Kolegijum evropske komisije predložio je ukidanje viza Srbiji, a više od polovine naših građana, mlađih od trideset godina, želi da živi u inostranstvu i da kaže: ,,Laku noć, Srbijo”, pokazuje istraživanje Cesida. Kao razlog za odlazak mladi uglavnom navode veću mogućnost zapošljavanja, bolji standard i kvalitetnije školovanje. To je normalno za ovakvu situaciju u zemlji u kojoj imamo ozbiljnu krizu institucija i ozbiljnu krizu vrednosti.
Ali gde da odemo kada nemamo kud? Većina mladih u Srbiji doživljava Zapad na osnovu gledanja filmova jer, nažalost, većina nikad nije izlazila iz zemlje. Dakle, na Zapadu se sve sija, svi se smeju, žive u staklenim zgradama sa bazenima, svi imaju skupa kola, uživancija jedna. Većina ne misli o Zapadu na pravi način. Svugde je velika konkurencija! Mladi u Kanadi su skromniji nego na filmovima, rade preko leta da bi zaradili za školovanje, niti letuju niti zimuju, niti pate za najnovijim mobilnim telefonima. Tamo je mnogo skromne omladine iz azijskih zemalja, onih koji ćute i rade, školuju se, napreduju, oblače se u jeftinim radnjama... Naša omladina želi da živi po sistemu srpskih lokanih moćnika i tajkuna – da imam sve, a da ne radim ništa. Gde god da odemo moramo da radimo i stvaramo. Mađari, Rumuni i Poljaci fizikališu na crno po evropskim zemljama i za to su plaćeni dva evra na sat. Niko ih ne pita koji su fakultet završili! Žive po njih desetoro u gajbi. Za takav život moguće je zaraditi i u Beogradu i po celoj Srbiji. Okopavanje suncokreta i kukuruza se ove godine plaćalo i dve hiljade dinara dnevno, kao i branje višanja i malina. Da bi neko bilo gde uspeo ne može ostati prosečan građanin, već mora stručno da se usavršava do kraja i da neprestano pokazuje kvalitet.
Dok se analitičari bave raznim prebrojavanjima i statistikom, niko da primeti frapantan podatak da bi 54 odsto mladih volelo da ode, a da svega šest procenata radi nešto na tome. Tipična slika i prilika potpune nepreduzimljivosti. S druge strane, kao dopuna poraznog stanja duha je to da bi mnogi voleli da rade za državu, ali državna plata i ono što ide uz nju su, ipak, limitirani. Situacija je po mnogo čemu teška i u Srbiji i van nje. Takav defetizam garantuje nesrećne živote ljudima. Taman da u Srbiji pronađemo dijamante i naftu i da nam prosečna plata skoči na 1000 evra, potrebno je da se probudimo i uzmemo svoje živote u svoje ruke, inače ćemo ubrzo postati manje mladi, a ništa uspešniji. A ko voli neka izvoli i neka mu je srećan put...
student Filološkog fakulteta u Beogradu, pesnik
