamisani vid snažne kreativnosti.

Tokom devedesetih godina u Amsterdamu je održano desetak koncerata na kojima su izvedena sva kamerna dela Ljubice Marić, a holandske i britanske diskografske kuće objavljuju kompakt diskove sa izborom njenih kompozicija.

Inače, tokom poslednjih decenija svog života Ljubica Marić je oko sebe okupila nove, mlade prijatelje i stvaraoce, koji su se nadahnjivali susretima s njom, poput Vuka Kulenovića, Isidore Žebeljan, Ksenije Janković, Srđana Grujića, Nade Kolundžije, Gordane Marjanović, Miomire Vitas, Nebojše Ignjatovića, Julije Hartig, Melite Milin, Zorice Makević, Slobodana Varsakovića i autora ovog teksta.

Redovno je odlazila na koncerte i izložbe (posebno je bila vezana za Galeriju Haos i njenu direktorku Borku Božović), izbegavala je kontakte sa medijima, ali je otvoreno kritikovala režim u Srbiji devedesetih godina. Ta izuzetno obrazovana i mudra žena bila je radoznala prema novim zbivanjima u umetnosti i filozofiji do svog poslednjeg dana. Poslednjih nekoliko godina života vodila je dnevničke beleške, Zapise, u dve sveske.

Umrla je u Beogradu 17. septembra 2003. godine.

Borislav Čičovački

Komentari3
ff421
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Драган
Византијски концерт Љубице Марић је нешто невероватно.Ниједно музичко дело неможе тако да врати човека у време златног доба средњовековне Србије.Док слушате ово дело пред очима имате сјај средњовековних српских дворова,манастира.Величанствена утврђења на пирамидастом узвишењима...Звечан,Маглич,Рас...риђобраде витезове на белим коњима,смерне пустињаке...величанствене државно-црквене саборе...краљеве краљице у византијском орнату...Ако неко има CD са овим делом волео бих да ми се јави.
Katarina Stevic
Tekst je izvrstan, bila san na izlozbi u Sanu, zao mi je sto ne mogu da nadjem nigde ispisane "Tablice" Ljubice Maric ,nema ih ni u katalogu, koji su me jos vise priblizili njenom delu.
Dragana Rosic
Hvala i pozdrav

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja