ponedeljak, 01.06.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 17.07.2009. u 22:00 Borislav Stanojević

Đavolji triler Dilana Doga

Џереми Брет као Шерлок Холмс

Šerlok Holms svira violinu. Rip Kirbi svira klavir. Klavir (ali i mnogo šta drugo) svira i navodni najveći svetski detektiv, Betmen/Brus Vejn. Džoni Stakato je (TV) džez-pijanista koji se bavi detektivskim poslom jer ne želi da izvuče nos iz tuđih poslova. I njegova karikatura Vik Arpeđo ne odstupa od originala. Engleskog (TV) privatnog detektiva Filipa Marloua (koga ne treba mešati sa istoimenim američkim, Čendlerovim) ne zovu džabe – Raspevani detektiv...

Dilan Dog, stripovski detektiv – lovac na čudovišta, svira klarinet.

Komšije tvrde da on to čini užasno loše. Ali komšije se, po pravilu, gnušaju tuđeg muziciranja. Nažalost, ni njegov asistent Gručo nema visoko mišljenje o Dilanovom umeću. A znamo da je pravi Džulijus (Gručo Marks), svetski popularan majstor filmske sprdnje, bio veoma obrazovan čovek, solidan multiinstrumentalista, dobar vodviljski pevač, veoma dobar poznavalac nota i muzike uopšte.

Detektiv muzičar

Ipak, u priči u kojoj Dog pokušava da promeni posao, dešavaju se dve bitne stvari, koje će nam nešto važno reći o Dogu i njegovom muziciranju: 1. primljen je na mesto filmskog kritičara zbog briljantno položenog testa iz – oblasti klasične muzike (korišćene u filmovima). 2. Na audiciji u pozorišnom orkestru, dirigent ga prima na mesto prvog klarinetiste, zato što je zadovoljan Dilanovim sviranjem Đavoljeg trilera, muzičkog komada izuzetno teškog za izvođenje; ali ga i odmah zatim izbacuje iz orkestra, jer „ne prati ili ne ume da čita note“, i nije u stanju da se uklopi u orkestarsko muziciranje.

Osim toga, gotovo u svakom kadru u kom se Dilan maša za klarinet, u nekom uglu naći će se, skoro sakrivena – hrpica partitura. To bi trebalo da znači, pošto se u Londonu više ne greju na drva (i partiture), da je Dog (makar) muzički pismen. I, dosledno, da je proveo mnogo vremena vežbajući (makar jedan) izuzetno težak muzički komad.

Doduše, činjenica je i da strip-crtači prosto obožavaju grafičku predstavu muzike, i da im ona omogućava da prostor kadra ispune „hijeroglifima“, kojim su „ispečatirani“ dugi nizovi vijugavih, paralelnih (notnih) linija, a koji opet zamenjuju dosadno zahtevnu preciznost iscrtavanja scenografije. Oni zvezdani trenuci Dilana Doga, kada se u kadru, ili iznad njega, pojave kopije istinskih partitura, označavaju nešto savršeno – recimo, debilnog i/ili napuštenog enfant terrible-a, koji savršeno svira Baha, koga nikada nije mogao ni čuti, a kamoli naučiti. Dakle, radi se o znaku upozorenja da čudovište čini nešto čudovišno. Normalni ljudi, valjda, takve stvari prosto – ne rade. A i „te stvari“, uglavnom, „promaknu“ samo najvećim, najobrazovanijim i najtalentovanijim strip-crtačima, kao što je, recimo, Korado Roi.

(/slika2)Po pravilu, trenuci Dilanove svirke u stripu su nacrtani vijugavo, brljivo su prepuni znakova i svih notolikih tačaka (najčešće pogrešno nacrtanih ili postavljenih), a koje je crtač mogao da pozove iz svoje analfabetske memorije: ne daj bože da Dog tako išta svira. U najboljem slučaju bila bi to ogavno atonalna, hororična muzika, nalik na onu smrtno, eksperimentalno ozbiljnu, iz pedesetih do sedamdesetih godina, čiji je estetički plan bio da nas podseti kako je „milozvučnost nemoguća posle Aušvica“.

Ali, mi znamo da su manijakalni mučitelji (pa i oni iz Aušvica), uz mučenje i posle njega, kao svi nepopravljivi malograđani, vazda preferirali melodičnu i harmoničnu muziku (iz perioda od baroka do romantizma). Stoga ne možemo pretpostaviti da bi Dog usred srede sopstvenog životnog horora mogao svirati takvu monstruoznost kakvu mu strip-crtači percem tuša guraju u klarinet. Kao i ostali detektivi, on mora težiti da se uživi (pa i muzički) u čudovište/manijaka/demona koga lovi.

Uostalom, zašto, do vraga, detektivi išta sviraju? Zbog suviška koncentracije, naravno. Kad pregrejani mozak počne da gura činjenice loše prespojenim neuronskim skretnicama, pa tako zamagljuje zaključke do kojih se tek treba doći, i počne da prikriva one male bitne putokaze koji tek čekaju da budu uočeni, potrebno je suočiti ga sa nečim – kako bi to duhovito rekli montipajtonovci – SASVIM drugačijim.

Muzika protiv demona

A muzika je ono savršeno drugačije od ičega što smo ikada sreli. Kao prvo, nevidljiva je. Naše najpouzdanije čulo – oči, i naš najpouzdaniji organ za razjašnjavanje stvarnosti koja nas okružuje, mozak, ništa pouzdano ne mogu saznati o njoj. Da li stiže od Boga, Anđela, Đavola, Prirode, Kosmosa, Duše sveta...? Da li predstavlja njih, ili Sudbinu, Život, ili nas same, naša osećanja, matematičku ili metafizičku ili mističku procesiju misli – takođe nevidljive i nama tako teško spoznatljive? Ili predstavlja samu Smrt, njen glas koji nas uvek suočava sa kvalitetom života kojim smo živeli, na kraju svega što jesmo, početak nečeg SASVIM drugog, ili prosto samo KRAJ SVEGA?

Ili je muzika samo boja, ili oblik Istine?

Opet su to, za nas, sve same konstantno promenljive i što je najteže – neopipljive i nevidljive (vrednosti).

Zatim, muzika je najapstraktnija i najteža manuelna veština, kojom smo ikada ovladali, a da pri tome ne znamo ni čemu tačno služi, a u kojoj je tako lako biti loš, a tako teško dobar; u kojoj rezultat NIKADA ne vidimo, a tako ga zastrašujuće osećamo. Ponekad, i kao frivolno, pa i erotsko veselje, a retko čak i kao nezemaljsku radost, sreću, neuporedivu uzvišenost. Ne možemo, dakle, prebaciti Dogu što svira u samoći. Kao prvo, sasvim je svejedno ŠTA klarinet svira. On uvek svira MUZIKU. A ona je uvek izlaz iz trenutnog bezizlaza.

S druge strane, Tartinijev Đavolji triler, iako je nastao u 18. veku, i danas spada među najteže izvodive violinske komade. Ugoditi (transponovati) ga za izvođenje na klarinetu nije jednostavno, ali izvoditi ga, makar pristojno, daleko je teže. Dakle, Dilanovo umeće ne može biti za potcenjivanje. Uostalom, baš kao i ono što sam Dog naziva petim-i-po čulom, a pokazalo se sasvim dobrim „metodom“ detektivske detekcije u njegovom beskrajnom „lovu na čudovišta“. Pa, ako ga to čulo ponekad navodi da svira „ružno“, nemojmo zaboraviti da od „ružnih muzičkih tonova i svakovrsne buke demoni beže bezobzirce“.

Komentari0
bf496
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja