ponedeljak, 19.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
sreda, 08.04.2009. u 22:00 Dejan Jović

Tri koraka ka normalizaciji

Da bi se srpsko-hrvatski odnosi popravili treba učiniti tri stvari.

Prvo, obje strane trebaju napokon, gotovo dvadeset godina nakon njena raspada, „izaći iz Jugoslavije” i okrenuti se svojim interesima te same sebe tretirati više kao suverene države nego kao „zemlje bivše Jugoslavije”, dakle – definirane rivalitetom koji je obilježio posljednju deceniju prije raspada.

Drugo, oni koji utječu na javno mnijenje trebali bi raditi na tome da smanjuju predrasude o tome kako se zapravo živi s druge strane granice.

Treće, ljudi bi morali početi putovati iz jedne zemlje u drugu da bi se uvjerili da na drugoj strani ne žive onakvi „Srbi” ili „Hrvati” kakvima te druge prikazuju propagandistički diskursi hrvatskih i srpskih nacionalista nego daleko normalniji ljudi sa željama vrlo sličnim njihovima.

Objasnit ću redom ova tri nužna koraka.

Paradoksalno je da se nakon dva desetljeća mnogi i dalje ponašaju kao da živimo u osamdesetima te ostaju „dobrovoljni zarobljenici” načina mišljenja, institucija i percepcija koje su se razvile u toj posljednjoj deceniji prije raspada Jugoslavije. Kao da se još uvijek bore za političku nadmoć nad onom drugom stranom. Ljubljana gleda kako da postigne prednost pred Zagrebom, odnosno kako da Hrvatsku uspori u njenom putu prema Evropskoj uniji, a sutra će Hrvatska (ako uđe u EU prije Srbije i BiH) to isto raditi u odnosu na te države. Takva politika „da komšiji crkne krava” ne vodi ničemu i ne osigurava pretpostavke za mir i prosperitet.

I pogledi na prošlost su iskrivljeni, jer se nismo odmaknuli iz osamdesetih i devedesetih godina. Na obje strane se o „prošlosti” govori tako da se ističu samo one brutalne (ali iznimne) epizode u kojima su se Srbi i Hrvati sukobljavali. Potpuno se ignorira da su Srbi i Hrvati vrlo dugo surađivali i to bez većih problema. Povijest srpsko-hrvatskih odnosa nije samo a ni prevashodno povijest sukoba – ali kao da je nekome u interesu da se ističe povijest sukobljavanja, a ne suradnje.

U tom kontekstu, bilo bi korisno promovirati novi tip politike kad se radi o tzv. suočavanju s prošlošću. S kojom prošlošću? Pa nije valjda prošlost srpsko-hrvatskih odnosa bila samo jedna duga historija sukoba. Drugo, iskustvo drugih posttraumatičnih situacija sličnih našima govori da se stabilnost može postići samo ako je postignuta ravnoteža između „sjećanja” i „zaboravljanja” konfliktnih epizoda. No, nažalost, čak i mnogi dobronamjerni u Beogradu i Zagrebu danas inzistiraju samo na „sjećanju” i pritom kao da traže da se sjećamo sukoba i zlodjela koje su Srbi i Hrvati jedni drugima uradili. Te epizode je bolje zaboraviti, a sjećati se treba dugog razdoblja suradnje. Dakle, u naše javne diskurse treba uvesti i poziv na zaborav.

Kad se radi o sadašnjosti, mediji u obje zemlje (a posebno oni koji su inspirirani zaradom i senzacionalizmom) danas prečesto prikazuju onu drugu stranu ističući samo incidente ili one događaje koji druge prikazuju kao lunatike, monstrume i nepopravljive šoviniste. Nije da Srbi i Hrvati takvih nemaju – imaju ih i previše. No, pitanje je jesu li upravo takvi reprezentativni za dva naroda. Čak i neki dobronamjerni zapravo rade „medveđu uslugu” procesu „normalizacije”, time što o „svojoj” strani pišu kao o „fašističkoj” ili ekstremnonacionalističkoj – a to jednostavno nije istina.

I konačno, u obje zemlje trenutno postoji uvjerenje da je iz nekog razloga ili opasno ili potpuno nerazumno putovati u drugu – iako za putovanje ne treba viza. Hrvatski službeni diskurs i dalje inzistira na tome da je Hrvatska veoma napredna u odnosu na Srbiju: da je odmakla daleko naprijed u smislu demokratizacije i modernizacije, da je na pragu Evropske unije, i da bi bila velika i nepopravljiva nepravda da Srbija i Hrvatska istodobno uđu u EU. Dakle, stvorena je (po mom mišljenju potpuno neopravdana) ideja o tome da je Srbija i dalje na neusporedivo nižem stupnju razvoja od Hrvatske. Na drugoj strani, čini mi se da u Srbiji postoji široko rasprostranjena percepcija da je svaki Srbin u Hrvatskoj egzistencijalno, fizički i na svaki drugi način u opasnosti. To je, također, netočno.

Jednom kad se postigne napredak u ove tri stvari, predrasude će se smanjiti – a time će se smanjiti i strahovi od onog drugog, krivo predstavljenog ili nepoznatog. To je preduvjet pune normalizacije. Srbi i Hrvati ne trebaju se ni voljeti ni mrziti – dovoljno je da samo žive u miru i prijateljstvu kao dva normalna susjedna evropska naroda.

Profesor na Univerzitetu Stirling u Škotskoj, autor knjige ,,Jugoslavija, država koja je odumrla”

Komеntari26
04a3f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja