četvrtak, 14.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:55

Bombardovanje koje nije proglašeno ratom

Autor: Milan Mišićponedeljak, 23.03.2009. u 22:00

U centru Beograda prošle nedelje su izlepljeni plakati sledećeg sadržaja: „Srbija je svet. NATO protiv Srbije. NATO protiv sveta”.

Jasno je da je reč o još jednoj akciji neke organizacije koja je smatrala celishodnim da na ovaj način pokaže svoj patriotizam i podseti na najveću traumu naše najnovije istorije, na desetogodišnjicu početka NATO bombardovanja tadašnje SR Jugoslavije (čitaj Srbije). Na današnji dan, 24. marta 1999, tačno u 20:38, prve rakete su pogodile vojne ciljeve u Batajnici.

Bio je to početak žestokog vazdušnog bombardovanja od strane najveće vojne alijanse za koju svet zna, u operaciji koju njeni zvaničnici nijednom nisu oficijelno nazvali ratom. Za njih je to bila „vazdušna kampanja”, operacija „Sjedinjena snaga”.

Naravno, mi to nismo mogli da doživimo drugačije nego kao brutalnu agresiju, koja će potrajati čitavih 11 nedelja, da bi se završila „Kumanovskim sporazumom” koji su i NATO i rukovodstvo SRJ i Srbije proglasili svojom pobedom. Ko je poražen videlo se tek kasnije, kada smo prebrojali žrtve, izračunali štetu i povukli se sa Kosova i Metohije – zbog čega je sve to i počelo.

(/slika2)NATO napad je, bez sumnje, bio kreščendo procesa rastakanja bivše, one velike Jugoslavije (SFRJ), vrhunac nesporazuma Srbije sa svetom (i sveta sa Srbijom). Zašto smo – i da li smo morali baš mi da budemo meta, poligon na kome će NATO, uoči svog poluvekovnog jubileja, pronaći novi razlog postojanja, a Amerika redefinisati smisao svoje globalne superiornosti i liderstva?

Da li je ovaj rat mogao da bude izbegnut? Naravno da jeste, sve u čemu učestvuju ljudi može da ima i drugačiji tok. Ne može se reći ni da je sve bilo samo nesrećan sticaj okolnosti: sve je rezultat jedne, sudeći po ishodu, ne baš mnogo promišljene politike, konflikta međusobno suprotstavljenih nacionalnih ciljeva, državničke kratkovidosti, vlastoljubivosti i nerazumevanja realnosti.

Koreni su, istina, duboki, ali neposredni povodi su skorašnji. U središtu je konačni neuspeh političkog eksperimenta zvanog Jugoslavija, njene nemogućnosti da umesto (jedno)partijskog nađe demokratski razlog svog postojanja i trajanja, što je dovelo do njenog okrutnog rastakanja.

Kriza na Kosovu bila je i uvod i završni čin te drame. U objašnjenju sleda događaja koji su doveli do „asimetričnog rata” Srbije protiv (zapadnog) sveta, možda je najsvrsishodnije poći od Dejtona, konferencije koja je okončala rat u Bosni.

U Dejtonu, koji je okupio sve lidere sa prostora bivše Jugoslavije, nije bilo stolice za predstavnike Kosova i Metohije, autonomne pokrajine Srbije, koja je u SFRJ, sa Vojvodinom, imala status „konstitutivnog elementa”, da bi ga izgubila u Miloševićevoj „antibirokratskoj revoluciji”.

Za Kosovo tamo nije bilo mesta, jer da je na tome insistirano, administracija tadašnjeg američkog predsednika Bila Klintona ne bi mogla da se zakiti značajnim spoljnopolitičkim uspehom. Istini za volju, problemi kosmetskih Albanaca u tom momentu nisu internacionalizovani. Problem postoji: Albanci predvođeni umerenim Ibrahimom Rugovom, u to vreme traže samo „široku autonomiju”, bojkotujući organe Srbije i stvarajući svoje paradržavne institucije.

Amerika, ključni arbitar u formirajućem poslehladnoratovskom poretku, ne meša se mnogo u kosovski problem. Nevoljno, na Balkanu se aktivira tek povodom Bosne, čija se agonija, rekosmo, raspliće u Dejtonu, naravno, uz ključno američko usmeravanje.

Kad je, posle toga, Slobodan Milošević stekao oreol „faktora mira i stabilnosti na Balkanu”, Albanci, razočarani zbog propuštene prilike da realizuju svoje nacionalne ambicije, menjaju strategiju. Umesto pasivnog otpora, okreću se nasilju. Prve oružane akcije protiv snaga reda Srbije počinju već 1996, a umerene zamenjuju ekstremisti. Već 1998, autonomija za Albance nije više opcija. Na scenu stupa OVK, čiji lideri ne žele ništa manje od nezavisnosti.

U proleće 1998, SAD smatraju OVK terorističkom organizacijom. Ambasador Robert Gelbard, specijalni izaslanik SAD, na susretu sa novinarima u Beogradu u februaru, nedvosmisleno kaže da je OVK „bez sumnje teroristička grupa”. I Savet bezbednosti poslednjeg dana marta 1998, osuđujući upotrebu sile „od strane srpskih snaga”, u Rezoluciji 1160, osuđuje i „terorističke akcije OVK”. Pa kako su onda ti teroristi za kratko vreme uspeli da se preobrate u respektabilne zapadne saveznike?

Bio je to opet rezultat kako domaće političke konfuzije, tako i međunarodnog prilagođavanja novim realnostima na terenu. Milošević u aprilu organizuje referendum protiv međunarodnog uplitanja u rešavanje problema na Kosovu, da bi samo posle nekoliko dana, pregovarajući sa Holbrukom, pristao da se u američkoj režiji sastane sa Rugovom.

Malo potom Holbruk se slika sa liderima OVK kojima je na kolenima „kalašnjikov”. I od tog momenta kao da počinje odbrojavanje: u svetskom javnom mnjenju se sa novim intenzitetom reaktivira imidž Srba kao isključivo „loših momaka”, a Albanaca kao njihovih žrtava. Milošević veruje da albansku pobunu, iako je već pridobila moćne saveznike, može da slomi silom i u okolnostima kada u Vašingtonu ponovo jača uverenje da on razume samo jezik sile. Kad su počele da stižu prve neuvijene pretnje da će se Amerika i vojno angažovati, on se glasno pita „da li su Amerikanci toliko ludi da nas bombarduju”.

A onda prihvata ono za šta je samo pre pola godine tražio saglasnost naroda da ne prihvati – internacionalizaciju. U sporazumu sa Ričardom Holbrukom pristaje na verifikacionu misiju od 2.000 posmatrača OEBS-a i na neograničeni NATO nadzor vazdušnog prostora iznad Kosova...

Taj sporazum se raspao do kraja godine, jer ga je OVK sasvim ignorisala, primenjujući taktiku provokacija srpskih snaga, kako bi iznudila intervenciju. Čekao se samo okidač – i on je došao posle događaja u selu Račak, koji je predstavljen kao masakr nad nedužnim Albancima. U realnosti, bio je to slučaj koji je, kao i pre toga sarajevske Merkale, „spinovan” tako da posluži kao detonator. I uspelo se: Račak je bio prekretnica u američkom pridobijanju evropskih saveznika za „odlučnu akciju” protiv Miloševića, i vetar u leđa jastrebovima u administraciji predsednika koji se našao zapetljan u švalerskoj aferi sa Monikom Levinski i „impičmentu”.

Pripremeza bombardovanje, prema naknadnim saznanjima, trajale su sedam meseci, dakle započete su mnogo pre konferencije u Rambujeu. Živorad Kovačević, u svojoj veoma dokumentovanoj knjizi „Amerika i raspad Jugoslavije”, ove pregovore je, sa navođenjem mnoštva argumenata, nazvao „alibi diplomatijom” – simuliranjem odlučnosti da se nešto preduzme u rešavanju problema, ali bez stvarne namere da se problem reši. U toj simulaciji, po Kovačeviću, učestvovale su sve tri strane. Kad su na kraju postavljeni uslovi koje Milošević nije mogao da prihvati – alibi za bombardovanje je bio spreman.

Bombardovanje je izvedeno bez autorizacije Saveta bezbednosti, jer bi takva saglasnost, čak i da je isposlovana, bio presedan koji bi NATO savezu vezivao ruke za neke buduće akcije. Bombardovanje je imalo tri cilja: da pokaže NATO odlučnost, da skine Miloševića i da umanji vojne potencijale Srbije za „agresiju protiv Kosova”.

Trebalo je da traje kratko, ali se pokazalo da je to bila pogrešna računica. Pa ipak, na kraju se potvrdilo da sila nema obzira – „šizele” i „smirele” su utihnule tek 10. juna. Milošević se održao, ali ne zadugo. Srbija je opustošena i račun za to se još plaća. Kosovo je tamo gde je – priznato od jedne trećine članica UN i nepriznato od dve trećine, ali Srbije tamo (uglavnom) nema.

U mnogim izjavama i knjigama u međuvremenu je opovrgnuta propaganda da je motiv za bombardovanje bio humanitarni – razlozi su bili politički. To dakle nije bio „dobar rat” kakvim je predstavljen. To je bio test kredibiliteta i kapaciteta NATO, što je bio i ostao vitalni američki interes. A mi smo se samo zgodno namestili...


Komentari136
5739a
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

mateja pirot
Pre deset godina mislio sam da je kriv Milosevic,medjutim sada se vidi da je jedini krivac Amerika koja zeli unistenje svih naroda koji ne misle kako misli americki kapital. Imaju svoje ljude na vlasti u Srbiju(bez njih ne moze biti izabran ni jedan ministar)pa opet nedaju Srbima da pomirisu bolji zivot. Koleteralna steta srpskih zrtava njih brine kao lanjski sneg medveda. Treba use i u svoje kljuse sa narodima koji zele saradnju sa nama na bazi zakona i obostranog interesa.
zoca
Misic postavlja pitanje:Да ли је овај рат могао да буде избегнут? Наравно да јесте, све у чему учествују људи може да има и другачији ток. Ja u ovo ne verujem. Da li je mogao da se izbegne rat u Iraku? Na pitanje jednom americkom funkcioneru sta Sadam treba da uradi da izbegne rat odgovor je bio- nista. To je bilo i kod nas. Na jednom simpozijumu americki predstavnik je opisao rat na Kosovu kao sredstvo za sprecavanje genocida. Na to je britanski profesor skocio i rekao da taj rat nema veze sa spasavanjem Albanaca- to je bilo kaznjavanje Srba. Na koji nacin se rat mogao spreciti? Sve sto su trazili Milosevic im je dao a oni su posle svakog prihvatanja postavljali novi neprihvatljiviji uslov da bi nakraju trazili okupaciju. Ko bi na to pristao?
RadovanM
Brige oko rusenja i sklanjanja nezakonito porusenih istorijskih i modernih zdanja bombama "naprednog" zapada, su verovatno brige podstaknute agentima bas od tih divljackih naprednjaka sa Zapada. Nedaj Srbijo da sklone svetsku sramotu i od Gospoda grehotu, jer oni ne unistise samo zgrade, vec unistise mnoge nevine zivote Roda Srpskoga. Neka ove polurusevine ostanu trajni spomenici NATO divljastvu, a turisticki dolari i saznaja o nezakonitosti njihovih nedela ce nadoknaditi sve cim bi sad materijalno-ugrozena Srbija bila optercena sklanjajuci dokaze NATO divljastva. Sacuvajte bar one nejvidljivije. RadovanM
Ivan Istrijan
Izgleda da su ostrije oznacili X godisnjicu brabarskog NATO napada u Italiji nego u Beogradu! U Vicenzi (gradu americke baze) odakle su polazili avioni, od 21 - 22 odrzao medjunarodni internacionalni forum. Sa talijanske strane bile su ostre intervencije prema ondasnjoj ljevicarskoj vladi na celu sa D' Alemom, (bivsi komunista)koji se hvalio s tim da je Italija druga zemlja koja pridonijela bombardiranju! Cujem medjutim od drugova koji su produzili za Beograd, da su manifestanti, kojih je bilo malo uistinu, napadani maltene kamenicama i povicima "necemo komuniste"! Ma kakve veze ako su neki prisutni komunisti. Duznost je svakog gradjanina da osudi taj zlocin, jer "zlocinci napadaaju samo nocu", rijeci koje sam cuo od djecaka pred zgaristem obiteljskih kuca u Aleksincu, aprila 1999. Nisu bas ostavili lijep dojam ti "otporasi" drugovima i prijateljima iz inostranstva koji su dosli u Beograd. Samo mizerije mogu da se tako ponasaju (i da pale vlastitu Skupstinu!) Takvim su slicni ona masa Siptara koji grle i ljube, uzvikujuci "NATO, NATO" onima cije su "inteligentne" bombe masakrirale i njihovu djecu!
село југ
И ко то сад хоће да уђемо у НАТО ? рекли су: Руси ће се спасти молитвом, Грци милостињом а Срби страдањем. Можемо да изаберемо и ми нешто од ова два горња али...безверници смо и зато ћемо страдати.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja