petak, 21.02.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:56

Kolenica i čvarci za Titov doručak

Autor: Olivera Popovićsubota, 04.04.2009. u 22:00
Предраг Лалевић (Фото Д. Јевремовић)

Na inicijativu doajena naše anesteziologije profesora dr Predraga Lalevića, u utorak se u Institutu za kardiovaskularne bolesti „Dedinje” u Beogradu osniva Kabinet za kardiopulmonalnu reanimaciju. Profesor Lalević je u stručnoj javnosti poznat kao osnivač srpske škole anestezije, lekar kod koga je specijalistički ispit iz anesteziologije i reanimacije polagalo tačno 700 lekara…

Doktor Lalević i danas ima izuzetnu energiju, pa je njegova najnovija zamisao da u novootvorenom Kabinetu za kardiopulmonalnu reanimaciju obučava lekare, koji će znanje prenositi dalje običnom svetu, da bi i laici znali šta da urade ako pored njih čovek „padne kao sveća”, jer od minuta koji prolaze zavisi da li će bitka za život unesrećenog biti dobijena.

Međutim, od ovog doktora, koji je uprkos svoje 82 godine vrlo vitalan i angažovan u rešavanju konkretnih problema u zdravstvu, javnost i danas mnogo više želi da čuje o tome kako je punih 16 godina lečio Josipa Broza Tita, kao njegov lični lekar koji je sa njim proveo i poslednje trenutke u Kliničkom centru Ljubljana.

Kad je reč o lečenju predsednika Broza, dugo ste čuvali lekarsku tajnu. Ipak ste odlučili da nešto više javnosti kažete o tome?

Prošlo je punih trideset godina. To više nije tajna. Sada spremam knjigu, odvijaju se sećanja na putovanja sa njim, ali sada je vreme i da se kaže kako je išao tok njegove bolesti.

Zar nisu Slovenci već objavili knjigu o Titovoj bolesti?

Ne, to je napisao neki kuvar iz hotela „Lav”.

Kakav je Broz bio pacijent?

Predsednik je 25 godina imao dijabetes. Kad je ishrana bila u pitanju, nije bio disciplinovan. U jelu se nije uzdržavao. Tada se šećer mogao odrediti samo preko laboratorijskog nalaza iz urina, a ne iz krvi, kao danas. Sećam se koliko puta sam mu ostavio bočicu za analizu, u toaletu. Stajala je netaknuta tri dana. Tek četvrtog dana on posluša lekara. Onda se ispostavi da su vrednosti velike i kažem mu da bi morao malo da povede računa o tome šta jede. Rekao bi „dobro, dobro, paziću…”, ali nije bio disciplinovan.

Kako se hranio s obzirom na šećernu bolest? I šta je s onim pričama o piću?

Normalno je jeo i pio. Nikada nije preterivao u piću. Pio je odmereno. Kad počnu razgovori, pre podne, uzme pola čaše viskija, ali i veliku čašu sode. Nikada ga nisam video da je popio previše i da se to osetilo u njegovoj okolini. To je kontrolisao, ali sa hranom je bilo mnogo teže. Voleo je da pojede dobro. Kačamak od heljde sa čvarcima ili kuvanu kolenicu za doručak.

Nije se plašio dijabetesa?

Nije, ali je u početku terapija bila zasnovana za režimu ishrane, a posle je uzimao insulin.

Šta su Vas najčešće ljudi pitali o Titovom lečenju?

Dok sam putovao, kao i za vreme njegove bolesti u retkim prilikama kada sam bio van Ljubljane, hteli su da znaju da li je tačno da ima dijabetes, gde je odsečena noga… Odmahivao sam glavom, govorio da ne znam, da sam samo anesteziolog koji radi iza čaršava. Videli su ljudi da ništa o tome neću da pričam. Ništa se o tome nije smelo govoriti. Mi smo dva puta dnevno pisali saopštenja za javnost, duple biltene, jedan za predstavništvo države i partiju, a drugi za javnost.

Pratili ste predsednika i u lovu i na prijemima. Koliko ste bili bliski?

Na putu, moja obaveza je bila da uvek budem pored njega, dok ne uđemo u rezidenciju. Ako je u lovu, na tribini, na mitingu, u pozorištu, u poseti fabrikama, uvek sam bio negde u blizini, sa lekarskom torbom.

Često su ljudi pitali kako ste tako dugo ostali u njegovoj službi?

Pitali su jer sam ostao 16 godina, dok su drugi ostajali godinu, dve, pa su menjani. Taj posao sam shvatao kao radno mesto, umesto da sam u bolnici, u predsednikovoj sam ekipi. Bio sam sa njim, sam, u lovu i po deset sati. Ali, nikada nisam pokretao razgovor. Ako je on bio raspoložen i hteo da razgovara i pitao bilo šta o bilo čemu, ja sam naravno učestvovao u razgovoru.

(/slika2)Otkrijte nam neku anegdotu koja će se naći u knjizi o kojoj niste do sada pričali?

Jedini put sam pokrenuo razgovor kad smo bili u lovu u Etiopiji. Spustili smo se helikopterom na lovište. Tito je ubio neku divljač, a vojnici su sekli glave, zbog prepariranja. Bila je velika vrućina. On je skinuo košulju i ostao u majici bez rukava, što je bilo vrlo neuobičajeno. Sedeo je, a ja sam mu prišao i rekao kako sam primio k srcu njegovu kritiku. On mi je odgovorio da me nikada nije kritikovao. Podsetim ga da mi je u Indiji rekao: „Šta kog đavola nosiš torbu, kada unutra nema ono što treba da imaš”. U Indiji me je pitao da li imam viski u torbi. Podsetio sam ga na to, a on kaže: „Nemate valjda sada u torbi viski?”, na šta mu odgovorim potvrdno i naspem mu malu čašu, a sebi još manju. Onda kaže: „Ajmo po još jednu.”

Posle Brozove smrti nastavili ste posao lekara, anesteziologa u Klinici „Dr Dragiša Mišović”. Obučili ste stotine doktora, a sada ste pokrenuli nacionalnu školu za što širu edukaciju i lekara i običnih ljudi, koji bi pomagali u slučajevima iznenadnog zastoja srca?

U školi na „Dedinju” edukovao sam više od 300 glavnih sestara i osoblja koronarnih jedinica. Sada smo odlučili da ovu školu na neki način pretvorimo u nacionalnu akciju i da što više ljudi obučimo da uspešno izvedu oživljavanje srca kada ono iznenada stane.

Da li laici mogu da spasavaju život kada neko padne „kao sveća” na ulici a došlo je do iznenadnog zastoja srca?

Malo je ljudi obučeno da na pravi način pomogne u slučaju iznenadnog zastoja srca, nemaju za to potrebna znanja. Laici ne smeju to da rade, jer mogu napraviti štetu. Svrha ovoga što hoćemo da uradimo jeste da obučimo što veći broj lekara koji će dalje prenositi znanja o reanimaciji srca, da budu instruktori u srednjim školama, na fakultetima, policajcima i vatrogascima. Mozak može da izdrži svega tri do četiri, eventualno pet minuta, bez kiseonika. Ali ekipa hitne pomoći u uslovima beogradskog saobraćaja ne može da stigne za tako kratko vreme. Znači, treba da se dobije na vremenu, tako što će obučeni laici ili članovi porodice prići i izvoditi reanimaciju kako treba.

Osim što nemaju znanja, ljudi imaju odbojan stav prema davanju veštačkog disanja „usta na usta”. Da li je reanimacija uopšte moguća bez tog postupka?

Ne samo laici, nego čak i neki lekari imaju odbojnost prema disanju „usta na usta” nepoznatoj osobi, jer pomisle da bi ona mogla biti zaražena tuberkulozom, sidom ili nekom drugom bolešću. Takođe, vrlo često se pomisli na pijanstvo, pa se niko ne približava osobi koja leži. Ali, sada se zna da je reanimacija moguća i bez disanja „usta na usta” u slučajevima primarnog srčanog zastoja. Srce prestaje da radi, ali u krvi ima još dovoljno kiseonika, na primer u slučaju infarkta, udara groma ili struje, ali ne i kod davljenja. Tada nije potrebno započinjati disanje „usta na usta”, već se samo masažom srca može obezbediti dovoljno kiseonika. Za to vreme je hitna pomoć dobila na vremenu i može da pruži odgovarajuću pomoć.

Za koga bi ova obuka bila posebno važna?

Porodica svake osobe koja je doživela infarkt morala bi da bude obučena za ovu reanimaciju, jer osoba koja je jedanput doživela infarkt ima veće šanse da ga ponovo doživi.

Da li smo, kao laici, baš potpuno nemoćni ako hoćemo da pomognemo nekome ko je pao?

Laik nije sasvim nemoćan, može da pomogne u trenucima kada neko eventualno izgubi svest, na primer na groblju ili kada se doživi strašan stres i izgubi svest. U takvoj situaciji treba osobu položiti u horizontalni položaj, sa glavom u nivou tela, ne podignutom. Treba podići noge da bi se krv iz nogu što pre vratila ka srcu i od srca dalje ka mozgu. Odmah primetite kako osoba popravlja boju u licu.

-----------------------------------------------------------

Priča za teška vremena

Uvek govorim ljudima oko sebe: nemojte se baviti sitnicama. Gledajte da živite koliko je moguće normalno. Nemojte da izmišljate probleme. Prilagodite se situaciji, koliko je god moguće. Gledajte lepše stvari u životu, ono što možete dobro da uradite. Jeste sada teško, ali setite se kako je bilo 1992. ili 1993. godine. Bilo je mnogo gore. Ima jedna priča iz tog vremena koju Miroljub Labus, moj komšija sa Kopaonika, priča kad god drži predavanja po Americi. Na Kopaoniku imamo kuću na visini od 1.500 metara, a do samoposluge treba dugo da pešačimo da kupimo hleb.

A samoposluga, pustinja jedna! Sve neke brojke. Bili su to poeni u kojima je prodavačica izražavala marke da ne bi tri puta dnevno menjala cene.

Hleb je koštao 15 milijardi dinara. Zapisao sam u dnevnik, inače sada ne bih verovao da smo to prošli. Marka je bila 600 milijardi. Ja poneo jednu metalnu marku i odlučim da kupim 40 vekni hleba. Na kasi računaju, pa zovu šefa. Odnesem tih 40 vekni u kuću, a po podne dolazi komšija i traži parče hleba jer nije stigao da ode do prodavnice. Kažem mu da može da dobije samo ceo hleb. On se čudi, a ja ga pozovem da uđe u kuću. A na plakaru poređano 40 vekni, kao u pekari. To je priča iz teških vremena koje se treba danas setiti. Moja žena, Buba, isekla je tanke parčiće hleba i ostavila ih da se osuše, kao dvopek. Dvanaest godina kasnije potrošili smo taj poslednji „dvopek”.

Kad god ne bismo stigli do prodavnice, mi posegnemo za tim hlebom, preko sipamo mleko i jaja i dobijemo prženice kao da ste sada kupili hleb.


Komentari1
ef85a
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

rujo
svaka cast,izuzetna prica.jedino,da li nam je i Labus bio potreban?

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja