Biti Mihail – Miša Barišnjikov – to vam je kao pirueta koja se dugo vrti, vrti... kraj joj se ne vidi. Može se, eto, i u sedmoj deceniji života dobro zaplesati ako si ekstremno izuzetan i zaljubljen u igru, a Miša to jeste. Uskoro će nam to i pokazati, sa takođe izvrsnom Anom Lagunom, na sceni novosadskog SNP. Dve večeri, 16. i 17. maja, igraće oni „Tri sola i duet”. Jedan od najvećih igrača 20. stoleća, ali atrakcija i u ovom „novom” veku, ne može bez scene. Prosto, njen je zavisnik.
Barišnjikov se rodio u Rigi (Letonija, nekad u SSSR), u ruskoj porodici. Život je njegov kao film i kao igra: uzbudljiv, dramatičan, pun skokova, (za)okreta, prekretnica... Ljubav njegove majke za igru odvela ga je u baletsku školu, iako otac, vojno lice, to nije odobravao. Miši je bilo 12 godina kada je majka tragično završila, a darovitom sinu ostao je samo dubok ožiljak na duši i zavetovanje da će ispuniti njenu želju da jednom postane pravi princ igre. U 15. godini preselio se u Lenjingrad (Sankt Peterburg). Brzo napreduje u čuvenoj Akademiji „Vaganova”, trijumfuje na poznatom konkursu za mlade u Varni, a sa 18 godina već je u „Kirovu” (danas ponovo Marijinski teatar). Dobre uloge prosto su ga jurile i za njima pravi talasi pohvala sa svih strana. Zvezda Barišnjikov je rođena. Ali je od 1974. na „zapadnom nebu”.
„Kirov” je bio na turneji u Kanadi i – Miša se nije vratio. Ne dugo... i on je već privučen svetlima njujorških pozornica. Moralo se sve to desiti. Ponajviše zbog manjka umetničkih sloboda. Okovi klasične igre, koja je za njega bila kao otvorena knjiga, počeli su da ga previše stežu, sputavaju. Hteo je i više i dalje, za šta pozornice u SSSR nije bilo. U šali je govorio: „Morao sam da promenim zemlju jer nisam više mogao da stojim pored balerina koje su stalno na vrhovima prstiju, a ja sam tako nizak.” Nešto višim osećao se u Metropolitenu, u ABT (Američko baletsko pozorište), a posebno je „porastao” u susednom Njujork siti baletu, kod Žorža Balanšina. Iako je i sam, doduše mnogo pre, došao sa Istoka, ovaj popularni Mister B. nije baš ukrštao svoje umetničke puteve sa emigrantima pristiglim iz tog pravca, ali u slučaju Barišnjikova nije bio naročito principijelan. I tako se desio i Mišin prvi film „Životna prekretnica” i zamalo Oskar za sporednu ulogu. Posle je došao film „Bele noći”, TV serija „Seks i grad”... Barišnjikov je lagano postajao i glumac.
Na svojoj glavnoj, plesnoj pozornici bio je najblistaviji u „Don Kihotu” i „Krcku Oraščiću”. Obično se to ističe, mada su mogućnosti drugačijeg izbora i ocena jako velike. Više od sto koreografija, klasičnih i modernih, urađeno je za Barišnjikova. Potpisivali su ih: Džerom Robins, Tvajla Tarp, Pol Tejlor, Mark Moris, Marta Grejam, Elvin Ejli, Mers Kaningam... Igrao je na raznu muziku: Čajkovskog, Elingtona, Sinatre... čak i na zvuk otkucaja sopstvenog srca. Sa Markom Morisom osnovao je trupu White Oak Dance Project (1990–2002), a od 2004. u Njujorku postoji Barišnjikov arts centar koji namerava da pretvori i u pozorište.
-----------------------------------------------------------
Zoja Begoli: Miša Vanzemaljac, moj školski drug
Mlada Zoja Đoković (kasnije Begoli, solista Baleta Narodnog pozorišta) dve godine se školovala u „Vaganovoj”. Bila je generacija iza Barišnjikova, ali svi su se tamo poznavali.
– I svi smo znali da će mali Miša, koga pamtim u skromnom sivom odelu, postati veliki igrač. Ne samo u sali, nego i pred ogledalom u jednom foajeu, gde smo se mi đaci družili i u dokolici često vrteli piruete – on je uvek bio daleko ispred svih. U svojim pismima majci zvala sam ga Miša Vanzemaljac. Vanserijski talenat, plus njegov izvrsni pedagog slavnog imena – Aleksandar Puškin, koji je stvorio i Rudolfa Nurejeva, bilo je to garancija za veliki baletski skok do zvezda. I kao đak, Miša je dok igra – sijao. U školi sam imala jednu malu kameru, slikala što stignem, pa je tu i Barišnjikov. Posle mnogo godina, pregledala sam te stare filmove i ponešto prebacila na DVD. Ako u Novom Sadu uspem da se probijem do Miše pokloniću mu taj komadić naših školskih uspomena.
Muharem Šehović
